Пише: Славиша Батко Милачић

Од распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, aлбански фактор је међу главним актерима нестабилности на Балкану. У исто вријеме Албанци су главни геополитички партнер Сједињених Америчких Држава у региону. У складу са тим, пројекат Велике Албаније, који датира из 19. вијека и представља идеју о уједињењу свих Албанаца у једну државу је никад актуелнији. Наиме, Призренска лига је 1878. године тражила признавање националног идентитета Албанаца и аутономију Албаније у оквиру Османског царства. На скупу одржаном у Бајракли џамији у Призрену, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Албанце на Балкану. Од тог пројекта се није одустало до данашњег дана.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily

Политичка сарадња Русије са другим странама је по принципу везана за власт. Мислим да није увек паметно подржавати искључиво власт, без узимања у обзир о каквој се власти ради. Узмимо примере из прошлости као што су Порошенко или Сакашвили, који су по мом мишљењу нанели велике штете националним и државним интересима Украјине и Грузије.

Пише: професор Слободан Самарџић

Данас, када медији у Србији опширно извештавају о изгледној хуманитарној катастрофи Срба на северу Косова и Метохије, морамо да се питамо: да ли држава Србија има било какве везе са тим. Мислимо на неку врсту озбиљне државне везе – пружање делатне помоћи, дипломатске акције/офанзиве, употреба мера одвраћања, спремност на контрамере, укратко – показивања државне одговорности за опасно стање својих држављања на делу окупиране територије Србије.

Dragana Trifkovic, directeur du Centre d'études géostratégiques

Утемељивач реалполитичког промишљања политике Макијавели утврдио је правила и описао технику освајања и задржавања власти. Један од његових савета је „Ако се окружите ласкавцима то је почетак вашег краја, зато што вас ласкавци одвајају од реалности, а ви морате да знате реалност, не можете да владате у неком свету који сте сами себи измислили“.   

Србија је очигледан пример да је могуће владати у измишљеном свету, али наравно питање је: колико дуго?

До које мере је српска стварност одвојена од умишљеног света владајућег режима, посебна је тема. Нарочито је опасно што власт уз помоћ контролисаних медија успева да држи велики део својих бирача у потпуној заблуди.

Пише: Дејан Баљошевић

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily

Низ догађаја у вези са Косовом и Метохијом који су се одиграли одмах након избора у ЕУ, не дају основа за оптимизам када је Србија у питању. Срби са Косова и Метохије живе у сталном страху и неизвесности, јер не знају шта их чека. Ништа боља ситуација није ни у остатку Србије. Иако је јавност у Србији свакодневно бомбардована разним вестима о КиМ, мало је оних вести којима заиста треба придавати важност. Оне су обично недоступне широј јавности.

Dragana Trifkovic, directeur du Centre d'études géostratégiques

Након јучерашње седнице Парламента, на којој је председник Србије Александар Вучић као основну поруку предочио да морамо да признамо такозвано независно Косово како нас Албанци не би напали, покренута је још једна тортура над Србима са КиМ од стране припадника безбедносних снага Косова. Дефетистички став председника Србије практично је охрабрио албанске сепаратисте на такав потез.

Припадници специјалних јединица РОСУ рано јутрос су ухапсили више десетина Срба, припадника Косовске полиције, која је установљена на основу закона независног Косова. Према наводима албанске стране, они су ухапшени због умешаности у криминал, кријумчарење и убиства.

Пише: професор Слободан Самарџић

Ово је једина справа која може да измери величину и значај предстојеће скупштине о Косову и Метохији. Председник републике је, наиме, пре неки дан одредио (за сада) последњу стратегију своје политике у вези покрајине – правити се бласав. Сам је рекао да је пропало све зашта се залагао и да му, додајем – као одговорном државнику, преостаје само још да се прави блесав.

Овде се не ради ни о каквој резигнацији председника Србије и, према томе, афективној изјави. Овде је реч о врхунцу једне политике која је у својој државној деструктивности била веома доследна. Сада, када се после почетка 2013. године први пут сазива највиши државни форум, он не може бити ништа друго до најновији председников блеф. И расправа о најважнијем државном питању, које је годинама спречавано да уђе у Скупштину, може бити само тест за блесиметар.