Скупшина Црне Горе је донела правни акт апсурдног назива – „Закон о слободи вјероисповјести“. Апсурдног због тога, јер је цинично да се правно-политичко насиље и покушај отимања туђе имовине покривају речју „слобода“. Иако би током употребе овог закона (ако би почео да се примењује) могло доћи до узурпације имовине и других верских заједница, јасно је да се атак односи у првм реду на имовину Српске православне цркве (СПЦ). Поједини правници, експоненти садашње власти у Црној Гори, покушавају додуше да аргументују „демократичност“ овог закона и образложе његову усклађеност са „европским правним стандардима“.
Разговарали смо са др Дејаном Мировићем, професором Правног факултета у Косовској Митровици о новом Закону о слободи вероисповести који је донет у Црној гори.
Испред храма Светог Саве у Београду, одржан је молебан за очување српских светиња у Црној гори, другог дана Божића. Према наводу Српске православне цркве: „Молитвени скуп је организован како би из Београда била послата подршка страдалном народу у Црној гори, Косову и Метохији и свим српским крајевима“. Ово је први скуп у Београду који организује Српска православна црква након доношења Закона о слободи вероисповести у Црној гори.
Александар Вучић најавио је да ће ићи „у северну Црну Гору“ онда када су ствари измакле контроли и њему и Милу Ђукановићу. Српски народ Црне Горе вишеструко је изненадио и једног и другог. Не само да је одбио Закон о слободи вероисповести, него свој став испољава свакодневним протестима; потом, не само да већ десет дана мирно манифестује, него то чини масовно; не само да то чини масовно, него наступа у виду молитвених литија предвођених великодостојницима црквене јерархије четири епископије СПЦ у Црној Гори.
Након усвајања средњовјековног Закона о слободи вјероисповијести који су осудили (или се дистанцирали) васељенски и руски патријарх, као и папа, Ђукановићев режим је показао нероновско лице. Због закона кога би Боден дефинисао као „самовољу“ владара, ухапшен је читав један опозициони посланички клуб, на вјернике је бацан сузавац, а епископ Методије је послије дивљачког пребијања заршио у болници. Премијер Марковић је, у стилу Удбе, пријетио митрополиту Амфилохију.
1 – Полиција – укупна јачина до 10 хиљада људи који су распоређени широм земље (класична полиција, саобраћајна полиција, људство за обезбеђење државних објеката, гранични пунктови). Од тога броја око 4 хиљаде полицајаца се налази у интервентним јединицама за разбијање демонстрација + специјална анти терористичка јединица + група за обезбеђење ВИП итд. У случају стварања критичне масе демонстраната ове јединице би се у огромном броју распале и постале неупотребљиве. Врх полиције повезан са мафијашким картелима и везан за тачку 2.
О званичној монтенегринској политици према Србима и Српској цркви, а поводом тадашњег Нацрта закона о верским слободама, писао сам на овом блогу јуна месеца (вид. овде). Тада сам маргинално скренуо пажњу на млак и млитав став власти Србије тим поводом и илустровао га једном изјавом председника државе: „Нећу да улазим у прављење додатне зле крви и сукоба, на било који начин“. И заиста од тада, када је расправа у Црној Гори већ киптела и када је била укључена и Венецијанска комисија, до сада, када је правно насиље већ спроведено, званична Србија држала је главу у песку. Оно мало што је последњих дана реаговала, боље да то није ни чинила, због нове бруке коју је починила.
Ако Срби у Црној Гори мисле да се изборе за основна људска права и да поново постану незаобилазан политички фактор, неопходно је почети водити агресивнију политику. А то пре свега значи да морају почети да се боре само за своје интересе. Нажалост, политичко руководство Срба то данас не ради. Тако су Срби, прадоксално, дошли у ситуацију да немају ни своју националну партију (Нова српска демократија је постала дио Демократског Фронта). У овом тешком моменту, постоје идеални услови да се отвори српско питање у Црној Гори.
