Путин

Пише: Игор Пшеничников Званични Београд демонстрира све отвореније нагињање ка САД и Западу. Настављен је скандал око јавног одбијања председника […]

Пише: Гилберт Доктороу Пријатељи земљаци, позајмите ми уши… Не могу да кажем колико смо близу поноћи на стражи нуклеарног рата.

Пише: Игор Пшеничников Председник Србије Александар Вучић јавно је одбио позив председника Русије Владимира Путина да учествује на самиту БРИКС-а

Dragana Trifkovic, directeur du Centre d'études géostratégiques

У петак увече када сам слетела из Грозног у Москву након посете Чеченији и упалила мобилни телефон, стигле су ми вести о томе да је у току државни удар. Док смо чекали на искрцавање људи су са неверицом почели да се питају о чему се ради. Руси, иначе увек суздржани у коментарима, почели су да причају о томе како очигледно ствари не функционишу како треба. Мишљења су била подељена. Неки су оптуживали Министарство одбране, а други Јевгенија Пригожина власника приватне војне компаније Вагнер. Када сам са аеродрома Домодедово стигла до центра Москве, већ је била поноћ. Ретки пролазници су коментарисали догађаје са чуђењем, а улицама је патролирала полиција. Мере безбедности су очигледно биле појачане.

Државни секретар Бајденовог режима, Блинкен, блокирао је преговоре између Русије и Украјине изјављујући да је циљ америчке политике да се Русија истера са враћених територија, укључујући Крим.

Бајденова изјава да ће САД користити нуклеарно оружје против ненуклеарних претњи, као и сазнање да је америчко нуклеарно оружје распоређено у близини Русије, приморавају Путина да одустане од обећања да неће први употребити нуклеарно оружје.

Другим речима, за разлику од Хладног рата у 20. веку, данас постоји окидач за нуклеарни рат. Људи који кажу да је нуклеарни рат немогућ јер не би било победника, не знају о чему причају. Ратови су производ људи, а људи су емотивни и глупи. Превише греше. Тако људи функционишу.

Препорођена Русија

Након распуштања СССР-а 1991 г., Русија и руске студије укључујући и руски језик, културу и повест су постали за једно дуже време не много популарне области студирања као и занимања на Западу упоређујући са временом Хладног рата (1949.−1989. г.). Разлог оваквом тренду је било дубоко веровање на Западу да је исти једноставно „завршио“ са Русијом као великом силом након рушења Берлинског зида и нестанка како СССР-а (совјетске Русије) тако и Варшавског пакта. Међутим, геополитички стратези на Западу а првенствено у НАТО пакту и Пентагону су превидели једну ствар: нестао је Совјетски Савез али не и сама Русија која је од године 2000.-те доживљавала константну војно-политичку и економско-финансијску ренесансу након катастрофалних година (деценије) власти Бориса Јељцина и његових еуроатлантских либерала. Веровало се након 1991.-г. да је утицај Русије у светској политици и међународним односима дефинитивно елиминисан па су стога на западним универзитетима укидане катедре, програми и центри за проучавање руске културе, језика и историје као практично непотребни у геополитичком смислу.