Опет о Косову
Пише: Драгана Трифковић
„Дуготрајно
робовање и рђава управа могу
толико збунити и унаказити
схватање једног народа да здрав
разум и прав суд њему отанчају
и о с л а б е , д а с е п о т п у н о
извитопере. Такав поремећен
н а р о д н е м о ж е в и ш е д а
разликује не само добро од зла,
него и своју сопствену корист од
очигледне штете.”
Иво Андрић
Наш пораз је толико свеприсутан и широко прихваћен, да је постало недопустиво мислити другачије. Он не сме ни да се помене као такав, јер по многима представља победу коју треба да прославимо уз прихватање реалности.
Невоља је једино у томе што не можемо да узмемо одређени датум за прославу, с обзиром на то да реалност прихватамо постепено у дужем временском периоду (према утврђеној америчкој стратегији), па смо због тога остали ускраћени за спонтану прославу на улицама Београда.
Постоје шансе да сами произвољно одредимо неки датум, и да као одговорна држава уприличимо општенародно весеље због предаје Косова и Метохије. То је реалност.
Повод за овакав наслов, надовезао се на разговор о КиМ који сам пре пар дана имала са познаником, а који је он започео. Наиме, од раније ми је познато да многи људи које срећем избегавају разговор на ту тему, а неки од њих су ми и отворено замерили да сам напорна. На обострано задовољство разговоре смо свели на: добар дан – добар дан. Међутим, на моје изненађење приликом последњег сусрета уз поздрав ми је упућено и следеће: “Шта хоће више ти Срби са Косова?” Одговорила сам: “Хоће право на живот, и све оно што им је по Уставу Србије загарантовано.” Ту се разговор завршио, али сам данима након тога размишљала о презиру са којим је то питање било постављено и о односу појединаца и народа у целини према сународницима. Постоје различити мотиви за толико непријатељство према Србима са Косова и Метохије (мислим на Србе са КиМ који су остали привржени Србији, а не партијама на власти или пак косовској “власти”).