Упркос уплитању трећих земаља, Путин и Ердоган отворили гасовод „Турски ток“

Dragana Trifkovic, directeur du Centre d'études géostratégiques

У петак увече када сам слетела из Грозног у Москву након посете Чеченији и упалила мобилни телефон, стигле су ми вести о томе да је у току државни удар. Док смо чекали на искрцавање људи су са неверицом почели да се питају о чему се ради. Руси, иначе увек суздржани у коментарима, почели су да причају о томе како очигледно ствари не функционишу како треба. Мишљења су била подељена. Неки су оптуживали Министарство одбране, а други Јевгенија Пригожина власника приватне војне компаније Вагнер. Када сам са аеродрома Домодедово стигла до центра Москве, већ је била поноћ. Ретки пролазници су коментарисали догађаје са чуђењем, а улицама је патролирала полиција. Мере безбедности су очигледно биле појачане.

Државни секретар Бајденовог режима, Блинкен, блокирао је преговоре између Русије и Украјине изјављујући да је циљ америчке политике да се Русија истера са враћених територија, укључујући Крим.

Бајденова изјава да ће САД користити нуклеарно оружје против ненуклеарних претњи, као и сазнање да је америчко нуклеарно оружје распоређено у близини Русије, приморавају Путина да одустане од обећања да неће први употребити нуклеарно оружје.

Другим речима, за разлику од Хладног рата у 20. веку, данас постоји окидач за нуклеарни рат. Људи који кажу да је нуклеарни рат немогућ јер не би било победника, не знају о чему причају. Ратови су производ људи, а људи су емотивни и глупи. Превише греше. Тако људи функционишу.

Препорођена Русија

Након распуштања СССР-а 1991 г., Русија и руске студије укључујући и руски језик, културу и повест су постали за једно дуже време не много популарне области студирања као и занимања на Западу упоређујући са временом Хладног рата (1949.−1989. г.). Разлог оваквом тренду је било дубоко веровање на Западу да је исти једноставно „завршио“ са Русијом као великом силом након рушења Берлинског зида и нестанка како СССР-а (совјетске Русије) тако и Варшавског пакта. Међутим, геополитички стратези на Западу а првенствено у НАТО пакту и Пентагону су превидели једну ствар: нестао је Совјетски Савез али не и сама Русија која је од године 2000.-те доживљавала константну војно-политичку и економско-финансијску ренесансу након катастрофалних година (деценије) власти Бориса Јељцина и његових еуроатлантских либерала. Веровало се након 1991.-г. да је утицај Русије у светској политици и међународним односима дефинитивно елиминисан па су стога на западним универзитетима укидане катедре, програми и центри за проучавање руске културе, језика и историје као практично непотребни у геополитичком смислу.      

Вилијам Енгдал је консултант и предавач за стратешки ризик, дипломирао је политику на Универзитету Принстон и најпродаванији је аутор о нафти и геополитици, ексклузивно за онлајн магазин „ New Eastern Outlook“

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган познат је по клизавим односима са наводним савезницима, било да је то у питању НАТО или ЕУ. Међутим, чини се да је његова највећа перфидност сада усмерена против односа Турске са Путиновом Русијом. Током протекле две или више година у својим односима са Украјином, Јерменијом, Сиријом, Либијом и сада, недавно, у неуспешној револуцији у Казахстану, Ердоган је показао јасан образац не само опортунизма, већ и перфидности или издаје поверења, као код двоструког укрштања, у својим односима са Русијом упркос томе што је зависан од енергије и напредне одбрамбене опреме. Зашто, питање је.

Пише: Милош Здравковић

Видљив је помак Турске од западног политичког и сваког другог утицаја и турско настојање да се позиционира као самостални геополитички фактор (први пут после слома Отоманског царства), без ког се на Блиском истоку више ништа неће дешавати.