Пише: Горан Раичевић
Шта представљају животне лекције и шта носе са собом, свако би требало да се запита о чему нас уче, шта покушавају да нам кажу. У животу није могуће неке лекције прескочити. Уколико се не науче када је време, оне се враћају као бумеранг. У својој истрајности да нас подуче и опомену, способне су да се понављају до изнемоглости, али се морају савладати у истини, не у лажи и превари. А ми? Пружа нам се могућност да их научимо, извучемо поуке, лажи да препознамо, истину да носимо и газимо даље. У супротном, доводимо у питање сопствени опстанак. Да ли ћемо бити и постојати!
Ова прича почиње пре 40 година, у купеу воза који се клацкао на релацији Приштина – Београд. Деда је учио унуке да певају песме “Тамо далеко“, “Креће се лађа Француска“ …, у то време забрањене јер је пошаст комунизма покушавала да затре траг комплетној српској историји, верској и културној традицији, а под “планшетом“ [1] страха од измишљеног великосрпског хегемонизма и комплетном српском бићу.
Мој је благослов да сам један од тих унука био ја, а деда – заробљеник из Другог светског рата који је више пута покушавао да побегне из логора у Немачкој и врати се својој породици, својим коренима.
Двадесет година после тог воза, праћен снажном поруком дедине лекције, сада већ као потпоручник, водио сам малу јединицу по бројном стању, али велику по људским величинама, и ако се о томе може говорити душама, младе војнике и старешине по Косовско – Метохијским пространствима, суочавајући се очи у очи са онима који су хтели да нам отму све! И душу и срце!
Бранко Ђаковић, Данко Трмчић, Драшко Раковић, Јовица Стојановић, Милан Каменовић и његов Отац који нам се добровољно придружио, Војислав Томић, Саша Јовановић, Александар Ђорђевић, Срђан Тимотијевић, Ненад Пејин, Милан Мрдаљ, Цветко Досић…
Ово су људи који су бивали у радару под бомбама. За монитором показивача јављали одакле који авион долеће и сипа бомбе по нашој Србији! Пратили летове иза неких другачијих планшета, на којима су цртежи били истинити, а не измишљени. О себи нису размишљали, о свом животу, али су друге животе својим жртвовањем спасили.
У том истом периоду, са друге стране морала и људских врлина, било је оних који су проглашени неспособнима, оних који су добили позив да се одазову отаџбини која их је тражила, али су побегли главом без обзира, оних који су са нама били скоро па вршњаци, али су решавали своја стамбена питања која до дана данашњег није решио ни Данко, ни Бранко, ни Милан… Они немају тетке у Канади, а нису ни школовани да преслажу коцке по Тргу републике.
Опет двадесет година пролази као сат…
Интервју са потпуковником Гораном Раичевићем (Danga Info)
И данас смо пред изазовима и ризицима можда и већим од те ратне ’99. године. Србија, њен народ и српска војска у целини су разапете између две крајности које угрожавају и двојако разарају наш национални интерес и још важнији идентитет.
“Најтеже ће бити променити свест народа“ – реченица која је изговорена од стране оног који би требало да буде пример у свему, прати нас као зла коб већ скоро десет година. Јавља се у мислима као циљ коме не треба да тежимо, него од кога треба да бежимо. А ми јој колективно ипак срљамо. Зато што смо “много паметни“’.
Олга Четверикова у својој књизи “Завера папизма против хришћанства“ цитира Шеленберга, шефа безбедносне СС службе, који у својим мемоарима указује на следеће:
“Код Химлера се скупила велика количина књига о језуитском реду. Годинама је он ноћу изучавао ту опширну литературу. Зато је он организацију СС јединица постројио на принципима рада језуитских редова. При том се ослањао на Статут реда и на радове Игњатија Лојоле: највиши закон је било апсолутно послушање, беспоговорно испуњење свих задатака.“
Ово је оно што тренутно живимо. Тражи се једноумље. Мозак на “off“. Све друго представља довољан разлог да ти се суди.
Данас више него икада покушавају да нас деле на разне таборе: “њих“ и “нас“, на “оне прве“ и “неке друге“, на “добре“ и “лоше“, “патриоте“ и “издајнике“, на “поштене“ и “лопове“. Без трунке одговорности за тежину изговорене речи. Суочени са примитивизмом којим нас трују са сваког места, користећи сваку прилику за то, намештеним улогама, накарадном селекцијом, изврнутим системом вредности, као последица јавља се управо то да људи који су нас својим размишљањем, одговорношћу, храброшћу, знањем спасавали делима, не речима… одлазе.
Све више старешинског и војничког кадра, официра свих нивоа, од потпоручника до пуковника, диже руке од позива, препушта своје место неким другима – погоднијима. Одлазе понижени покушавајући да сачувају део себе, пре него се изгубе у општем лудилу. Мада, добро је уколико уопште има оних којима препуштају своје место, пошто најчешће та места остају празна.
Једноставно је. Разлози су јасни. Лекције нисмо научили, грешке се понављају, време непобитно истиче и све смо даље од себе. Не знамо ко смо, изгубили смо везу са прошлошћу, са својим прецима, са својом историјом. Уместо знања, одликују нас декларативна самопромовисања.
Ко не зна своју историју, не разуме садашњост и нема будућност.
Уколико желимо да опстанемо, васкрснемо као народ и уредимо државу, ми морамо да научимо лекције прошлости. Да спознамо скривану историју, да се вратимо својој вери, традицији, култури, истинском систему вредности, а не наметнутом, лажном. Да се суочимо са истином. Само тако можемо да разумемо садашњост, озбиљност времена у којем живимо и створимо услове да се надамо и да имамо и будућност.
Упалимо пламен истине, просвећења и преображења наших душа и ума.
За крај, навешћу одломак из песме Милутина Попадића:
Ода Српском војнику
Затруби, војничка трубо, са врха Кајмакчалана,
зацели рану Српску на пољу Газиместана.
Зато и сада плачем, плачем, али и певам,
врати се, Српска војско, не могу више да сневам!
[1] Планшета је координатама обележена карта државе, нацртана на плексигласу
7. април 2020.
