Пише: Предраг Аранђеловић
Од поновног успостављања вишепартијског система 1990. године, отворио се широк простор за артикулацију националних идеја и давање одговора на многобројна национална питања која су била запостављена и забрањена од Другог светског рата. Један историјски осврт на српску националну мисао и програме је незахвално а и немогуће направити у једном тексту. Државотворност српске националне идеје пушта дубоке корене који се пружају до Средњег века. Коначним падом Српске деспотовине та идеја се конзервира у окриљу Српске Цркве и „дијаспоре“ која се повукла на север и запад пред османским освајањима. Из црквених кругова повремено излазе на видело схватања културног и националног идентитета које су углавном испровоциране споља, односно догађајима који су утицали на српски народ.
Почетак 19. века даје један нови замах и све визије о ослобођењу и уједињењу се обједињују у првом правом систематичном програму – Начертанију. И остале тежње везане за спољашњу и унутрашњу слободу сливају се низ један левак у 1918. годину, када се чинило да је југословенска држава завршна реч и тачка српској националном плану. Помало уљуљкана овим великим достигнућем српска политичка, интелектулна и културна елита се буди касно, пред сам почетак рата. Исто се дешава и током рата у оквиру равногорског покрета. Као некада пред Турцима српска национална идеја пред новим комунистичким властима се изнова повлачи, чува и негује у Цркви и дијаспори.
Иако је то данас непопуларно рећи међу људима десничарског погледа на свет, програм Српског покрета обнове из 1990. године, по својој свеобухватности националног питања, представља најпотпунији свесрпски програм у последњој деценији 20. века. Иако класичан страначки програм његово извориште је управо тамо где се ова мисао очувала, у Цркви и дијаспори. Политичка пракса и modus operandi, а пре свега деловање неприкосновеног лидера ове странке Вука Драшковића баца љагу на прекаљене идеје које су после пола века жариле, пре свега млада срца Срба у Србији и бившој Југославији. Догађаји из 1991, 1993, 1996/97 и 1999. године су потпуно мењале правац политике СПО да би на крају дошле у своју супротност. Врло брзо после објављивања програма он остаје мртво слово на папиру.
Са друге стране Српска радикална странка је имала једну горку мешавину националних идеја суштински лишених српске традиције пре 1944. године, негде одсецајући ту вертикалу у којој круна тј. српске државне традиције и духовност, односно Црква, немају ни приближну улогу коју су имале у историји српског народа и готово се прави сваки отклон од њих. Не чуди такво деловање с обзиром да је програм сачињен на чисто материјалистичким основама а чији је лучоноша био осведочени марксиста а касније мирнодопски војвода Војислав Шешељ који је војевао укупно 2 минута пред телевизијским камерама. Ако погледамо политику његових наследника ништа даље од тога истога нећемо видети.
Оно што је интересантно да су чак и центристике странке тога времена кокетирале са српском националном идејом.
Од средине деведесетих ДСС је препознат као барјактар историјског тока националне мисли, додуше врло млако, стидљиво, уздржано, готово анемично. Када су Војислав Коштуница и ДСС у датим околностима преузели одговорност за вођење државе, чињеница је да су покушали да на тим основама воде политику. Колико су у томе успели, друго је питање. Ипак, неоспорно је да су идеолошки доследно деловали до одласка са политичке сцене Војислава Коштунице и одласка из странке Санде Рашковић Ивић. Након тога се странка прелива у Нови ДСС, нове али нејасне концепдије које очигледно праве отклон од изворног програма ДСС.
На 800-ту годишњицу краљевске круне Стефана Немањића основана је Народна странка. Иако није одмах препозната као таква, она је управо тежила да баштини српске државне идеје и традиције. То се јасно види у програму Народне странке који је 2023. године допуњен Прогласом о српском питању у 21. веку.[1]
Свесни да из дана у дан од српске државе остаје руина из које се непрестано извлчи свака преостала цигла, прва тачка говори о обнови и устројству суверене државе. Уравнотежена спољна политика са инсистиеањем на војној и политичкој неутралности, врло интересантним и оригиналним решењима за регионалну политику, представљају суштину другог сегмента овог стратешког документа. У обе тачке средишње место заузима Косова и Метохије.
Просвета и култура представљају основ за формирање слободног човека у слободном друштву и држави, са изразитим идентитетским садржајем уз ослањање на проверене институције овога народа. Очување свега што су нам преци оставили у културном и историјском смислу са развитком и неговањем културе сећања чини гарант националног опстанка у 21. века. Без наше дијаспоре било који национални програм не може бити остварен те је неопходно да се, као код других народа који имају снажну, способну и утицајну дијаспору, обезбеди достојно место о одлучивању како везано за матичну државу тако и за Србе у региону и свуда у свету.
Темељ одрживости сваке државне творевине или државотворне идеје јесте јака економија која је кадра да све то изнесе. Да би се економија развијала неопходно је здраво радно становништво па је питање демографије и бриге о грађанима уско скопчано са економијом. Предуслов је враћање финансијске суверености земље како би држава припомогла способним и предузимљивим људима да подижу привреду без задуживања или продаје природних добара уз опасност по животну средину.
Проглас као позив на изградњи платформе „Српско питање у 21. веку“ оставља широк простор институцијама, интелектуалцима и осталим политичким субјектима да се саборно приступи употпуњавању националног програма. У основи је пружена рука свима да се усагласи минимум националних интереса који ће бити неоспорни без обзира на политичке гарнитуре које се буду мењале у вођењу државе. Оно што је битно је надстраначки карактер, модерно речено инклузивност, учешће које ће подстицати све актере на заједничком испуњавању договореног програма за опстанак и развој српског народа у 21. веку.
Упутнице:
[1] https://www.narodna.org.rs/files/000/000/000/66/9b4c6af47db5ce4d30a78b4bd35bd4a52d9cd1e8.pdf
23. фебруар 2024.