Пише: Милош Здравковић
Не постоји природни ресурс на Земљи као што је вода. Основна компонента сваког живог бића – вода је нешто без чега нема живота на нашој планети. Ако људски организам не може без ваздуха, на исти начин људи не могу да одрже живот без воде више од неколико дана. Због тога је потребно и на локалном и на глобалном нивоу имати стратегију како сачувати овај ограничени, дефицитарни ресурс.
Као последица глобалног загревања, опште суше и све загађенијих водених система, насупрот растућој глобалној популацији, доступност чисте пијаће воде представљаће прворазредни изазов у годинама које долазе. По америчком „Стратфору“, до 2015. предвиђен је пораст од 17% у глобалној тражњи воде само за повећање пољопривредне производње. Према истом извору, до 2025. године растућа глобална популација ће повећати потребе потрошње пијаће воде за невероватних 40%. Као што је нафта играла најважнију улогу током XX века, предвиђа се да ће вода представљати природни ресурс број један у XXИ веку.
ВОДА КАО УНИВЕРЗАЛНО ЉУДСКО ПРАВО
Пре неколико година Уједињене нације су прогласиле приступ чистој води за пиће универзалним људским правом. Свака срачуната одлука о одузимању универзалних људских права, није ништа друго до убилачке активности – односно сраман злочин против човечности.
Ипак, то је управо оно што се дешавало у последњих 30 година широм планете са драматичним нестајањем пијаће воде. Светска банка је финансирала глобалну приватизацију система за снабдевање воде на Земљи, што је чисту пијаћу воду, неопходну за опстанак, учинила неприступачном у многим најсиромашнијим државама и народима. Сиромашни буквално умиру од жеђи и болести услед похлепе мултинационалних корпорација, које профит стављају изнад људског благостања и самог живота.
Више људи на нашој планети умире од болести изазваних прљавом водом него што умиру од свих ратова и насиља широм света заједно. Према подацима Уједињених нација сваких сат времена 240 беба умре услед употребе прљаве воде, а 1,5 милион деце млађе од пет година умире сваке године од колере и тифуса – изазваних употребом неконтролисане (заражене) воде. Људи умиру и умираће због недостатка чисте воде на дуже време и само ће наставити да умиру у још већем броју ако се даље развијају планови за неконтролисану приватизацију вода.
Државе као регулатори би требало да буду одговорне према својим грађанима и да пред приватни сектор стављају појединачне задатке и услове за експлоатацију воде, као и да тај режим строго контролишу. Међутим, корупција је постала уобичајена појава чак и овако осетљивим питањима. Не треба веровати на реч чак нии Светској банци као зајмодавцу новца приликом додељивања уговора локалним комуналним предузећима за експлоатацију воде, већ надзор треба да спроводе стручни органи држава у којима се ови пројекти дешавају.
Жене у Африци су принудјене да ходају километрима како би узели прљаву воду из река, а онда често умиру заједно са својом децом од контаминације и болести. Азијски фармери губе своје животе у поплавама, јер нису у стању да добију државну помоћ за финансирање наводњавања и одводњавања. У свету којим владају богате корпорације из Северне Америке и Европе, патња и експлоатација људи из Трећег света услед приватизације вода по свој прилици биће присутна још дуго година.
ПРОБЛЕМАТИКА ВОДЕ У СРБИЈИ
Снабдевање водом у Србији треба сагледати са више страна. Ево неколико битних статистчких података:
Стање у дистрибутивним системима за водо-снабдевање је забрињавајуће, јер губици на мрежама достижу и до 50 %;
Око 77% воде у Србији се експлоатише из подземља, а 23% из водотокова и акумулација;
Домаћинства троше око 49% воде, привреда 25%, док остали регистровани потрошачи чине 26%.
У садашњим транзиционим условима, услед смањене привредне активности смањена је и потрошња воде. Са жељеним оживљавањем привредне, доћи ће до „удара“ на водоводне системе насеља, која без озбиљних радова на проширењу мреже неће бити у стању да издрже повећану потрошњу. Посебан проблем представља загађење подземних вода. Ова загађења једним делом узрокује пољопривреда – један део је због коришћења вештачког ђубрива, а други део је услед отпадних вода из сеоских насеља.
Велики проблем представља и загађења вода са неуређених депонија. Вода и отпад повезани су нераскидиво и погубно. Сваки отпад пре или касније доспева до подземних вода, загађујући их. То је дуготрајан и људском оку невидљив процес. Србија ће пре или касније осетити последице небриге за отпад. Бројни извори биће загађени можда коју годину пре или касније – али је сигурно да овакав немар трајно угрожава залихе вода. Воду је од отпада могуће заштитити једино изградњом депонија са контролисаним одводом. Уређених депонија у Србији готово и да нема. Треба прекинути са праксом да се локална изворишта воде потпуно запуштају и тиме остављају на милост и немилост загађивача. То је чест случај код нас када се насеља повежу са регионалним системима за водо-снабдевање.
И онако лоше стање вода угрожавају застареле технологије у фабрикама, као и неразумни људски поступци. Београд своје отпадне воде (кроз 20 излива) испушта директно у Дунав и Саву – без икаквог пречишћавања! За изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода, који би се по генералном плану налазило у Великом селу, Београду је неопходна инвестиција од неколико стотина милиона евра.
У Србији је све мање и мање здраве изворске воде. Стручњаци сматрају да је главни разлог неконтролисана сеча шума, а да се спас налази у планском пошумљавању, површинским акумулацијама, малим бранама и заштити изворишта река. Претпоставља се да је бомбардовање СР Југославије 1999. године, као и коришћење муниције са “осиромашеним уранијомом” загадило неке од извора крашких вода и врела у јужној Србији.
Глобална криза – несташица хране и воде
Последице проузроковане климатским променама које нас чекају у наредној декади условиће много више поплава у северној хемисфери, док ће на југу доћи до учесталијих суша и број сушних дана биће већи. Многи предели ће остати без воде и падавина, док ће у другим поплаве уништавати усеве. Због климатских промена доћи ће до смањења обрадивих површина, као и уништавање усева усред суша и поплава. То директно може да наговести и глобалну кризу у производњи хране. Цена основних намирница би могла да порасте и више пута, што би драстично утицало на повећање броја сиромашних и гладних на планети. Уједињене Нације на основу урађених анализа последњих неколико месеци воде активну кампању у којој наводе да би несташица хране могла да доведе и до већих политичких криза.
Лоше стање у пољопривреди и смањење приноса, а са друге стране пораст популације, додатно отежава већ тешку ситуацију. Потребе за храном су сваког дана све веће, а то нужно тражи додатне количине воде неопходне за производњу хране. Додатне количине воде је немогуће омогућити у областима где је једва има довољно и за пиће. Масовно изумирање биљних и животињских врста, које су живеле на нашој планети милионима година је тихо, невидљиво, а одвија се сваки дан пред нашим очима.
Уз све ово кључну улогу имају корумпиране владе, које су својим чињењем или нечињењем довеле до систематског уништења појединих еко-система, биљних и животињских врста. Крајње је време да вратимо нашу планету једном и за све време нама, становницима Земље, односно да се разумно односимо према биљним и животињским врстама који ову планету деле са нама.
У Србији се тренутно води јавна расправа о нацрту Закона о изменама и допунама Закона о водама, као и новој Стратегији за управљање водама. Остаје да се надамо да ће овај законски оквир дати боље смернице у смеру веће заштите водних ресурса, тојест да ће наша држава на време да се припреми за све неповољније еколошке и климатске услове.
Воду морамо да штитимо и штедимо, сваки дан, на сваком месту и у свакој прилици! Посебно децу од најмлађег узраста треба васпитавати да уче како се штеди вода, да воле природу и да буду осетљиви на сва питања заштите животне средине. Јер управо ће они у будућности доносити одлуке о развоју друштва.
12. октобар 2015.
