Пише: Дејан Мировић
Ванредно стање у Србији је уведено 16 . марта 2020. На конференцији за штампу. Истог дана Вучић је замолио кинеског председника Си Ђипинга да помогне Србији ословљавајући га са „брате и пријатељу“. Пекинг је после пет дана послао један авион са опремом и неколицином лекара. Вучић је лично дочекао авион уз химне, аплаузе и постројене министре. У емоционалном наступу на аеродрому, српски председник је говорио о „челичном пријатељству“ између Кине и Србије, које ће трајати вековима, брату и пријатељу Сију кога ће дочекати „неколико стотина хиљада људи’“. Премијер Брнабић је предложила подизање споменика Кини.
Неколико дана касније 25. марта српски председник је позвао шеика Мохамеда Бин Заједа из УАЕ, његовог и Ђукановићевог пријатеља. Вучић се унапред захвалио шеику речима „драги пријатељу, хвала ти пуно на помоћи и на свему што чиниш за Србију“. После неколико дана је стигао један авион из УАЕ у којем су биле маске, заштите за ципеле, рукавице, две врсте заштитних одела и каљаче.
Председник Србије је разговарао и са Меркеловом два дана после увођења ванредног стања, али никаква помоћ из Берлина није стигла. Почетком априла је разговарао и са комесаром за проширење ЕУ. Упркос најавама Министарства за европске интеграције Републике Србије, шефа Делегације ЕУ у Србији и комесара за проширење ЕУ о наводних 15 милиона евра помоћи (и „додатних“ 93 милиона) све што је Брисел урадио за Србију је било финансирање горива за летове четири авиона са опремом коју је Србија купила од Кине и других држава.
Председник Србије се 27. марта обратио и Трампу речима захвалности јер је „свету потребно његово лидерство“. Никаква помоћ Србији из САД није дошла после тога. Слично се поновило када се истог дана обратио британском премијеру пожелевши му брз опоравак од вируса.
У међувремену, Србија се суочила са око 2.000 заражених и неколико десетина мртвих, хроничним недостатком медицинских средстава и лекара, као и са протестима изолованих на Сајму у Београду.
Са друге стране, Руска Федерација је послала 14 великих транспортних авиона помоћи Италији и око 100 лекара. Чак је и Трамп 30. марта затражио и добио помоћ од руског председника (неколико авиона и читав брод).
Српски председник, иначе носилац руског ордена Александра Невског је тек након тога – 2. априла, позвао руског председника Путина. Дакле, три недеље након избијања епидемије и упркос томе што у Нишу постоји руски центар за ванредне ситуације. Русија је одговорила тако што је у року од 24 сата направила ваздушни мост и послала 11 великих транспортних авиона и око 90 лекара.
Посматрано у односу на број становника Русија је помогла Србији више него најугроженијој Италији. Помогла је значајно више него Кина.
Ипак, српски председник се није појавио на аеродрому да дочека руску помоћ, као у кинеском случају. Послао је бившу службеницу USAID Ану Брнабић да разговора са руским војним лекарима. На Tвитеру се захвалио братском руском народу, али Путина није назвао ни пријатељем ни братом. Неколико дневних новина на које власт има утицај није објавило на насловној страни долазак руске помоћи.
Овакво вишенедељно чудно понашање српског председника показује да је дошло до одређене промене у политици Београда према Москви. Можда се узрок те промене налази у договору који је, према западним медијима, Вучић закључио 1. марта 2020. у Вашингтону са америчким изаслаником за Косово Гренелом. Према том договору, чије постојање Вучић није демантовао, Вашингтон ће сменити такозваног косовског премијера Куртија (немачког фаворита и противника поделе КиМ) и укинути таксе према Србији. Приштина, односно Тачи ће пристати на минималну корекцију граница. Заузврат Београд ће се неформално дистанцирати од Москве и неће ометати чланство Приштине у УН, што је по Повељи УН једнако формалном признању.
Смена Куртија показује да је Вашингтон испунио свој део договора. Сада је на реду Београд.
9. април 2020.
