La géopolitique et de la politique

Диогенис Валаванидис: ГЕОПОЛИТИКА И АГРЕСИЈА НА ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

Пише: Диогенис Валаванидис, председник одбора за верска питања

Шта се догодило са Православном црквом која почива на канонима светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора, да се после 1000 година од велике шизме (1054. год), када се Римокатоличка црква отцепила од хришћанске цркве и тако настале Источна православна и Западна римокатоличка црква, данас грчевито бори за очување свог јединства?

Одговор се може потражити једино у геополитичким плановима западних политичких и обавештајних центара моћи. Несумњиво да је Русија на првом месту од свих православних земаља у којој се традиционалне вредности налазе на најчвршћим основама. Зато се она и налази на врху листе напада западних центара моћи као и глобалиста у целини. Запад је са правом препознао да је РПЦ главни ослонац за опстанак целе Православне цркве, због чега је оштрица главног удара усмерена управо према Москви. Како у политичком, обавештајном, економском, информативном, тако и верском смислу.

Размишљајући о начину на који би најлакше реализовали своје планове, западни политички и обавештајни аналитичари су дошли до закључка да би најефикасије било извршити удар на Православље, и то изнутра. У том контексту је као тачка ослонца, изабрана најслабија карика, а то је древна Цариградска патријаршија и њен поглавар Вартоломеј Први. Значајно је истаћи да би ударом на Православну цркву најлакше могли да реализују планове у корист светских глобалистичких сила, чему су дали приоритет чак и у односу на војну, економску и информативну сферу.

Треба подсетити да су западни политички и обавештајни центри моћи одржавали вишедеценијске тесне и «конструктивне» контакте са Цариградском патријаршијом, а поготово њеном Архиепископијом у САД. Циљ је био да се поље јурисдикције Московске патријаршије смањи што више, чиме би ослабио и њен утицај у православном свету, а у исто време, то би неминовно имало негативне консеквенце и на државну политику Руске Федерације.

Први корак у том правцу је био неканонско давање аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, што је упалило искру сукоба у тој земљи и покренуло талас државног терора над припадницима канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), у виду хапшења и малтретирања архијереја, као и прогона монаха из својих манастира. Недвосмислено да је план западних геостратега био да се давањем аутокефалности расколницима у Украјини, постигне «домино ефекат» који би се проширио на цели православни свет. С тим у вези, непорецива чињеница је да је данас питање религије а посебно аутокефалности одавно изашло из оквира црквених канона, и постало „par excellance” једно од најважнијих геополитичких питања.

Фото: Вартоломеј и Зеленски /RT

Није се дуго чекало како би се виделе катастрофалне последице оног што је учинио поглавар Цариградске патријаршије, који се сада не оглашава, већ тихује у леденој тами и тишини својих одаја? Готово сви западни електронски и штампани медији хорски указују на председника Руске Федерације као јединог кривца за отпочињање ратних дејстава у Украјини, у којој је заправо, прву клицу раздора, и то на пољу духовног јединства, посејао управо Цариградски патријарх Вартоломеј Први.

Тако се први пут у историји хришћанске цркве дошло у ситуацију да је председник једне државе, у овом случају Летоније Еглис Левитс, поднео националном парламенту (Сејму) нацрт Закона о промени статуса Летонске православне цркве, која је иначе имала статус самоуправне јурисдикције Московске патријаршије, и на чијем челу се налазио митрополит Курдјашов. Да апсурд буде још већи, неопходно је нагласити да је захтев упућен националном парламенту у коме огромну већину представљају католици и лутеранци, док су православци у мањини. Каквог ли апсурда и цинизма?

Посматрајући ово питање са правног аспекта, прихватање поднетог нацрта Закона, несумњиво представља грубо кршење Устава Летоније и важећег принципа одвојености Цркве од државе. Секуларизам или начело одвајања религије и државе, односно религијских заједница од јавних институција, истовремено се залаже и за умањење утицаја религије на државу или потпуно одвајање религије и државе. У поменутом акту се до апсурда наводе «аргументи» који служе као основ за доношење исправки закона, тј. да тренутни статус Православне Цркве у Летонији наводно представља «претњу за државну безбедност». Питамо се, чиме се овај податак може поткрепити, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да летонска Православна Црква ни на један начин није показивала нити показује било какве знаке нелојалности према држави.

Такође се питамо, каква би реакција међународне заједнице била, уколико би на пример, у Руској Федерацији на брзину био донет закон да се католицима забрани да се потчињавају Римском епископу тј. папи?

Све који се одлуче на сличне кораке морамо подсетити да је тренутак да се помире са чињеницом, да је империјални период цара Константина далеко за нама, када је царска власт могла да доноси сличне одлуке. Тада је седиште Васељенског патријарха било у Константинопољу, где је столовао и Византијски цар и где је било седиште и Царског синквитоса (Царски савет). То се завршило у уторак, 29. маја 1453. године.

Овим понављамо, да је фрагментација Православља отпочела катастрофалном одлуком патријарха Вартоломеја Првог, и његовог пада у искушење етнофилетизма (тј. стања у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за Цркву и њено организовање у свету), тј. неканонског признавања аутокефалности Православне цркве Украјине. Тако је Цариградски јеретик на варварски начин извршио упад у поље јурисдикције канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Православни хришћани су са неверицом и ужасом посматрали како предстојатељ древне Цариградске патријаршије, доноси одлуку да део друге Помесне цркве припоји својој канонској територији, док оне које су све Помесне  православне цркве сматрале расколницима, проглашава делом канонске цркве.

Због тога је појава етнофилетизма с правом осуђена од Православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам, као „јерес и змијски отров“ који разара јединство Православне цркве. Да се Црква кроз историју није држала у својим одлукама тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.

Признањем аутокефалности тзв. Православне украјинске цркве, Цариградски патријарх Вартоломеј Први се поставио изнад Господа Исуса Христа, изнад апостола, изнад Васељенског сабора и изнад светих отаца, који доносе свете каноне.

Када је реч о Руској Православној Цркви, она је током XX века давала аутономије и самосталности својим Црквама у државама које су се одвојиле од Русије. За разлику од оваквог става, Летонија је од 1918. године када је стекла независност, отпочела са прогонима православаца и захтевима за одвајање од Руске Православне Цркве – као мајке Цркве. Током двадесетих година прошлог века, летонске власти су одузеле 28 цркава, затвориле црквене образовне институције док је четвртина непокретне имовине Православне Цркве била конфискована.

Фото: Патријарх Руске православне цркве г. Кирил/EPA-EFE/SERGEI ILNITSKY

Да ли овакво неканонско понашање Цариградског поглавара упућује сигнал и другим црквеним заједницама и државама на неку врсту активности, као што је учинила Црна Гора доневши контраверзни Закон о слободи вероисповести који је изазвао револт код српског живља и покренуо литије.

Због тога све помесне православне аутокефалне цркве морају да се тргну из летаргије и заштите изворне принципе Хришћанске цркве, а тиме се и енергично супротставе даљој фрагментацији Православне цркве – путем неканонског или секуларног давања аутокефалности, процесу дехристијанизације као и заштити породице и традиционалних породичних вредности.

Данас су све стреле и ватре усмерене према Руској православној цркви која је једина остала имуна на бројне изопачености данашњег света, поготово на појаву највећег зла, појаву сатанизма. Иако се чини да је Руска православна црква остала усамљена, у овом тренутку је најважније да је постојана на трагу учења светих апостола, светих отаца и Васељенских сабора. С тога сматрамо да је РПЦ једина која може да сачува Православну цркву од демонских сила и искушења којима је изложена.

На тај начин ће геополитички планови западних политичких и обавештајних центара моћи са почетка овог текста, остати само у домену пустих и неостварених снова.

Извор: Центар за геостратешке студије

17. август 2024.

auteur d'avatar

À propos de Центар за геостратешке студије

Centre pour les études géostratégiques est une organisation non-gouvernementale et à but non lucratif de l'association, fondée à Belgrade à l'assemblée générale constitutive tenue le 28.02.2014. conformément aux dispositions de l'art.11. et 12. La loi sur les associations ("journal Officiel de la Rs", non.51/09). pour une période de temps indéterminée, afin d'atteindre les objectifs fixés dans le domaine de la recherche scientifique, des relations géostratégiques et la préparation de documents stratégiques, de l'analyse et de la recherche. L'association développe et soutient des projets et des activités visant à l'etat et aux intérêts nationaux de la Serbie, a le statut d'une personne morale et qu'il est inscrit dans le registre conformément à la loi. La mission du Centre d'études géostratégiques est: "nous sommes la construction de l'avenir, parce que la Serbie mérite: les valeurs que nous représentons sont établies par le biais de notre histoire, de la culture et de la tradition. Nous croyons que sans passé il n'y a pas d'avenir. Pour cette raison, afin de construire l'avenir, nous devons connaître notre passé et à chérir nos traditions. Les vraies valeurs sont toujours mis à la terre, et l'avenir ne peut être construit dans une bonne direction, sans que de la fondation. Dans un moment de perturbations sur les changements géopolitiques, il est essentiel de faire les bons choix et prendre les bonnes décisions. De laisser aller de toutes imposées et déformé les idées et artificielle des pulsions. Nous croyons fermement que la Serbie a suffisamment de qualité et de potentiel afin de déterminer son propre avenir, peu importe les menaces et les limites. Nous nous engageons à la position serbe et le droit de décider de notre avenir, en gardant à l'esprit le fait que, historiquement, il ya eu de nombreux défis, les menaces et les dangers, que nous avons surmonté. “ Vision: le Centre d'études géostratégiques aspire à devenir l'une des plus importantes organisations mondiales dans le domaine de la géopolitique. Il veut aussi devenir une marque locale. Nous allons essayer d'intéresser le public à la Serbie dans les questions internationales et de rassembler tous ceux qui s'intéressent à la protection de l'état et des intérêts nationaux, le renforcement de la souveraineté, de la préservation de l'intégrité territoriale, la préservation des valeurs traditionnelles, le renforcement des institutions et de l'état de droit. Nous allons agir dans le sens de trouver des personnes partageant les mêmes idées, à la fois en interne et dans le monde public. Nous mettrons l'accent sur la coopération régionale et la mise en réseau des organisations non gouvernementales, à la fois au niveau régional et international. Nous allons lancer des projets au niveau international pour soutenir le repositionnement de la Serbie et de la préservation de l'intégrité territoriale. En coopération avec les médias, nous allons mettre en œuvre des projets qui mettent l'accent sur ces objectifs. Nous allons organiser l'éducation du public intéressé par des conférences, des tables rondes et des séminaires. Nous allons essayer de trouver un modèle pour le développement de l'organisation qui permettrait le financement des activités du Centre. Construire ensemble notre avenir: Si vous êtes intéressés à collaborer avec nous, ou pour aider le travail du Centre d'études géostratégiques, veuillez nous contacter par e-mail: center@geostrategy.rs

Laisser un commentaire

Votre adresse e-mail ne sera pas publiée. Les champs obligatoires sont indiqués avec *