Драгана Трифковић: Десетогодишњица рата у Донбасу

Dragana Trifkovic, Directeur Général du Centre d'études géostratégiques

Недавно сам имала прилику да поново посетим Донбас, десет година након прве посете овом региону када је почео рат. Те 2014. године и наредних осам година, западна јавност је потпуно игнорисала чињеницу да се води рат на овом подручју у коме званична војска једне државе напада сопствене грађане. Не само да је Запад затварао очи, већ је свесрдно подржавао и помагао Украјину да се обрачуна са сопственим грађанима. Никада нисам имала поверења у запад, али након ратова кроз које смо прошли деведесетих година и НАТО агресије на Србију, схватила сам да западом управљају они за које не важе никаква правила и којима људски животи нису ни мало важни.

Зашто нас гађа војска наше државе?

Сећам се разговора са људима из Донбаса које сам водила пре десет година. Њима није било познато много тога што се дешавало на простору бивше Југославије, а ја сам могла јасно да читам рукопис НАТО-а на сваком кораку. Западни центри моћи користе једну те исту тактику свуда, од обојених револуција, медијских манипулација, фалсификовања истине, употребе тероризма, политичке индоктринације, коришћења омладине итд. Тада ми је постало јасно да граде и баријере међу народима и државама, како би спречили могућност размене мишљења, дискусије, схватања. Становници Донбаса су ми 2014. године показивали стамбене зграде и школе које је гађала украјинска војска, остатке мина којима су гађани и са збуњеношћу су коментарисали да не схватају како може да их напада војска њихове државе.

Фото: Драгана Трифковић, Луганск 2014. године (лична архива)

Крајем 2014. године и почетком 2015. године многи градови у Доњецкој и Луганској области су били пусти, на улицама је било мало људи и возила. Атмосфера је била мучна, а у градовима је важио специјални режим. Било је забрањено кретање након 20 ч. увече. Основне животне потребе није било лако задовољити. Било је проблема са снабдевањем, а вода и струја су често нестајале. Под налетом ратног вихора, многи становници су решили да се преселе тамо где је сигурније, углавном у Русију или друге области Украјине, у зависности од могућности. Било је оних који су већ тада решили да потраже сигурност у Европи.

Када жртве постану преступници

Они који су решили да остану трудили су се да се самоорганизују и прилагоде новонасталим околностима. Организовање у Донбасу је заправо почело одмах након Мајдана у Кијеву, када су снаге безбедности у овом региону, заједно са суграђанима почели да разматрају како да се заштите од милитаристичко-националистичких власти које желе да им забране језик, културу, веру. Запад је на те људе гледао као на преступнике, истичући како је Украјина гради демократију и иде ка придруживању ЕУ. Такве неистине су настављали да понављају чак и када је постало очигледно да је Кијев уводи апартхејд систем, доносећи бројне законе о забрани руског језика, културе и на крају православне цркве. Људи у Донбасу су пролазили кроз агонију, јер су били осуђивани за то што желе да се заштите, а нису имали подршку ни са једне стране. Многи су временом почели да стичу огорченост и разочараност, због тога што нису имали подршку од Русије.

Фото: Драгана Трифковић и Мануел Оксенрајтер (1976-2021) у Доњецку 2015. године (лична архива)

Али, како је рекао Александар Дима, тајна мудрости је у томе да знаш када је потребно да делујеш, а када да чекаш. Русији је требало времена да изгради стратешке правце (БРИКС, сарадња са Кином, јачање одбрамбених снага, одржавање економске стабилности итд.), односно да се припреми за неминовни сукоб који је Запад иницирао кроз Украјину. Москви је већ тада постало савршено јасно да договори о миру уз посреднишво Запада нису могући, јер западне силе не поштују никакве договоре, што и не крију. Да је Русија пре десет година одмах реаговала, упала би у замку где не би могла тек тако да се носи са свим припремљеним механизмима од удружене агресије колективног Запада до економских санкција, медијско-пропагандне сатанизације и обојене револуције. То је нешто кроз шта је Србија прошла, због чега још увек трпи несагледиве последице.

Фото: Драгана Трифковић у Доњецку 2022. године (лична архива)

Специјална војна операција (СВО) коју је покренула Русија је само део историјског процеса који води ка потпуној промени светске архитектуре. Овај процес ће се одвијати у годинама које су пред нама. Оно што је сада већ сигурно, то је да повратка на старо неће бити. Иако би многи, чак и у Русији желели да то није тако. Недавно је председник Руске Федерације на Форуму Валдај рекао: „Не бих волео да се Русија врати на пут на којем је била пре 2022, као што сам већ рекао у свом говору. А то је био пут који је био повезан са тако скривеном, прикривеном интервенцијом у односу на нашу земљу, са циљем да се она подреди интересима неких других земаља које су још веровале да имају право на то“.

Карта за Израел

Када је почела СВО она је јасно разоткрила читаву проблематику американизованих руских елита, које су деценијама кочиле развој Русије и држале је заробљену у оквирима задатим Западом. У њима за руске државне и националне интересе, чак ни за руску културу и традицију, није било места. Након почетка СВО многи од њих су првим авионима побегли за Израел, одакле су наставили да врше своју мисију изјављујући да не желе да живе у земљи која је „агресивна“ према суседним земљама. Највећи парадокс је у томе да то изговарају из државе која бомбардује пет земаља у свом окружењу (Сирију, Ирак, Либан, Иран, Јемен). Русији ће требати доста времена да изнедри нове елите, али то је процес који је већ у току. Нову руску елити чиниће они коју су стали у заштиту своје домовине. О томе је више пута говорио председник Путин: „Сви су они, са оружјем у рукама, устали да бране своју домовину. Такви људи, наравно, неће да се повуку, неће вас изневерити или издати. Они морају играти све важнију улогу у свим сферама живота. Елита нису они који су напунили џепове, већ људи који су делима доказали своју лојалност Русији“.

Фото: Драгана Трифковић у Мариупољу 2023. године (лична архива)

Недавно сам поново посетила Доњецк, град који је постао симбол руског отпора западној агресији. Људи у Доњецку су тога свесни, рекли су ми: „Нас посебно кажњавају украјинске силе којима командује Запад, јер смо пружили највећи отпор“. Живот се и даље тешко одвија, али људи су се томе прилагодили. Сада је град далеко живљи него што је био пре. На улицама има много више људи и возила. Од како се линија фронта померила ка дубини Украјине, нема толико напада на сам центар града. Ипак ракете и дронови и даље долећу у северним деловима ка Авдејевки и Горловки.

Фото: Драгана Трифковић, Елизавета Абрамова, главни уредник часописа Персона страны

и Иван Копил, заштитиник људских права у Доњецку 2024. године (лична архива)

Трагове агресије је свуда могуће наћи. Деца у Донбасу скупљају остатке мина и дронова као сувенире и размењују их међу собом. У нашој редакцији часописа „Персона страны“, може се видети читава изложба разних остатака муниције, дронова и оружја. У њој се чак налази и амерички џевелин. Све ово ће остати као сведочанство агресије коју је покренуо Запад и у којој су главне мете били цивили. Велика изложба НАТО трофејног оружја, већ путује руским градовима. Да Запад није у толикој мери био агресиван и нехуман, вероватно до историјског прелома и заокрета Русије не би ни дошло. А Запад ће скупо платити своју нечовечност. Време ће показати.