Dragana Trifkovic: litio febbre minaccia di devastare la Serbia (parte due)

Dragana Trifkovic, Direttore Generale del Centro per studi strategici

Напомена: Први део текста прочитајте на следећем линку Драгана Трифковић: Литијумска грозница прети да опустоши Србију (први део) – CENTAR ZA GEOSTRATEŠKE STUDIJE (geostrategy.rs)

• Србија постаје рудник који треба да задовољи европске амбиције у аутомобилској индустрији електричних возила

Предности електричних аутомобила у односу на класичне су одсуство емисије гасова „стаклене баште“, мања зависност у односу на фосилна горива, мањи ниво буке, већа ефикасност мотора итд. Али за масовну примену електричних аутомобила неопходно је да се реше многобројне препреке као што су цена и ограниченост капацитета батерије, неефикасност производње батерије, мањак пуњача за електрична возила, недостатак мреже станица за пуњење батерија итд.  Литијум је неопходан за производњу електронике (приближна расподела у употреби: 69% литијума иде на батерије, 15% на производњу керамике и стакла, 6% на производњу мазива, 5% на металургију, 3% на системе за климатизацију, 2% захтева медицина и полимери), а у аутомобилској индустрији електричних возила неопходан је за производњу литијум-јонских батерија. Од практично применљивих технологија за компактно и пространо складиштење енергије, литијумске ћелије су тренутно најтраженије. Ипак производња литијумских батерија је скупа и велики недостатак је то што су литијум-јонске батерије запаљиве тако да се њима већ сада тражи алтернатива. За сада, произвођачи електричних аутомобила користе литијум и због тога се нагло повећала потражња за овом рудом. За производњу једне батерије за електрични аутомобил Тесла Модел потребно је 63 кг литијума, међутим, просек је 20 кг по аутомобилу. Процењује се да у свету тренутно постоји око милијарду и по аутомобила и њихов број расте. Груба процена је да ће до 50 милиона тона литијума бити искоришћено у аутомобилима након потпуне енергетске транзиције која може да траје наредних десет или више година. Са тим у вези на основу већ изнетих података о светским резервама, јасно је да не постоји значајна несташица литијума која би ометала енергетску транзицију. За исте аутомобилске акумулаторе, значајнији може да буде недостатак никла и кобалта. Тренутно, свет производи око 100 милиона аутомобила годишње, а да су сви на батерије, за то би било потребно 2 милиона тона годишње. Дакле главни разлог зашто је неопходно да се отвори рудник литијума у Европи, није недостатак ове руде на светском тржишту већ искључиво амбиције Британије, Немачке, Француске да постану независни у производњи електричних аутомобила и конкуришу на светском тржишту. Ове државе више немају приступ афричким рудним богатствима, јер су одатле протеране. Са друге стране, иако рецимо Немачка која гради велику фабрику за производњу литијум-јонских батерија уједно има и највеће резерве литијума у Европи, она не намерава да отвара површинске копове, јер је поступак вађења и екстракције литијума изузетно штетан по животну средину. Исти случај је и са Португалијом или Аустријом. Из тог разлога европски званичници изјављују да полажу највеће наде у пројекат „Јадар“ па из тога следи да Србија треба да буде загађена како би државе ЕУ испуниле своју зелену агенду, еколошке стандарде и истовремено задовољиле своје лидерске амбиције у аутомобилској индустрији (Фолсфаген нпр. има амбицију да постане конкурент Тесли).  И ту долазимо до кључне ствари због чега је недопустивно да Србија постане нова афричка колонија ЕУ из које ће она добијати јефтине руде.

Фото: Тесла модел електричног аутомобила

• Београд је у опасности од пројекта „Јадар“

План компаније Рио Тинто за рудник литијума у Србији вредан 2,4 милијарде долара је позиционирање комапније, најмање наредних 15 година, као највећег добављача литијума у Европи. Међутим основно питање је шта тиме добија, или пре губи, Србија. Иако је тренутна потражња за литијумом велика, не постоји јединствена метода за исплатив и еколошки индустријски развој налазишта литијума. Она су веома разноврсна и сваки случај захтева свој сопствени метод развоја. Постоје два главна технолошка правца за екстракцију литијума из база које га садрже – хидроминерала и руде.

Екстракција из хидроминерала (геотермалних извора, сланих мочварних глина или сланих раствора соли- салара) не штети животној средини. Она се одвија употребом сунчеве енергије на земљиној површини где се врши испаравање (око18 месеци), затим испирање. Трошкови су око 2.000 долара по тони литијум-карбоната (LCE) уз споро време процеса и високе почетне трошкове. Екстракција из руде (из камене руде, односно седиментних карбонатских стена) подразумева дробљење, млевење, третирање великим количинама загрејане сумпорне и хлороводоничне киселине, испирање. Цена је око 4.500 долара по тони LCE, уз додатни трошак од око 3.000 долара за претварање у квалитетније литијумске батерије. Овај процес има брзо време обраде и ниже трошкове покретања, али је драстично опасан по животну средину.

Jадарит je јединствени минерал који се налази у сливу реке Јадар у језгру од слојева уљних шкриљаца и пирокластичних седимената неогена (рани и средњи миоцен), у виду масивних агрегата дебљине неколико метара, (није пронађен на другим местима у свету) и садржи литијум и бор (хемијска форула: натријум литијум бор силикат хидроксид). Дакле екстракција литијума из јадарита подпада под технолошки правац који је крајње штетан по животну средину.

У Аустралији која има једно од највећих налазишта литијума на свету се он копа из сподумена, литијумове руде, минерала који је повезан са пироксенима. Места где се налази литијум у Аустралији налазе се на великим удаљеностима од градова, и из њих се тренутно само извози концентрат који даље обрађују купци, иако се разматрају пројекти преласка на производњу литијум хидроксида. Прошле године је обустављен пројекат Рио Тинта у Аустралији у близини града Двелингап, јер се локална заједница побунила против уништавања животне средине[i].  У Аргентини, Чилеу и Боливији (у којима се налази око 70 одсто светских залиха) литијум се добија екстраховањем из сланих раствора соли, односно технологијом која не штети животној средини. У САД се налазиште литијума налази у пустињи Невада, па иако није близу насељеног подручја постоји отпор у америчкој заједници према рударењу у овом подручју[ii]. За ово налазиште је Елон Муск власник компаније Тесла добио право да самостално експлоатише руду  на површини од 10 хиљада хектара глинених наслага богатих литијумом. Шта ове чињенице говоре? Да је копање литијума у богатој природи, у близини река и у близини насељених места изузетно опасно и да ово природно добро може да претвори у девастирано и токсично подручје. У случају пројекта „Јадар“ посебна опасност јесте у томе што би се рудници налазили у близини реке Јадар која се улива у Дрину, па би загађења тиме доспела из Дрине и у Саву и Дунав. То би могло да уништи живи свет низводно од Јадра, а рударске операције Рио Тинта су већ више пута довеле до контаминације извора воде у другим деловима света. Директно би била угрожена 22 села која су обухваћена овим пројектом, док би земљорадња у овом богатом крају била онемогућена у ширем подручју. Међутим, ако узмемо чињеницу да активни рудници (копови) литијума налазе барем 200 км удаљени од насељених места у опасности је и Београд.

Фото: Полумртва река Рио Тинто у Шпанији где су Британци деценијама рударили

Rio Tinto (river) – Wikipedia

• За десет година колико је потребно да се изврши енергетска транзиција, Србија може да буде дугорочно опустошена

Главна штета није само ископавање руде, већ загађење ваздуха, земљишта, вода, као и живог света. Већ је рећено да екстракција из руде јадарита подразумева дробљење, млевење, третирање великим количинама загрејане сумпорне и хлороводоничне киселине и испирање. Ова технологија добијања литијума из стена подразумева емитовање између 10 и 30 тона CO2 по тони литијума, што значи да ће смањење емитовања овог гаса у ЕУ имплицирати повећање загађења ваздуха у Србији. Поред тога технологија захтева коришћење огромних количина воде, као и загрејане сумпорне и хлороводоничне киселине за прераду руде јадарита и добијање литијума. Загађена вода као и киселине затим ће доспети у водоток Јадра, одатле у Дрину, Саву и Дунав, што ће за последицу имати девастирајићи утицај на животну средину. И на крају, ископавање литијума оставиће за собом велике количине јаловине пуне токсичних материјала, јер ће се приликом прераде јадарита ослобађати и бор, кадмијум, арсен, никл и олово. На удаљеним местима од насеља где се врши овај начин ископавања литијума у свету (пустиње, степе и сл), остаје спржена земља. Какве ће то последице имати по природом богати и насељени крај у Западној Србији, тешко је речима описати. И поред тога с обзиром на то да иза пројекта Јадар стоји врло моћна транснационална корпорација која је до сада уложила доста средстава за истраживање, али и за поткупљивање политичког, научног и другог естаблишмента и да се пројекат налази у завршној фази предприпреме, мале су шансе да он буде обустављен. Посебно што ови „инвеститори“ (Сорош, Фонд Рокфелер и др.) финасирају и активисте који предводе протесте против Рио Тинта, у циљу контроле незадовољства грађана и његове амортизације у кључном моменту (као што је то био случај и са протестима против предаје Косова и Метохије, где су контролисани опозиционари и активисти одиграли своју улогу: Заветници, Двери, Покрет за одбрану КиМ и др.). Очигледно је да ништа неће бити ни од најављеног референдума грађана, који чак и када би се организовао не би имао шансе да верификује вољу већине грађана због технологија изборних манипулација. Посебно шта иде на руку интересима Рио Тинта и центара моћи који стоје иза њега је атмосфера потпуне равнодушности и безвољности у Србији. Ако уз то узмемо и „углед“ Србије који има на Западу, однос Брисела, Берлина или Париза који се труде да понизе чиновнике из Србије у свакој прилици, показујући тиме ко је газда, јасно је да неће бити ни мало милости и великодушности. Не треба губити из вида ни висок степен корупције како у Србији, тако и на Западу генерално, коме одговара да послује са корумпираним властима на бази обостраних интереса. Такви ангажмани претходних деценија су у великој мери оштетили афричке земље чија природна богатства су опустошена, а степен сиромаштва постао још већи. Интерес у томе су нашли само западни центри моћи и корумпирани режими у  разним државама. Из овога следи да услед губитка контроле над афричким ресурсима, западни центри моћи узимају Србију као алтернативу, која постаје нова „афричка колонија“ у центру Европе.

Фото: Напуштени рудник Рио Тинта у Шпанији

У овом моменту тешко је предвидети колико дуго ће се експлоатисати српски литијум. Ако узмемо у обзир да је план да се до 2035. године заврши енергетска транзиција, можемо да рачунамо да се Рио Тинто оријентише на оптимално наредних десет година. Ипак треба имати у виду и да се већ сада тражи алтернатива литијум-јонским батеријама којима је највећа мана то што су запаљиве. Група научника је развила натријум-јонске батерије и већ постоје комерцијални узорци таквих батерија, али они још нису у широкој употреби. Врло је могуће да ће се мењати и дизајн постојећих литијум-јонских батерија и да ће то довести до смањења потребне количине литијума за производњу једне батерије. Такође у будућности ће се сигурно увећати рециклажа литијум-јонских батерија која је сада на нивоу од само 5%, па ће то повећати доступне количине литијума. Како год, за Србију представља критичним период од наредних десет до петнаест година ако се крене са производњом литијума, јер ће то довести до тешког оштећења животне средине од кога Србија неће моћи дуготрајно да се опорави. Оно ће сигурно проузроковати и повећани одлив становништва из Србије, а све то за рачун богаћења Рио Тинто, политичких моћника који стоје иза ове компаније и корумпираног естаблишмента у Србији. Уколико грађани Србије нису у стању да се супротставе овим мрачним плановима и одбране своју будућност, по свој прилици је неће ни имати.

Istruzioni:

LITIJUM – BELO ZLATO ILI EKOLOŠKA ZABLUDA? (pakt.org.rs)

https://n1info.rs/zeleni-kutak/iskopavanje-litijuma-sta-se-desava-za-zemljom-vodom/

[i] https://balkangreenenergynews.com/rs/rio-tinto-obustavlja-litijumski-projekat-u-australiji-nakon-pobune-lokalne-zajednice/

[ii] https://pcpress.rs/nasa-se-protivi-rudarenju-litijuma-u-putinji-nevade/