Србија је велика тајна;
не зна дан шта ноћ кува,
нити ноћ шта зора рађа
Десанка Максимовић
У последњих 35. година се у Србији дешавало, заиста, што се на неким другим просторима и друштвима не догоди у једном веку или читавој историји. У таквим околностима, са толико збивања и преокрета, где се догађало да се пред нашим очима обистине стихови „уста раја ко у гори трава“ и којима смо савременици, интересантно је да су многи изненађени овом побуном студената којима се повремено придружују и друге друштвене групе, као и грађанство у најширем смислу.
Ако кренемо дубље у историју само ћемо наилазити на више доказа да је наш народ трпељив али и „кадар бити стићи и утеће“, а нарочито „на страшном месту постојати“. Зашто већ годинама уназад људи не верују у могућност побуне? Један од главних разлога јесте постпетооктобарско анестезирање народа кроз образовање, културни утицај и посебно пропаганду истински малигног западног утицаја. Заборавити ко смо, мењати свест народу, а најважније, да се учини све како би заборавили сопствену историју и славне бунтовне претке јесте на врху агенде прозападне доктрине о „припитомљавању“ Срба преко разних западних државних агенција и тзв. невладиних организација. Резултате видимо и трпимо од подршке режиму из ЕУ, литијума, до отварања дела аутопута са америчким амбасадором Кристофером Хилом на дан када су студенти позвали и организовали величанствен скуп на тргу Славија у Београду.
Ко су ова деца која држе час својим професорима, родитељима и суграђанима? Где су они расли? Ако имамо снаге да снажно тргнемо завесу пропаганде која нас одваја од реалне слике света, видећемо да данашња омладина није била рођена у време Тита или Милошевића, демонстрација, ратова, бомбардовања, не памте Ђинђића и за њега и Коштуницу више знају кроз приче својих родитеља. Ова деца сазревају у временима када свет који спознају није шарен већ ужасно сив. Гледају своје родитеље како се муче да их одшколују, пруже најосновније у њиховом одрастању, слушају приче о доласку земље дембелије са запада, са маском Годоа, а виде да са те стране стижу само притисци, уцене, себичлук и отимање. Млад човек у својој искрености не може да разуме да одрасли немају тако чисто срце као што га они имају. Они гледају такав суморан свет и за разлику од одраслих имају снаге, храбрости и жеље да га обоје.
Лично сам против пленума као тековине шачице анархиста са Филозофског факултета. Садашњи пленуми само су одговор на узурпацију Студентског парламента и понижавање, гажење и нефункционисање институција у држави. Када студенти ускоро извојују победе и врате се у клупе, ваљало би да поразмисле о новом или модификованом начину организовања јер је овакав неодржив и незамислим и регуларним условима. Јасно је да без учешћа студената у нашем друштвеном животу, без наше мислеће младости, њихове енергије и динамике коју младост носи, који већ данас желе да живе добро и направе темељ за своју бољу будућност, такве будућности неће бити. Али добра тековина пленума јесте могућност да демократска већина, која није из НВО или партија дође до изражаја а очигледно је да је наша омладина слободољубива, правдољубива и патриотска, што се може видети на свим протестима. Све ово је превазишло иницијалне идеолошки острашћене покретаче, који су само ловци на младе душе, јер су просто преплављени великим бројем студената и сада се батргају уловљени у сопственој мрежи.
Након свега, а нарочито после скупа у недељу, јасно је да нашој омладини Сунце не излази на истоку. Свакако не излази на западу. Они сваког јутро када се пробуде и погледају у небо виде да Сунце излази изнад Србије.
Fonte: Centro di studi strategici
24. децембар 2024.