Пише: Александар Азадган, главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије
Фото: Александар Азадган
Може бити поштена тврдња претпоставити да наша америчка политичка и геополитичка нестабилност није била
под таквим изузетним околностима, ако не и експоненцијално више, од председничких избора Џорџа В. Буша – Ал Гора 2000. који су нажалост кулминирали нападима 11. септембра 2000. године. Не дај Боже, да се било какав ужасан догађај икада поново деси на нашем америчком тлу, иако се Нетањахуова кабала никада не може потценити у спремности да креира операције лажне заставе, у сарадњи са исламистичким бандама и терористима, а онда за то окривљује, рецимо Иран, иако такве огромне завере нису оствариве ових дана и биће разоткривене пре него што заиста почну. Хвала, интернету!
У сваком случају, ако ове изборе не украду спретни барони као што су Бил Гајтс и Џорџ Сорош, или се рецимо деси свеобухватна превара бирача због наших застарелих система сигурности гласања, то је моје академско предвиђање, иако би се могло показати да нисам у праву у року од неколико дана, да би председник Трамп могао да победи на изборима 2024. са Џеј Ди Венсом као престолонаследником и наследником 2028. године, ако не и раније! О овом могућем контроверзном заокрету ћу елаборирати пред крај овог аналитичког чланка.
То је веома тешка трка и скоро је немогуће предвидети. На крају крајева, ови председнички избори би се могли свести на седам или осам „свинг“ држава које остају веома конкурентне, у ствари од врата до врата! То су: Пенсилванија, Мичиген, Џорџија, Северна Каролина, Аризона, Висконсин, Невада и Њу Хемпшир. Такође је могуће да због тако блиских маргина победе, оба кандидата не могу да признају коначне резултате. Можемо ли имати још један неред Буш-Гор из 2000. године, овај пута са невиђено љутим гласачима на обе стране који би можда желели да „изађу на улице“?
Није вероватно. Систем то не би дозволио, јер се свака анархија мора насилно сузбити. Ово је сада буквално питање наше националне безбедности. Искрено сам забринут за наше стање у заједници као никада раније, као што је пре неколико година наговестила републиканска представница Марџори Тејлор Грин из 14. конгресног округа Џорџије када је покренула тему, како је рекла, „националног развода“. Имајте на уму, Џорџија је једна од кључних држава на бојном пољу. Али да ли може доћи до интензивног окретања руку и жестоких међуполитичких борби у државним законодавним телима око потврђивања резултата? То остаје да се види, у зависности од тога колико су блиске маргине резултата. Идеална ситуација, ако председник Трамп победи, била би да потпредседник Харис одмах попусти, тако да не би било никакве драме, као што је био случај који је довео до устанака 6. јануара 2021. у Вашингтону где су хиљаде војника Националне гарде биле распоређене: Феномен без преседана!
У сваком случају, ако председник Трамп победи, за четири године од сада, односно на изборима 2028. године, штафета ће се коначно пренети на нову генерацију америчких политичара, од којих су многи изузетно компетентни и истински патриотски настројени са великим фокусом на домаћа питања као што су криминал, имиграција, епидемија дроге, абортус, трансродна идеолошка, пореска реформа, итд. Моје предвиђање је да ће то бити између Џ.Д. Ванса (тренутни млађи сенатор из државе Охајо и републикански кандидат за потпредседника 2024.) и Гувернера Гевин Њусома из моје матичне државе Калифорније, заиста некомпетентног вокистичког либерала, који је заједно са неконтролисаним либералним вођством у Сакраменту, главном граду Калифорније, уништио нашу некада прелепу златну државу. Не заборавимо да је током мандата калифорнијског државног тужиоца Камале Харис донет апсурдан закон да се не хапсе или кривично гоне крађе у продавницама до 950 долара. Трансродна идеологија нам се такође руга у Калифорнији, да не помињемо нашу кризу бескућништва и корпоративни егзодус бројних мултинационалних корпорација са седиштем у Калифорнији, као што је Тесла Елона Маска у Остин у Тексасу 2021.
Назад на моју ранију поенту. Неће бити грађанског рата како предвиђају многи алармантни аналитичари и коментатори, осим изолованих инцидената, ту и тамо, али дефинитивно не на националном нивоу. У то будите уверени.
Функционално наш разрађен и замршен безбедносни апарат то једноставно неће дозволити, поготово што се прекоморске геополитичке једначине и сам међународни поредак опасно померају против наших глобалних интереса, па чак и отворено изазивају у тачки вербалних нуклеарних претњи из Русије. Наше руске колеге су наравно стручњаци за блефирање. Али овога пута, то је другачија игра лоптом, јер Русија доживљава еминентну егзистенцијалну кризу, па чак и балканизацију. Тачно тако. Ове забринутости нису геополитичка параноја јер се НАТО шири даље на исток. Толико о „Узајамном разумевању“ председника Џорџа Буша и председника Горбачова. Прошло је то време и такви лидери са њим. Можда и не, ако Трамп буде изабран.
Сада, прелазећи на макроекономију, ми (САД) се суочавамо са изазовима без преседана из Кине, придруженог економског партнера и истовремено будућег противника, који је одлучио да убрза своје експанзионистичке планове за 2025. Верујемо да је ово почело још 2008. године, када су били сведоци лошег поступања и нашом економском неспособношћу у хипотекарној кризи која је довела до онога што сада зовемо „Велика рецесија“. Ако се не обузда, посебно упркос циљевима изнетим на недавној пленарној седници 16. самита БРИКС плус у Казању, Република Татарстан, Руска Федерација, нестанак нашег америчког долара као глобалне резервне валуте биће наш највећи пораз у нашој историја дугој 248 година, која сеже до 4. јула 1776. када смо прогласили независност од Британије, што је покренуло револуционарне ратове. Да ли је могуће да 4. јула 2026. нећемо дочекати нашу 250. годишњицу? Ово је, наравно, алармантна спекулација за коју лично не предвиђам да ће се десити у скорије време. Процес дедоларизације ће бити дуг, тежак и напоран ако до пропадања заиста дође.
Ево једне нијансе: да се не заборави да су сви ратови банкарски ратови! Оно што људи треба да схвате је да Трећи светски рат не личи [и неће] на ништа слично Првом и Другом светском рату или чак хладном рату. Овде се јавља дистопија у схватању геополитике и геоекономије од стране глобалних маса. Милитаристички, наравно, ми смо непобедиви. Ово је математичка сигурност, није отворена за спекулације. Ниједна земља [или чак коалиција земаља] не може да парира нашој технолошкој моћи у најмање наредних 20-30 година. Начин на који смо у стању да пројектујемо моћ било где у свету у тренутку показује нашу невероватну борбену снагу, без премца у људској историји. Ипак, рат је одсуство разума.
Као пто је португалско-јеврејски филозоф и претеча доба просветитељства, Барух Спиноза, написао у Теолошко-политичком трактату 1670. године: „Мир није одсуство рата, он је врлина, стање духа, склоност ка добронамерности, поверењу и правди.
Наше политичко руководство у Вашингтону мора поново да открије ову врлину која је одсутна од 2001. године док смо били у стању сталног рата. Мислим да је то врло могуће уколико има довољно „Willenskraft and Selbstüberwindung“ – немачког за снагу воље и самопревладавање, нешто о чему је Фридрих Ниче говорио, а што се по мом мишљењу може применити на геополитику. На крају крајева, када мушкарци не разговарају једни с другима, они посежу за својим мачевима.
Као саветници, морамо подстицати вође да говоре, посебно међу противницима. Мислим да би са другом Трамповом администрацијом то било могуће, барем када је у питању рат Русије и Украјине, али не и поприште рата у Западној Азији/Блиском истоку где је Трамп ватрени и безусловни присталица државе Израел. Нема ту стратешке нејасноће.
Администрација Камале Харис ће се бавити даљим непотребним незгодама, као што је то чинила и Бајденова администрација, у спречавању прекида непријатељстава и на крају промовисању мира у рату НАТО-а са Русијом. Иако је историјски Демократска странка била странка релативног помирења, посебно током Вијетнамског рата, иронично, ове улоге су се сада замениле између Републиканске и Демократске партије. Са изузетком „израелизма“, где су неоконзервативци деловали практично без супротстављања у обе странке, посебно неконструктивне реторике републиканског кандидата за потпредседника сенатора Џ. Д. Венса у вези са Ираном буквално од самог почетка његове номинације, републиканци се углавном понашају одрасло, барем када је реч о нашој империјалистичкој охолости поводом рату у Украјини. Ипак, нека се такође поштено каже да је Бајденова администрација прилично беспрекорно решила израелско-ирански рат, с обзиром на алтернативу ако би Доналд Трамп био у Белој кући. Предвиђам да ће се таква политика америчко-иранског детанта наставити ако потпредседник Харис буде изабранa, иако када је реч о Израелу и доминантном утицају њиховог моћног AIPAC лобија у Вашингтону, новац има своју логику! Ово је камен око нашег врата којим треба озбиљно да се позабавимо на нивоу највишег ешалона креирања политике. Тренутно и у несагледивој будућности, ова могућност не постоји, јер у Тел Авиву воде ултра-тврдолинијски и верски етно-супрематисти. Без обзира на то, уколико се не реформишу наши корумпирани закони о доприносу политичким кампањама, што је мало вероватно, ништа се неће променити у Вашингтону у погледу наше спољне политике према Израелу и ми ћемо наставити да будемо заробљени њима.
Ипак, када 30 до 40 земаља жели да се придружи БРИКС-у, може се тврдити да је можда написано на зиду за колективни западни блок и да смо под опасном вишефронтовном стратешком економском претњом. Ово се, међутим, може избећи пошто још увек имамо значајне полуге над свим нацијама. Али наши савези – без Велике Британије, Аустралије, Јужне Кореје и Јапана – показују неке знаке могућег слабљења. Може ли се ова финансијска егзистенцијална опасност преусмерити? Време ће показати.
Али незгодна истина је да смо можда изгубили рат у Украјини, барем до сада. Чак и Француска шаље неке сигнале потенцијалног одступања од трансатлантског савеза. Као што Британци кажу, „Французима се никада не може веровати“. Ако НАТО дозволи Украјини да изврши продор унутар руских граница кроз офанзивне војне капацитете, десиће се тактички нуклеарни напад Русије на бојном пољу у Украјини. Али ово неће ескалирати у потпуни стратешки конвенционални нуклеарни рат. Ипак, ситуација у Украјини је неодржива за све стране. У ствари, то је веома лоша ситуација коју је тешко поправити.
У међувремену, Кина и Русија ће искористити Иран за своје понуде против наших америчких националних интереса у западној Азији/Блиском истоку. Иранцима не би било мудро да наставе да размишљају искључиво о антиамеричким идеолошким терминима и да угрозе (или тргују) своју независност и национални суверенитет како би добили војну заштиту од Русије и Кине против Израела, пошто је овај савез покренут на дуго време, са Ираном који се у суштини претвара у proxy источног блока у настајању, ако већ то није. Међутим, Иранци су проницљиви стратези и играју дугу партију шаха.
У међувремену, иако је оснивач БРИКС-а, Модијева Индија ће заштитити своје губитке играјући са обе стране ограде тако што ће остати део Нетањахуовог савеза Индија-УАЕ-Саудијска Арабија-Израел-САД. Како да заборавимо Нетањахуову смешну „нову мапу Блиског истока“ на последњој Генералној скупштини Уједињених нација буквално неколико дана пре напада 7. октобра!
Да се вратимо на нашу унутрашњу политику која је била почетна тачка ове кратке макро-анализе, могуће је да наш политички систем, односно наш дубоки државни апарат, овог пута невољно дозволи Доналду Трампу да победи. Неки тврде да су два покушаја атентата била само сигнал председнику Трампу да би, ако мало одступи од тренутног међународног поретка делујући нестално и непредвидиво, могао да буде изведен, не дај Боже, трећи и последњи покушај током његовог другог мандата. Чак је и сама помисао гротескна. Чак је и сама помисао гротескна. Али прешли смо Рубикон и поново смо се дегенерисали у политичке трикове атентата који подсећају на шездесете године, време убиства четири политичка гиганта: Џона Ф. Кенедија (22. новембар 1963), Малколма X (21. фебруар 1965), Мартина Лутерa Кингa млађи (4. април 1968) и Робертa Ф. Кенедија (5. јуна 1968).
Али можда се више не ради о Доналду Трампу. Да ли је прошао чак и ако победи? Каква је председничка путања у годинама које долазе? Инвестиција неоконзервативаца је и за Џеј Ди Венса и за Камалу Харис, сада и 2028. ако Харис победи, без обзира на то што је Дик Чејни подржао потпредседницу Харис, што ја лично верујем да је била диверзија и трик да се додатно унапреди илузија о председничком избору и политичкој флексибилности и отвореном уму како бисмо овековечили мит о нашој трагично пропадајућој демократији за који се искрено надам [и тежим] да ће бити избегнут, као амерички патриота. Таква је моја кратка макроанализа, само 5 пет дана пре наших председничких избора, који су по мом мишљењу најважнији избори наше републике, а сада и читаве историје наше империје.
Fonte: Centro di studi strategici
Насловна фотографија: inosmi.ru
- новембар 2024.
