Пише: Бобан Хрвач
Ни након сто година „Доктрина Монро“ није мртва. Њена осовина било је, а и данас је, америчко оружје уз помоћ којег је северна продирала у јужну Америку и из ње односила све што јој се прохтело. Сада тамо продиру Кина и Русија, али на сасвим другачијој основи, на обострану корист.
Скоро целу 2024. годину пажњу великог дела света заокупљала је шатра под којом су се одвијале припреме, па на крају и избори за председника САД. Неки су с нестрпљењем чекали да се са екрана и насловница највећих, некад и најутицајнијих, медијских кућа скине лице човека којег су представљали као председника, тј.најмоћнијег човека на планети, којег је напрасно заменио лик тамнопуте, а у политичкој сфери бледолике, вечно насмејане жене која је ушла у ринг са овејаним бизнисменом којем су њени партијски другари у минулој декади саплитали ноге где год и кад год су могли. На крају је из те шатре и ринга као победник изашао плавокоси арогантни човек којег су многи сматрали миротворцем зато што „забога, није повео ни један рат“ заборављајући при том да се у овом веку ратови не воде само тенковима, топовима и ракетама. Тај „голуб мира“ је под једним крилом носио санкције и царинске намете којима је засипао све оне који му се нису свидели из разних разлога, а под другим 8оо војних база, авионе и дронове од којих је један убио једног од најутицајнијих иранских вођа Касема Сулејманија, чија смрт се замало није претворила у варницу која би запалила пожар великог рата на Блиском Истоку.
Испод тих крила сипале су бомбе по Сирији,а санкције по Русији. Његова победа примљена је мирно. Неки кажу зачудо, не водећи рачуна о томе да се ради само о другом лицу исте монете. Бајденова „победа“ је пре четири године примљена на другачији начин, али и то је била представа којом се настојало прикрити мноштво унутрашњих проблема које још увек има та располућена државна заједница. Захваљујући пропаганди,му чему су Американци и Енглези осведочени шампиони, натурено је очекивање да ће Трамп учинити чуда, све преокренути и од овог направити бољи свет који већина човечанства упорно прижељкује. Као у много чему Американци склони мегаломанији у својој ароганцији свету намећу ружичасти визир, почевши од новоизабраног председника који тврди да ће рат у Украјини зауставити у року од два дана. Но,како носач авиона, то огромно плутајуће челично острво смрти, не може нагло да окрене и крене у другом смеру, тако ни окоштали амерички систем и политика у односу на остатак света не може да нагло мења курс, што се и пре уласка у Белу кућу види шта вири испор крила „голуба миротворца“, а то су освајачке изјаве, тј. намере да се освоји Панамски канал, Гренланд купи или освоји и Канада прикључи као педесетпрва државу, па и оружјем ако буде потребно у циљу „јачања националне безбедности“.
Неки те изјаве сматрају за „петарде“ у циљу подизања популарности, док други не искључују озбиљне намере. И у свом првом мандату Трамп је покушавао да купи Гренланд. Сад је тамо послао свог старијег сина Доналда јуниора. Вероватно не туризма ради. Данске власти су одрешито одбиле понуду, а дански краљ је наредио да се измени грб, па су са старог скинути окруњени лавови, а истакнут сребрни медвед и јарац као симбол остврвца Ферое које припада Гренланду. Гренланд има површину од око два милиона квадратних километара и само 56.ооо становника. То подручје је богато разним сировинама, између осталог и ретким металима преко потребним у производњи најсавременијих машина, апарата и војних средстава, па је то и главни разлог зашто САД желе Гренланд, а други је предност коју би стекли у борби за Арктик у односу на Русију и Кину која се у задње време појављује као све значајнија фигура на „леденој шаховској плочи“. Сенка Доктрине Монро ,коју је створио 1823. Џон К.Адамс (John Q.Adams), а приписана је председнику Џејмсу Монроу (James Monroe), сажета у фрази „Америка Американцима“, скројена је у почетку као отпор европском колонијализму, да би се временом претворила у основу за колонијализам САД у односу на Јужну Америку, још увек лебди над тим многострадалним континентом.
Отуда не чуди што поново Трамп објављује претензије своје земље на освајање Панамског канала. Један од разлога наводе се превисоке цене услуга и повећан уплив Кине у пословању тог важног морског пута. САД и даље Јужну Америку сматрају својим двориштем из којег могу да црпе све што тамо има, а њима је потребно, па је тако објашњавајући зашто САД не могу да се одрекну тог подручја генерал(а) Лаура Ричардснон, командант Јужне команде америчке војске рекла да „тамо имамо вредне сировине“. Таквим изјавама се оштро супроставио панамски председник Хосе Раул Мулино. Проблем је у томе што има доста становника Панаме који позитивно мисле о могућој интервенцији САД, па не би чудило кад би се та мала држава нашла у вртлогу немира.
САД су се већ чврсто уклиниле у Јужну Америку, у Аргентину, коју је председник Хавиер Милеи отргао од БРИКС-а. САД прети Мексику увођењем царина од 25 %,па чак и војном интервенцијом, наводно ради обрачуна са мафијашким картелима трговаца дрогом који у САД извозе разарајућу дрогу фентанил не помињући при том да из САД илегално увозе огромне количине оружја. И ту се опет појављује Кина као оптужена страна, као произвођач и главни снабдевач наркокартела том опасном дрогом. А шта ради Кина на овом континенту? Кина у овај континент улази са властитим, или мешовитим капиталом, гради индустријске погоне, како би производи били што ближе крајњем купцу и тиме приступачнији и јефтинији, обнавља и гради нову инфраструктуру. Највећи пројекти су реализовани у Мексику. Недавно је у Перуу завршена изградња мегалуке Ћанкај (Chancay) на око 7о км северно од главног града Лиме у коју је досада уложено 3,4 милијарде долара, а рачуна се да ће перуанској економији донети 4,5 милијарди зараде и 7.5оо нових радних места. Значај ове луке је у томе што има дубок газ и може да прими и највеће бродове који превозе контејнере, толико велике да не могу проћи кроз Панамски канал, а путовање између Азије и Јужне Америке се скраћује за 28 до 4о дана.
Раније су сировине, као што су бакар, соја и други производи транспортоване до Мексика, па даље за Азију. По обичају то се није допало САД,па лицемерно упозоравају да ће Перу бити зависан од Кине. Поново су покренути и преговори за изградњу канала Никарагва. Списак урађеног и оног што се на овом континенту планира урадити у оквиру пројекта „Појас и пут“ је предуг да би се овде набројали сви захвати. Но, важно је истаћи да ни један од њих није предаторски и да ће од реализације имати користи и Кина као инвеститор и државе у којима се пројекти реализују. На сличан начин ту је и Русија која одржава традиционално добре односе са већином земаља подржавајући њихову независност и пуни суверенитет. Од посебног значаја за те земље је руска подршка у војној сфери. Највећи купци руског оружја су Венецуела и Куба, а имају га и војске Бразила, Никарагве, Еквадора, Колумбије и Аргентине. Државама Јужне Америке се допада то што се ни Кина, ни Русија не мешају у њихове унутрашње ствари, па стога не чуди што је утицај и Кине и Русије све већи, а у последње време и популарност БРИКС-а чији су чланови. Недавно су у ту организацију примљене Куба и Боливија, а жељу да се придруже објавиле су и друге државе Јужне Америке.
Дакле,другачији поглед на свет и жеља за стварањем мултиполарног јача из дана у дан, док хегемонија „светског жандара“ слаби, па зато и прибегава опробаном рецепту освајања туђих територија и ресурса. Зато није вероватно да ће доћи до драстичне промене у спољној политици САД, чему су се понадали и становници Србије и Републике Српске. Могуће је да дође до неких ситних помака, а коначан исход свих померања у свету зависиће у многоме од исхода рата НАТО-Русија на просторима Украјине.
Fonte: Centro di studi strategici
Насловна фотографија: Танјуг
12. јануар 2025.
