Излагање председника СНП „Избор је наш“ Данета Чанковића на научној конференцији „Стратешки изазови опстанка и развоја Републике Српске“ коју је организовао Безбједносни форум Бања Лука
Фото: Дане Чанковић
Највећи стратешки изазов Републици Српској и српском народу јесте избор стране. Човјечанство, полако, али сигурно, ствара две стране које ће се, несумњимо, сударити у свеобухватном смислу и великим ратовима.
Страна коју контролише Западни центар свјетске моћи разара све врсте суверенитета и идентитета, разара државе, основне народе и религије, покушавајући све да сведе на поробљеног појединца, те да загосподари богатством читаве планете, са крајњим циљем да уништи човјека по Божијој благодати и да створи свог налик човјека.
Друга страна пружа отпор тим процесима, и њу предводи Русија, како би одбранила слободу народа, суверенитет држава и сачувала истинске непролазне вриједности, идентитете и основне религије.
Угрубо, човјечанство завршава један дуг процес разградње основних народа и основних религија, при чему су стваране вјештачке државе, вјештачки народи и лажне религије. Почиње други, али исто тако дуг процес, који иде у два смјера. Један смјер је, овај мало пре споменути који жели да оствари Западни свјетски центар моћи, да се све сведе на поробљеног појединца, али и други смјер, који хоће да заправо обнови основне народе и религије и да при том процесу највероватније ће се десити да нестану вјештачке државе, вјештачки народи и квазирелигије.
Догађји, којима идемо у сусрет неће дати алтернативу српском народу, јер неће постојати позиција неутралности. Историјска улога коју има српски народ ће га навести да он изабере праву страну историје, а која ће на крају и у суштини одбранити човјека по Божијој благодати.
У свему томе огромну улогу има култура. И она, у најширем смислу, представља скоро све оно што људско друштво произведе својим физичким, умним и духовним трудом и радом. Култура једног народа произилази из његове историјске улоге и генетске структуре не само појединца него и колективитета.
Човјек, никада не функционише сам, као индивидуа. Увијек, у сваком тренутку повезан је са силама, с једне стране које долазе од Створитеља, Извора живота, и од друге стране које долазе од лукавог. Када човјек ствара надахнут снагама Створитеља, он ствара истинску културу, а када је надахнут другом страном он ствара антикултуру.
Свјетска политика лажи, преваре, обмане и илузије изњедрила је и антикултуру која је, у суштини и нихилистички поглед на свјет.
Антикултура служи и за припрему друштва на негативне радикалне промјене.
У ту сврху злоупотребљавају омладину, користећи је као носиоце негативних промјена. Центар светске моћи је систематично кварио омладину, одвојио је од Цркве (религије), учинио је површном, без чврстине и суштинског животног смисла, а породични живот потиснут је слободним сексом, задовољавајући страсти.
Српска култура је заправо култура која носи у себи начела племенитости, доброте, хуманости, правичности. Она је надахнута Светосављем, Косовским митом, српским језиком и ћириличним писмом. Она се огледа у лирској и епској поезији. Можда, највише осликавање све српског, природе српског човјека, српског колективитета, се види у стиховима „Сине Марко, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу“. Српска култура нема осјећања мржње. А то се може видјети по томе што је српски народ можда једини народ који има и молитву за своје непријатеље. И по томе што је вјековима страдавао, а када је био јачи од свог непријатеља имао је према њему људски однос – није чинио злочин. То се посебно видјело у времену кад је српски народ био вјерујући, а када није мислио на Бога, дешавали су се појединачни злочини, али никада систематски и са геноцидном намјером.
Дакле, када су човјек и други колективитети надахнути страном лукавог, они производе антикултуру. А начела антикултуре су борба против Бога, безбожништво, обесчовјечивање, и начело ружног, изврнутог. И управо смо свједоци свих ових деценија уназад да заправо та антикултура се покушава наметнути, да се највише финансира. Ту се обрће највећи новац и праве највеће зараде. И ми смо понекад склони тој антикултури. Нажалост, имамо пуно незнања и учимо нашу дјецу, па кроз и образовање.
Некултура је заправо избацити пјесму Милана Ракића из обавезне литературе, Пјесму о Газиместану. Покушали су чак да избаце и Десанку Максимовић из обавезне литературе. Значи, огромни изазови и у култури су испред нас. Кроз образовање, кроз науку. Ми у науци имамо неке лажне темеље, једна од њих је и теорија еволуције човјека. Она је осмишљена како би се религија потиснула и замјенила науком.
Што се тиче изазова и проблема којег хоће да наметне политичко Сарајево подржано од дјела Запада, а у вези такозване „државне имовине”, како би отело Републици Српској право власништва над земљом, водама, шумама, они се најбоље рјешавају чврстим, а правно утемељеним ставом да је Дејтонска БиХ државна заједница и као таква нема територију (Више текстова сам о томе писао и износио правне чињенице. И државне заједнице – конфедерације могу бити чланице УН). Она је настала Дејтонским споразумом (Анекс ИВ, што представља својеврсни устав БиХ) и то тако што су Муслиманско-Хрватска Федерација и Република Српска, тим међународним уговором пренијели дио својих права и обавеза на Заједничке институције БиХ, а суверенитет, као највише право одлучивања остао је у ентитетима, а територија бивше Социјалистичке Републике БиХ, тим истим уговором, подјељена је процентуалним односом 51 – 49, МХ Федерацији, односно Р. Српској.
- децембар 2024.
