Павле Јеремић: Шта значи бити млади политички активиста у данашњој Србији

Scritto Da: Paolo Jeremic

Питање које сам најчешће добијао на конто свог активизма било је: “Добро, али шта ти имаш од тога?”. Апсолутна контрола режима над медијима у циљу сатанизације опозиције и опозиционог активизма, заједно са континуираним смањивањем демократске културе довели су до тога да се на активизам гледа са дозом подозрења. У таквим условима највише
профитира бахата власт којој је и циљ да све политички писмене и слободољубиве грађане одврати од активизма, а највише страдају млади чија будућност постаје политички плен корумпиране власти.
Генерације рођене у 21. веку имале су ту несрећу да одрастају и школују се у времену владавине Српске напредне странке, која ће остати запамћена као највећи непријатељ будућности српске омладине. Образовна политика усмерена на креирање послушних кадрова, лоши услови студирања, као и мањак личних и политичких слобода који се осећа на свакодневном нивоу инспирисали су одређени број младих људи да јасно устане против режима и лично се кроз активизам укључе у борбу за освајање грађанских слобода и изградњу бољег друштва. Бити млади политички активиста у данашњој Србији значи не повиновати се стварима “јер тако мора”, волети своју домовину и животну средину, одбити да ћутиш на неправде према обичном, властима малог човека, у општем смислу то значи бити слободан и рећи то на сав глас док неко покушава да те утиша!
Пласирање идеје о томе како је било који вид опозиционог активизма и побуне својеврсна издаја своје околине, као и усађивање “ћути, може и горе” менталитета ради лакшег управљања масама траје већ деценијама у Србији. Међутим, све већи број младих људи жељних промена у свом окружењу и креирању услова за останак у Србији разбија ову стигму и на све начине се бори да покрене менталитетске промене. Бавити се активизмом као млада особа носи са собом могућност да ће вас поједини рођаци, познаници или професори гледати испод ока и оптуживати да сте “страни плаћеник” , међутим то само доноси мотивацију. Насупрот предрасудама које друштво има о актвизму, овај вид ангажмана, поготово код младих људи је веома позитивна друштвена појава! На овај начин млади активно исказују своје незадовољство, и у сарадњи са другима стварају капацитете за остварење друштвених промена ка којима теже. Кроз активизам појединац помаже друштву у коме се налази, и сам постаје стожер реформи.
Сматрам да би свакој политичкој организацији стратешки циљ требао да буде анимирање младих да се укључе у политички живот, и што више едукују о политичком систему и данашњици. Број младих који ступају на одређене политичке функције се повећава, међутим он је још увек на јако ниском нивоу и не презентује младе у оној мери у којој учествују у бирачкој популацији. Неопходно је проналазити канале комуникације кроз које би се младима активизам приближио, и представио као сасвим нормална, и позитивна појава код сваког достојанственог грађанина. Коначно, могао бих да кажем да је одлука младог човека да буде политички активиста цивилизован начин исказивања бунта. Наше мале, свакодневне победе на улицама и у институцијама су нешто на шта ћу увек бити поносан, али и нешто што ме мотивише да сутра будем још енергичнији у борби за променама него данас. Коментари окружења не требају да буду препрека младим људима да се баве активизмом, јер само заједно можемо да
изградимо бољу будућност за нас, и оне који долазе након нас!
Политика утиче на све нас, због тога и ми млади морамо да утичемо на политику и креирамо политику по нашој мери!