Пише: Александар Стојановић
Поред идентификовања безбедносних изазова, ризика и претњи, задатак Стратегије националне безбедности јесте и утврђивање и таксативно навођење националних интереса, као вредности које треба постићи, очувати и унапредити, као и дефинисање безбедносне политике, сегмента једног ширег друштвеног дискурса, која (безбедносна политика) ће омогућити остваривање и унапређење прокламованих националних интереса.
Нацрт Стратегије националне безбедности Републике Србије, као први национални интерес који треба остварити, наводи очување суверености, независности и територијалне целовитости Републике Србије. Као оперативне циљеве (који су хијерахијски нижи од стратегијских), чијим ће испуњењем, последично, доћи до остваривања наведеног националног интереса, овај документ наводи одвраћање од оружаног угрожавања и ефикасну одбрану, очување Косова и Метохије у саставу Републике Србије, јачање угледа и међународног положаја РС, превенцију и отклањање сепаратистичког деловања у различитим деловима земље. Како би се остварио први наведени оперативни циљ, односно како би се унапредили одбрамбени капацитети државе, предвиђено је повећање снаге система одбране, како би био спреман да одговори на савремене изазове, ризике и претње. С тим у вези, врло је интересантан детаљ који се може запазити током елаборације овог циља, где се наводи да ће се тежити реализацији концепта тоталне одбране.
Доктрина тоталне одбране није историјска непознаница. Суштински, општенародна одбрана, стратегијско опредељење бивше СФРЈ, се у доктринираном погледу ослањала на концепт тоталне одбране, а у идеолошком, радило се о адаптацији концепта наоружаног народа, идеје за коју су се својевремено залагали француски револуционари 1789. године. Елем, имплементација тоталне одбране подразумева ангажовање свих капацитета друштва у одбрамбеним активностима, што би било инкомпатибилно са реформом система одбране након 2006. године, која, између осталог има за циљ пуну професионализацију Војске Србије (суспензија служења војног рока 2011. је корак ка томе). У постојећим околностима, одбрамбене дужности цивила током ратних дешавања би биле регулисане Законом о радној, војној и материјалној обавези, пошто се од 2011. војни рок служи добровољно.
Овај детаљ је интересантан и из разлога што, како је први део ове расправе показао, не постоје значајна размимоилажења између Нацрта и Стратегије националне безбедности из 2009. у процењивању глобалног и регионалног окружења, те није, по том основу, најјаснији мотив доктринираног заокрета. Питање оправданости и неоправданости таквог корака је врло сложено, и оно подразумева темељну анализу историјског момента, геополитичке позиције Србије, односе са другим земљама и опредељењу Србије ка војној несврстаности, што ће, вероватно, бити тема неке будуће расправе. Због тога, уздржаћу се од нормативне оцене овог тренда, већ ћу рећи да се ради о битној промени која ће, у крајњој линији, индуковати потребу враћања редовног служења војног рока, јер би без те карике, имплементација концепта тоталне одбране била беспредметна.
Нацрт Стратегије наводи потребу очувања КиМ у саставу Србије као пут у остварење прокламованог националног интереса. Према Нацрту, то треба остварити коришћењем свих дипломатских и правних средстава, поштујући међународне конвенције и одлуке Уједињених Нација, најважније међународне организације. Наводи се да ће Република Србија бити посвећена у спречавању пријема КиМ у међународне организације, а пре свега у УН. Нацрт апострофира нужност постојања и деловања снага УНМИК-а и КФОР-а на простору КиМ. Даље, наводи се потреба јачања угледа и положаја Србије у међународним односима. У том циљу, треба спроводити активну, профилисану политику која ће допринети јачању веза за релевантним центрима војне, економске и друге моћи, што ће допринети свеукупном напретку и безбедности РС. Као последњи оперативни циљ који треба остварити зарад постизања првог националног интереса у Нацрту, у овом документу се наводи неопходност превенције и отклањања сепаратистичког деловања у различитим деловима земље. Томе ће бити поклоњена нарочита пажња- између осталог, и кроз улагање у равномеран економски развој, и кроз спровођење других мера које ће спречити сецесију.
Сматрам да су наведени циљеви реални и адекватни и да одговарају историјском тренутку, нарочито последњи део, где се препознаје важност постизања уједначеног економског развоја свих крајева наше земље.
Како је словом Стратегије предвиђено, очување унутрашње стабилности и безбедности Републике Србије и њених грађана је национални интерес који треба остварити поступним испуњењем следећих циљева: заштитом људских и мањинских права и слобода грађана; владавином права и даљим развојем демократије и демократских институција; унапређењем безбедности грађана, државе и друштва; нормализацијом односа на КиМ; и ефикасном државном управом.
У читавом садржају Нацрта Стратегије националне безбедности, чини се да није могуће наћи сегмент у коме постоји веће одступање од прописаног и оствареног. Говорити о људским правима и слободама, владавини права, демократским институцијама и ефикасној државној управи у земљи у којој су друштвене поделе по уско-политичком (партијском) кључу никад дубље, где се отворено врши притисак на политичке неистомишљенике и њихове бираче, стигмом домаћих издајника, где независни медији не могу да опстану, где огроман број људи ради за минималну зараду, уз истовремено енормно богаћење уског, подобног слоја људи, у земљи у којој суђења трају деценијама, а казне, селективно, погађају оне мање богате или утицајне, дакле, у таквој земљи, говорити о побројаним вредностима, је у најмању руку, лицемерно. Одредба Нацрта Стратегије где стоји како „Република Србија спада у ред европских држава са највишим достигнутим и примењеним нивоом заштите људских и мањинских права у законодавном смислу“ заиста оставља без коментара, ако се има на уму делотворност извршења тих „вансеријских“ закона.
Нацрт наводи унапређење безбедности грађана и државе као важну карику у ланцу који треба да доведе до остваривања унутрашње стабилности као стратешког интереса. Афирмише се кооперативни приступ безбедности, важност међународне сарадње, нарочито у оквиру УН-а, у борби против изазова, ризика и претњи које погађају савремени свет.
Интересантна, премда популистичка, јесте теза креатора Нацрта да ће се спроводити „нулта толеранција према свим облицима насиља“, у делу текста где се таксативно наводе мере које ће се предузети у циљу остваривања безбедности грађана и државе. Како је редактор Нацрта Стратегије националне безбедности схватио појам насиља, можемо само да нагађамо, али можемо да будемо сигурни да не постоји ни „нулта могућност“ да се „сви облици насиља“, искорене, што је, романтична, премда неозбиљна жеља творца овог стратегијског документа.
Као трећи национални интерес, Нацрт наводи очување српског народа и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета. Прокламовано треба постићи кроз остваривање следећих циљева: развој демографског потенцијала; национално јединство и развој културног, верског и историјског идентитета; унапређење положаја националних мањина; побољшање положаја и заштита права Срба у иностранству; заштита културних и историјских добара значајних за Србију и њене грађане.
Овако дефинисан национални интерес, као и циљеви који треба да допринесу његовој операционализацији, буди доста недоумица и оставља поприлично простора за арбитрарно тумачење и злоупотребу. Свакако да је потребно очувати и унапредити позитивне вредности свих друштвених група, а нарочито, народа, јер им то даје аутентичност и место у диверзификованом свету. Међутим, сам појам „идентитет“ је, у неку руку, самолимитирајући, са лажним призвуком трајности. Идентитет појединца, а камоли групе, није статична категорија, и он се мења под утицајем различитих, унутрашњих и спољашњих околности, што, између осталог, омогућује појединцу, народу или држави да се прилагоде променама које се неминовно дешавају на више равни, чиме наведени субјекти напредују на више колосека. Идентитет појединца није исти у различитој животној доби те индивидуе, а камоли идентитет једног народа у различитим историјским епохама. Истина, постоје друштвени односи који се, путем културе, репродукују у сличном облику у времену, али то не значи да су они идентитетски, односно, заувек дати и непромењиви. „Пужија кућица“ не треба да буде идеал ни појединца, а ни друштва. Константно преиспитивање, очување позитивних традиција, елиминисање штетних и стицање нових, све то представља пут који свако друштво, уколико жели да напредује, мора да пређе. Такође, самим набрајањем детерминанти идентитета (култура, вера и историја), врло лако се може ући на клизаво тло предшовинистичке реторике, те из тог разлога, треба бити врло опрезан. Даље, да не говоримо о потенцијалној међусобној искључивости неких наведених циљева. Примера ради, наводи се потреба остваривања националног јединства и развоја културног, верског и историјског идентитета, са једне стране, а са друге, унапређење положаја националних мањина као циља коме ће се тежити. На основу овако постављеног циља, можемо закључити да креатор Нацрта под „нацијом“ подразумева Србе, те да ће се тежити њиховој унификацији и развоју њиховог идентитета, као и побољшању положаја „других“. Поставља се питање, пошто се већ инсистира на верском, културном и историјском идентитету, како превазићи разлике које су током историје доводиле до крвавих сукоба између Срба и, примера ради, Албанаца и Хрвата, националних мањина у Србији? Познате су прилике на овдашњим просторима, историја се проживљава свакодневно, тако да је у најмању руку наивно очекивати да је могуће истовремено постићи „очување идентитета“ једне групе и побољшање односа и положаја оне друге, мањинске, нарочито ако је већа етничка група са том истом мањином била у сукобу одређеног интензитета.
Редактор Нацрта Стратегије је, поред сумњивих намера самим формулисањем овог националног интереса, показао и завидан степен незнања и некомпетентности констатацијом „да ће се радити на подстицању развоја патриотске свести, те вољности за одбрану и заштиту отаџбине у миру, ванредним приликама и рату, без идеолошких одредница“. Уплитање у идеолошке обрасце је нешто од чега нико од нас не може да побегне, хтео он то или не, јер се рађамо, социјализујемо, школујемо, радимо и умиремо у свету вредности које не детерминише воља појединца, па чак ни групе, већ доминантна идеолошка мантра. Рећи да промовисање патриотских осећања треба спровести „без идеолошких одредница“ је доказ апсолутне некомпетентности и необразованости оног ко иза такве изјаве стоји, те није јасно због чега је креатор Нацрта Стратегије националне безбедности упловио у воде које (очигледно) ни најмање не познаје.
Критика овако концептуализованог националног интереса који треба операционализовати испуњењем поменутих циљева, није утемељена на аутошовинизму и негирању потребе очувања и унапређења позитивних традиционалних вредности и културне сфере, већ на логичким и социолошким мањкавостима, као и на забринутости да ће идеје са којима се већина становништва, лако идентификује, бити пут у злоупотребе различитог нивоа, какве смо већ имали прилике да видимо, како у нашој, тако и у иностраној прошлости.
Нацрт Стратегије као интерес од националне важности препознаје очување мира мира и стабилности у региону и свету, чему ће Србија допринети кроз низ активности које ће допринети развоју међународних односа, очувању међународног мира и безбедности, поштовању међународног права и међусобног поверења, јачању регионалне стабилности, добросуседских односа и свестраних билатераних односа са свим државама, уважавајући међусобне интересе и сарађујући под окриљем међународних организација.
Пети национални интерес РС јесу европске интеграције Србије, односно настојање да Србија постане део Европске Уније. Нацрт Стратегије предвиђа да се европски пут наше земље може успешно привести крају кроз унутрашњу хармонизацију односа, односно постизања стања спремности да се буде део ЕУ.
У финалном делу Нацрта, уочавамо сегмент који је у старој Стратегији био међу првим наведеним, а односи се на економску политику, односно економски развој и укупни просперитет државе и друштва, као интерес од стратешке важности. Овај интерес треба остварити побољшањем животног стандарда грађана, економским напретком, заштитом животне средине, унапређењем образовања, научним и технолошким развојем и унапређењем економске и енергетске безбедности.
Интересантно је да Нацрт Стратегије предвиђа очување животне средине као оперативни циљ који треба да води економском и свеукупном просперитету, а са друге стране, у истом Нацрту је изостављено прекомерно трошење природних ресурса и деградације природе као безбедносни изазов, ризик и претња. Нејасна је амбивалентност креатора Нацрта у овом погледу, те из тог разлога, на овом месту понављам раније изречену критику да је наведени вид претње било нужно уврстити на листу претњи безбедности грађанима и држави.
Последње наведени национални интерес у Нацрту има највише додирних тачака са концептом људске безбедности, јер су оперативни циљеви (животни стандард, образовање итд), непосредно везани за статус појединца, што јесте за похвалу, иако је утисак да је наведена проблематика могла и морала добити више простора.
Уколико Нацрт Стратегије националне безбедности упоредимо са Стратегијом из 2009. године, можемо рећи да је у делу у коме се говори о националним интересима и политици националне безбедности, Нацрт детаљнији и склонији прецизнијој елаборацији циљева нижег захвата које треба постићи зарад остваривања интереса као категорије од стратегијске важности. Што се тиче листе дефинисаних националних интереса, она је у ова два документа, мање-више, иста. Разлика је, углавном, у акцентовању односно игнорисању одређених ставки од стране креатора Нацрта. Тако је интересантно да као засебан интерес не стоји да „заштита живота и имовине грађана РС, њихових слобода, једнакости, националне равноправности и равноправности полова, социјална правда, људска и мањинска права и неповредивост приватне и осталих облика својине, представљају универзалне вредности које су прихваћене као националне“. Наведено је стајало у старој Стратегији, док у новом Нацрту, уместо овог интереса, апострофира се очување идентитета српског народа. Питање културног, верског и историјског идентитета је било присутно и у старој Стратегији, али му није био зацементиран статус националног интереса. Сматрам да је изостављање горе наведе констатације слабост новог Нацрта, јер се тиме готово у потпуности редукује шанса да „национални“ интереси не постану „државни“ интереси. Разлоге за такав суд можемо пронаћи чак и летимичим прегледом националних интереса, који су изразито државоцентрични.
Структура и начела
Нацрт Стратегије дефинише и структуру система националне безбедности. Одређује управљачку (Народна скупштина, Влада, Председник Републике, Савет за националну безбедност) и извршну (систем одбране, систем унутрашње безбедности, безбедносно-обавештајни систем и др) компоненту система националне безбедности, што, уосталом, чини и стара Стратегија. Кључна разлика између ова два стратегијска документа у овом погледу, јесте у списку надлежности Председника Републике.
Елем, ставка „обједињавање и усмеравање функционисања система националне безбедности“, која је била у надлежности Владе у старој Стратегији, у новом Нацрту је на списку задужења Председника Републике. Оваква одлука је у супротности са уставним и законским одредбама којима је регулисана надлежност Председника Републике у систему националне безбедности, те је из тог разлога, одлука погрешна и збуњујућа. Наравно, разлога за забуну због оваквог развоја ситуације нема свако ко иоле прати политичку ситуацију у Србији и ко је свестан тренутног односа снага на релацији Председник Републике-Влада. Међутим, правно и системски гледано одлука јесте фактор који ће у будућности изазивати доста полемике и практичних проблема око поделе надлежности.
У завршном делу целокупног Нацрта Стратегије националне безбедности, наводе се основни принципи по којима (би требало да) систем функционише. То су следећа начела: уставност и законитост, јединство, превенција, кооперативност, поузданост, прилагодљивост, непрекидност, ефикасност и отвореност у раду.
Најпре, указао бих на поприлично произвољну и неодговорну формулацију приликом ближег одређења начела поузданости, где се каже да је „извесно да ће систем националне безбедности функционисати без значајнијих проблема у миру, ванредном стању и рату“. Креатор Нацрта, још једном, себи даје за право да говори о проблематици коју не познаје у довољној мери. Карактеристика сваког система је да тежи ентропији, и то је једина извесност, ма о ком систему говорили. Да би се то спречило, спроводе се регулаторне мере како би се систем адаптирао на интерне и екстерне промене и довео у пожељно стање. Дакле, сувише је смела процена да је „извесно да ће систем функционисати без проблема“, узимајући у обзир комплексност система националне безбедности, варијабилност других друштвених фактора и констелацију међународних односа. Због тога, мање надобудна дескрипција овог начела би била примеренија. Једино је извесно да се константно морају спроводити корективне мере, како би систем националне безбедности функционисао што је оптималније могуће.
Када упоредимо делове старе и нове Стратегије који се односе на прецизирање фундаменталних начела по којима би систем националне безбедности требало да функционише, долазимо до шокантног сазнања да је креатор новог Нацрта, изоставио професионалност, непристрасност и политичку неутралност, као инхерентна начела по којима систем треба да ради. Сматрам скандалозним овај чин, јер остваривање осталих начела, па и националних интереса, директно зависи од степена професионалности, непристрасности и политичке неутралности припадника снага безбедности. Систем националне безбедности представља изузетно битну карику у сваком друштву, те је апсолутно недопустиво да исти, постане извршни комитет Партије. Ако је судити по овом решењу у Нацрту Стратегије националне безбедности, баш то је и намера креатора.
Закључак
Ова расправа је имала за циљ компаративну анализу два стратегијска документа између којих стоји деценија историје и динамичних догађаја који су ту деценију пратили. Читаоцу сам дао могућност да стекне дубљи увид у ову изузетно сложену проблематику, објашњавајући му важност Стратегије националне безбедности у структуралном и функционалном смислу, те темељном анализом стратегијског окружења Републике Србије, изазова, ризика и претњи безбедности држави и грађанима, те националних интереса, безбедносне политике и начела по којима систем националне безбедности треба да функционише, онако како су то замислили творци Нацрта Стратегије националне безбедности. Зарад одржавања фокуса, читалачку публику нисам оптерећивао детаљном елаборацијом појмовног апарата нити теоријом безбедности, већ сам се врло брзо, сконцетрисао на важност коју Стратегија националне безбедности има за државу и друштво у практичном смислу.
На основу претходних редова анализе, може се закључити да је Србији био потребан нови стратегијски документ на коме би почивала целокупна политика националне безбедности, јер је од претходног, прошло десет година, што је поприлично дуг временски период. Може се рећи, такође, да је нови Нацрт Стратегије националне безбедности на многим местима систематичнији, доследнији, прецизнији и експланаторнији од старе Стратегије, што га чини документом који оставља утисак да је на његовој припреми и систематизацији уложено доста труда и напора.
Са друге стране, темељном анализом, наишао сам на много терминолошких грешака, концепцијских недоследности и логичких мањкавости, на које сам, током рада, више пута указивао. Нарочито оштре су биле критике индуковане социолошком непроницљивошћу креатора Нацрта, која се манифестовала на неким местима. Управо из тих разлога, сматрам да, нажалост, није начињен корак унапред у односу на форму и садржину Стратегије националне безбедности из 2009. године, већ да су оба документа, по многим својим манама, идентична.
Темељна разлика између ова два документа јесте у недвосмисленој државоцентричности новог Нацрта, нагласку на национална и идентитеска питања, пооштреној популистичкој реторици, занемаривању тековина концепта људске безбедности, унапређењу позиције Председника Републике и промени неких начела која су фигурирала као својеврсни аксиоми безбедносне политике Србије током целе једне деценије. Највећа разлика је у намери имплементације концепта тоталне одбране, који је сушта супротност прокламованог циља који је изнет у ранијем стратегијском документу. Практичне последице ових промена, тек треба да наступе, тако да ћемо тек онда видети како у стварности изгледа однос позиција теорије и праксе.
Стратегија националне безбедности је документ од изузетног значаја не само за систем националне безбедности, већ и за целокупно друштво, јер се њиме, показује намера очувања и унапређења најважнијих вредности друштва и државе. Адекватна Стратегија националне безбедности је одраз жеље властодржаца да брину о својим грађанима, те показатељ решености да се безбедносни изазови, ризици и претње, које могу угрозити егзистенцију и напредак друштва и државе, сведу на најмању могућу меру.
Наравно, за тако нешто није довољно формирање „списка лепих жеља“, већ је неопходно активно спроводити оно за шта Стратегија националне безбедности, условно речено, обезбеђује интелектуалну претходницу.
Пракса је врхунски критеријум релевантности теорије. Како ће се нова Стратегија националне безбедности снаћи у тим компетитивним условима, остаје да се види.
1. Фебруар 2020.
