Аргументи за и против папе Фрање: Две супротстављене перспективе

Пише: Александар Азадган, главни геополитички саветник Центра за геостратешке студије

Ево прве перспективе: Против

Брзо заборављамо да папа Фрања није био херој. Он није светац. Он није симбол вере. Он је још један глобалистички пешадинац, политички актер у одорама који је покривао предаторе, издао вернике и претворио Ватикан у пробуђеног гласноговорника радикалне левице.

Не заборавимо:

• Бранио је бискупе оптужене за прикривање силовања деце.

• Одбио је да одговори на оптужбе да је помогао у заштити кардинала Мек Карика, серијског предатора.

• Дозволио је да се донације намењене сиромашнима прокоцкају у сумњивим пословима са некретнинама.

• Потписао је тајни споразум са комунистичком Кином, издајући милионе илегалних католика у корист контроле КПК.

• Јавно је хвалио глобализам, нападао капитализам и учинио је више да промовише социјализам него да заштити хришћанске/католичке вредности.

• Обрачунавао се са традиционалним католицима док је у Ватикану дочекивао идоле Пачамаме.

• И кроз све то, Ватикан остаје уплетен у финансијску корупцију, прикривање сексуалног злостављања и елитистичке агенде.

Овај човек није очистио Цркву. Помогао јој је да још више трули изнутра.

Педофилија, глобализам и „woke“ идеологија не припадају ниједној од наших хришћанских цркава!

Папа Фрања није светионик вере. Он је бич за религију и слободу, умотан у белу хаљину и кога поздрављају исте елите које промовишу „драг“ представе у школама и марксистичку индоктринацију у нашим институцијама.

Ова прва перспектива верује да је доста. Тврдила је да нам је потребан Бог, а не глобализам. Потребна нам је истина, а не искривљена доктрина.

Као што је Мел Гибсон, невероватни редитељ филмова „Храбро срце“ (1995), „Страсти Христове“ (2004) и његовог наставка „Васкрсење Христово“ (2025), који је случајно побожни католик, јасно изјавио: „Папство Фрање донело је забуну тамо где је требало да буде јасноће, компромис тамо где је требало да буде храбрости. Прихватио је модерни свет који исмева Христа и тиме је многе душе завео на странпутицу.“

Ево друге перспективе:

Када је Фрања умро, имао је једва 100 долара личне имовине. Није имао банковне рачуне, некретнине или инвестиције на своје име.

Иако је могао да заради 340.000 евра годишње, никада није прихватио плату од Ватикана, јер се заветовао на сиромаштво и живео од минимума. Фрања се одрекао луксуза папске палате и изабрао да живи у једноставној кући Санта Марта. Његови трошкови су, наравно, били покривени, али његов начин живота је био строг и у складу са оним што је проповедао.

Његов помен се одржао у базилици Санта Марија Мађоре у Риму, а не у Ватикану као у случају његових претходника. Његов ковчег је био једноставан дрвени.

Да ли је био савршен? Не! Да ли га идеализујем? Далеко од тога! Чак оклевам да напишем овај чланак јер верујем да Римокатоличка црква има много крви на рукама: крви мученика! Такође, нема ничег природног у томе што свештеницима није дозвољено да се венчавају, што је кулминирало ничим осим гнусним хомосексуалним понашањем и педофилијом која је потресла ову 2.000 година стару институцију.

Али, заслуге се морају одати када је потребно. Жестоко сам се не слагао са Фрањом око укључивања ЛГБТ+ особа и он је погрешио када је у питању вакцина против Ковида коју је незналачки промовисао. Поред тога, шездесетих и седамдесетих година прошлог века није стао у одбрану невиних људи које су убијали десничарски одреди смрти у Аргентини. Никада се није супротставио хунтама у тој земљи – нешто због чега је касније дубоко зажалио.

Али барем није био заинтересован за материјалне ствари као остатак његове блиставе цркве. Барем је био скроман и доследан. Барем је био велики заговорник служења и алтруизма, што је срж истинског хришћанства.

И још једна ствар: Фрања је храбро говорио против израелског геноцида над палестинским народом, буквално до самог краја: свог говора на недељу Васкрса.

На крају, ево неких чудних аномалија које су се догодиле у Ватикану да би додале духовну мистику. Назовите то уздизањем од профаног до светог:

Када је папа Фрања отворио „Пет светих врата“ раније ове године, догодило се нешто чудно.

За већину, то је била само традиција, тј. део проглашења 2025. године „Годином јубилеја“. Али они који су пажљиво посматрали видели су страх у очима папе Фрање, оклевање у његовим корацима и клели су се да су чули дете како се смеје иза врата!

Ова врата обично симболизују милост и обнову. Али да се свих пет отвори одједном? Нечувено! А једна од њих, кажу неки, никада није требало да се отвори: гробница Луцифера!

После тог тренутка, све се расплело. Папа је добио двоструку упалу плућа. Прошириле су се гласине о коми. Унутар Ватикана, људи су говорили да је ноћу вриштао, престрављен, тврдећи да демони долазе по њега.

А сада, када се Васкрс завршио овде у САД, папе Фрање нема. Случајност или је нешто почело када су се та врата отворила?

Римокатоличка црква се сада суочава са тренутком какав ниједан други. Према древном пророчанству, следећи папа, Петар Римљанин, могао би бити последњи!

Предвиђам да ће следећи папа бити кардинал Пјетро Паролин (државни секретар Ватикана од 2013. године), чиме ће се испунити пророчанство о крају времена које каже:

„У коначном прогону Свете римске цркве, владаће Петар Римљанин.“

Кардинал Пјетро Паролин има само 70 година и радио је у дипломатској служби Свете столице 30 година.

Папска конклава заказана је за 7. мај, када ће се кардинали састати на јутарњој миси у базилици Светог Петра са циљем да се моле за мудрост потребну за избор следећег папе. Конклаве се обично одржавају 15 до 20 дана након папине смрти.

Колегијум кардинала има укупно 252 члана, али само 135 има право гласа у конклави. Они који имају право гласа познати су као кардинали електори и морају бити млађи од 80 година на дан папине смрти.

Fonte: Centro di studi strategici

Насловна фотографија: Зума, Тасс

2. мај 2025.