Posts by Centro per studi strategici

By Dr. Vladislav Sotirovic

Ukraine is an East European territory which was originally forming a western part of the Russian Empire in the mid-17^th century. That is a present-day independent state and separate ethnolinguistic nation as a typical example of Benedict Anderson’s theory-model of the “imagined community” – a self-constructed idea of the artificial ethnic and linguistic-cultural identity. Before 2014 Ukraine was a home of some 46 million inhabitants of whom, according to the official data, there were around 77 percent of those who declared themselves as the Ukrainians. Nevertheless, many Russians do not consider the Ukrainians or Belarus as “foreign” but rather as the regional branches of the Russian nationality. It is a matter of fact that, differently to the Russian case, the national identity of Belarus or the Ukrainians was never firmly fixed as it was always in the constant process of changing and evolving [on the Ukrainian self-identity construction, see: Karina V. Korostelina, Constructing the Narratives of Identity and Power: Self-Imagination in a Young Ukrainian Nation, Lanham, Maryland: Lexington Books, 2014].

By Thierry Thodinor

This is a first-hand account.

It is that of Marie, a young and talented journalist who, at the age of twenty-eight, voluntarily scuttled her career as a French journalist.

This profession, which had been her dream since childhood, is a disaster in today’s France, ravaged by conformism and corruption.

Разъяснение:

«Открытое письмо – воззвание в поддержку Украинской Православной Церкви и за сохранение канонической соборности Церкви Христовой» (https://www.peticiq.com/podkrepa_na_upc).

За короткое время письмо получило широкую общественную поддержку и гражданское признание, собрав почти 2000 подписей духовенство – болгарских монахов, монахинь, игуменов из 6 монастырей, священнослужителей из 9 епархии Болгарской Православной Церкви, мирян, представителей общественных, научных и политических кругов, среди которых:

Пише: др Владислав Сотировић

Пролог

Јосип Броз Тито, „највећи син наших народа и народности“, је засигурно једна од најмистичнијих личности балканске и југословенске повеснице. Самопрозвани „маршал“ кога су пречански Срби довели на власт у Београду октобра 1944. г. уз круцијалну помоћ совјетске Црвене армије је 1914. г. ратовао у Западној Србији у аустроугарском мундиру као водник 10. извиђачке чете 25. домобранског пука 42. „Вражје“ дивизије[i] а након Другог светског рата диктаторски је владао својом Југославијом (Титославијом) и то два пута дуже (1945−1980. г.) у односу на владавину краља Александра Карађорђевића Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевинм Југославијом (1918.−1934. г.). Иако је пре свега (пречанским) Србима имао да захвали за своје устоличење у Београду и функционисању на власти све до смрти ипак Броз није нашао за сходно да ни један једини пут обиђе Јасеновац – највеће стратиште Срба у читавој њиховој повесници иако је више него често пролазио поред њега путем Београд-Загреб. Оженио се Српкињом из Лике, владао из Београда и у Београду сахрањен, а његову смрт су од свих југословенских народа и народности највише оплакали управо Срби – једина југословенска нација коју је доживотни југословенски председник једноставно мрзео.