Диогенис Валаванидис: Са вером у Христа против сатаниста

Пише: Диогенис Д. Валаванидис, председник „Центра за заштиту хришћанског идентитета“

Одавно нам је позната реченица америчког геополитара Збигњева Бжежинског: „Завршили смо са комунизмом, на реду је Православље“. Пре извесног времена је портал borba.me пренео да је бивши амерички дипломата, политички саветник и аналитичар републиканског руководства у америчком Сенату, Џим Џатрас дословце казао да „САД намеравају да ‘сломе кичму‘ православној цркви, користећи се папским амбицијама патријарха Вартоломеја I“.

С тим у вези је додао, да „Цариградски патријарх Вартоломеј I жели да подигне лични статус у цркви и постане својеврсни папа Истока“. Такође, Џим Џатрас је констатовао да у овом случају постоје и неки други фактори, од којих су најважнији Цариградска патријаршија и геополитички интереси Стејт Департмента, као и ширење „културног марксизма на цео владајући апарат Америке, који  жели да сломи кичму православне цркве“. Закључујући, Џим Џатрас је дословце рекао: „Имамо интегрисану идеолошку структуру као и пословање, новац, специјалне службе, које комбинују идеологију усмерену против хришћанског морала и Православне цркве“.

У вези са тим, више је него јасно да, нарочито током последњих десетак година, Западне политичко-обавештајне структуре манипулишу цариградским патријархом у циљу уништења православља. Као еклатантан пример наводимо рушилачке активности предузете у Украјини у вези са питањем канонске Украјинске православне цркве. Створена је квази структура под називом «Православнa црква Украјине». Наредни кораци ће се највероватније огледати у покушају цепања Сиријске, Српске и других  православних цркава.

Креатори геополитичке мапе света, било да је реч о Америци или „дубокој држави“ коју представља крупни капитал у виду представника Ротшилда и Рокфелера, Голден Сакса, Блек Рока, Вол Стрита, највећих мултинационалних корпорација и светских банкарских конзорцијума и других, чији се портпарол огледа у лику дипломца са Харварда Клауса Шваба који је оснивач Економског Самита у Давосу 1971. г, схватили су да данас од Западне цркве није остало готово ништа.

Другим речима, Римокатоличка црква је гласно и јасно исказала свој став, рекавши да та црквена заједница нема ништа против истополних парова, чак их и благосиља. Аустријски сајт kathpress.at је 2024. године пренео да је и Енглеска црква увела пробно благосиљање хомосексуалних веза, и предузела конкретне кораке како би увела церемоније благосиљања хомосексуалних парова. Чак је и Генерални синод Англиканске државне цркве гласао са 227 гласова за, и 203 против овог експерименталног пројекта. Стивен Крофт, бискуп Оксфорда и покретач пројекта, нагласио је да ниједан припадник свештенства није у обавези да пружа такве услуге. После темељног испитивања, у наредних неколико година биће донета одлука да ли би благослови за хомосексуалце могли да постану и формални део канонског права те Цркве. С друге стране, предложено је да се развије „свеобухватна пастирска понуда“ за добродошлицу LGBTQ+ особама, односно лезбејкама, гејевима, бисексуалцима, транссексуалцима, интерсексуалцима, куеерима и особама других родних идентитета. У ту сврху требало би увести посебне молитве, црквене службе и благослове – на добровољној основи.

Уколико би Православна црква и православне земље прихватиле овакво схватање породице, несумњиво је да би то представљало демографско и биолошко самоубиство нације. Насупрот томе, Свету тајну брака између мушкарца и жене је установио сам Господ Исус Христос, тако што је благословио младенце у Кани, Галилејској. На темељима брака мушкарца и жене, гради се породица, која представља малу Цркву и најважнију ћелију сваког здравог и нормалног друштва, државе.

Насупрот томе, потпуно је јасно да је после овакве и сличних одлука у Цркви Енглеске обесмишљен сваки англиканско-православни богословски дијалог, који се води почев од 70-их година прошлог века.

Ако се томе дода и евидентно благонаклон однос према највећем злу и јереси која може да се замисли у православном свету, а то је сатанизам, као и његова афирмација и успон у Западној цркви, онда је потпуно разумљива намера геополитичких креатора да се крене у правцу уништења јединог здравог ткива у еклисиолошком смислу, а то је Православна црква и њена теолошка мисао.

Тако је и дошло до ширења сатанистичког и бласфемичног деловања међу православним народима. У времену када смо сведоци необјављеног рата глобалног сатанизма против хришћанства, у обавези смо да се супротставимо свим скарадним појавама које нам нуди англосаксонски Запад, као што су сатанизам, LGBTQ+, бласфемија и други патолошки садржаји којима се разарају традиционалне вредности хришћанског света (вера, језик, породица, традиција и домовина). Тим више, јер бројни филмски, драмски и уметнички садржаји, прикривени иза формулације тзв. «уметничке слободе», делују разарајуће на духовни амбијент у којем живе и развијају се генерације младих, што може да остави непоправљиве последице на њихов духовни и ментални развој.

Од најмаркантнијих примера таквог деловања, издвојили бисмо документарни филм «Слава Сатани» који је у афирмативном тону приказан 18. фебруара 2022. године у ударном термину (19 часова и 51 минут) у програму јавног сервиса Радио телевизије Србије. Филм прати успон Сатанистичког храма и покрета у САД, тако да је постао један од најконтраверзнијих верских покрета у америчкој историји. У филму се Сатанистички храм и његов вођа Lukijan Grejves позивају на сатанску револуцију, да би наводно, «спасили душу нације«. Поред тога, у филму се у афирмативном тону представља сатанистички култ, који се труди да у рату победи хришћане?

Осим тога, у једној од најпознатијих биоскопских дворана Београда, која се налази у најужем центру града (биоскоп „Одеон“), на репертоару се континуирано изводи представа под именом „Луцифер“! Сам назив асоцира православне вернике Српске православне цркве на Сатану, из разлога што се овим именом у хришћанству назива пали анђео који је желео да достигне Господа Бога (Исаија 14,14), а кога је са неба протерао арханђел Михаило.

Исто тако, грчки дневни лист „Прототема“ је пренео да је у Атини током прве половине 2025. године, у Националној галерији – Музеју Александра Суцоса, у најужем центру града уприличена бласфемична изложба грчког уметника. Изложени радови су недвосмислено вређали православну хришћанску веру и осећања православних верника, приказујући Мајку Божју – Пресвету Богородицу и Њеног Сина Господа Исуса Христа, у изопаченим, увредљивим изразима.

На то је реаговао посланик из странке „Ники“, Никос Пападопулос који је упутио допис Министарству културе као и протестно писмо Дирекцији Националне галерије у којима је тражио да се дела уклоне из Националне галерије, јер вређају верска осећања грчког православног народа.

У вези са тим, Министарство културе Грчке је издало цинично саопштење, у којем се наглашава да „делујући у циљу заштите културног и уметничког наслеђа земље, Министарство културе се никада не бави цензуром“!!!

Такође, Одељење за спорт града Москве је 8. јуна о.г, на Духове, у част Дана Свете Педесетнице, организовало спортску манифестацију под називом „Шарени трк“, коју су злоупотребили поједини учесници појавивши се са сатанистичким и богохулним симболима (роговима и другим окулитним обележјима).

Све наведено нам говори да је сатанизам после плодног тла које је нашао у САД, Канади, Великој Британији и већини земаља Европске Уније, кренуо у рушилачки ход и ка земљама православног Истока.

После свега наведеног, не чуди да је портал naukaikultura.com пренео да је Константинопољска патријаршија већ потписала унију са Римом, и само чека згодан тренутак да то и објави.

Како би ова вест добила и своју емотивну димензију, потрудио се Цариградски архиепископ из САД Елпидофорос, који је нагласио да је главни катализатор за обнављање „активне екуменске делатности“ била трансформација цариградске Аја Софије у џамију. Тим поводом је рекао да „Заједно стојимо као браћа у вери и солидарни смо са свим људима добре воље и савести, тако да Аја Софија остаје оно што јесте – симбол сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа на највишем нивоу, славећи Једног Бога који је створио све нас сестрама и браћом једне заједничке људске породице“.

Да би се разумео религиозни свет фанарских архијереја, треба обратити пажњу на чињеницу да се храм Аја Софија назива „симболом сусрета, историје, духовних тежњи и људских достигнућа највишег нивоа“, али се не помиње да је у питању православна црква у којој је служена Божанска Литургија.

«Центар за заштиту хришћанског идентитета» из Београда на чијем се челу налазим, промптно је реаговао на тај варварски чин отимања православне светиње – цркве «Свете Софије» у Константинопољу, и 13. јула 2020. године дипломатским путем упутио отворено писмо председнику Републике Турске Реџеп Тајип Ердогану, у којем је тражено да се преиспита одлука о томе да се црква Свете Софије претвори у исламску богомољу. Овај нецивилизацијски чин је посебно емотивно погодио потписника ових редова, имајући у виду да је његово порекло из Мале Азије, Кесарије Кападокије, због чега је у писму турском председнику нагласио да се захтева враћање православне цркве Свете Софије, у којој су се «генерације Грка из Мале Азије сa миром Божјим молилe јединоме Господу». Такође, у допису је наглашено да је цркву Свете Софије подигао Византијски цар Јустинијан од 532-537. године, док је ислам као религија настао неколико деценија касније, у седмом веку.

У наставку, архиепископ Елпидофорос је додао да «Екуменски дијалог и екуменски покрет пролазе кроз кризу идентитета. Неки више воле да говоре о «екуменској зими». Указао је да се «Жеља за јединством постепено помера у други план. Промене и реформе у неким Црквама и друштвеним заједницама створиле су нови осећај отуђености. Друге Цркве су усвојиле више националистички и/или фундаменталистички приступ».

Није тешко погодити на које Цркве је мислио митрополит Цариградске патријаршије. У основи, то су оне помесне Цркве које нису биле присутне на Критском сабору 2016. године у организацији Константинопољске патријаршије: Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска православна црква коју чине више од 3/4 свих православних верника у свету.

Подсетимо се да су два најважнија приговора против Критског сабора била, учвршћивање супериорности Константинопољске патријаршије у канонском праву и стварање предуслова за екуменско зближавање са хетеродоксима.

Од тада су Антиохијска, Грузијска, Бугарска и Руска православна црква све више излазиле са становиштем оданости Светом предању и учењу Цркве, које је митрополит Елпидофорос назвао «националистичким и/или фундаменталистичким приступом».

Оданост православној вери и моралу у овим помесним Црквама почела је да превладава над тежњом ка јединству хришћанских конфесија. То се види и по реторици архијереја и по расположењу свештенства као и црквеног народа.

Када је реч о јазу између Руске православне цркве и Константинопоља услед неканонских поступака патријарха Вартоломеја I у Украјини, 2018. године је дошло до ситуације у којој се Фанар окренуо ка екуменизму, док је Руска православна црква (РПЦ) остала на путу конзервативизма и традиционализма у јеванђелском духу.

На тај начин је РПЦ преузела улогу носећег стуба целе Православне цркве, јер је остала привржена начелима Цркве првог миленијума, тј. апостолским правилима, предањима светих отаца православне вере и одлукама Васељенских и помесних сабора, што се никако не уклапа у разарајући концепт дубоке државе и данашњих креатора геополитичке карте света.

Закључујући, наглашавамо да свети Оци нису задобили светитељске венце зато што су следили логику овога света, нити су се кретали за вољом светских моћника, као што то чине неки данашњи црквени високодостојници – екуменисти – паписти!

Fonte: Centro di studi strategici

15. јун 2025.