У светлу динамичних промена на међународној сцени, које су убрзане након ескалације конфликта у Украјини, САД су се усресредиле на то да окончају преговоре у посредништву ЕУ између Београда и Приштине и присиле државно руководство Србије, које је већ у потпуности предало контролу над Косовом и Метохијом албанским сепаратистима, да призна сопствени пораз и стави коначни потпис на признање. Да ли је изводљиво да и овога пута пораз буде представљен српској јавности као победа? После специјалне операције Бањска то делује готово немогуће. Али не треба потцењивати сценаристе са Запада и њихове саучеснике у Србији, чији су потенцијали обмане и злоупотребе огромни.
Застава Србије високо је подигнута и вијори се на јарболу, многи градови су окићени тробојкама, а читаву сценографију идеално допуњавају исписани графити: „Кад се војска на Косово врати“. Да ли све ово служи за скретање пажње јавности и увесељавање српског пораза?
Српска војска се са Косова повукла 1999. године након завршетка НАТО бомбардовања и потписивања Кумановског споразума. И док су се многи Срби са Косова и Метохије повлачили заједно са војском, схватајући шта их је снашло, у Београду се славила победа. Сећам се те сцене када сам у чуду гледала колоне возила са српским заставама како трубе Београдом и славе победу над НАТО-ом?! Многи високорангирани официри у годинама које су уследиле, настављали су да понављају ту мантру о победи, истовремено подржавајући косовску политику власти и пузајућу предају.
Недавни окршај нелегалних косовских безбедносних снага и групе Срба у околини манастира Бањска на северу Косова, дао је алиби западним силама да врше интензивни политички притисак на Србију. Иако све околности које су довело до овог инцидента нису разјашњене, постоји основана сумња да су западне обавештајне службе одиграле велику улогу у њему. У ноћи између 23 и 24. септембра група од 30 наоружаних Срба у униформама без ознака покушала је да подигне барикаде у близини манастира Бањска, али је упала у заседу од 400 добро обучених косовских специјалаца који су по свој прилици унапред били обавештени о намерама групе Срба. Врло је чудна околност да су Срби планирано ноћу дошли да подигну барикаде, које су раније увек подизали ситуационо по избијању кризе. Оно што је такође вредно помена је то да снаге НАТО односно КФОР, које су једине овлашћене безбедносне структуре на Косову, уопште нису реаговале те ноћи сем као посредници у преговорима о ослобађању ухапшених Срба. То наводи на закључак да је и КФОР био обавештен шта ће се издешавати.
Претходних месеци на Косову је такође било инцидената и криза, али оне су биле усаглашене (између КФОР, сепаратистичких власти независног Косова и српских власти) и управљане и служиле су за реализацију потписаних договора односно у политичке сврхе. У случају Бањска делује да је једна страна била насамарена, а то је српска. Међутим ако је то случај да српска власт очекује фер плеј игру са онима који јасно и упорно раде на одвајању Косова од остатка Србије, онда се то може назвати и наивношћу, да не употребимо неки грубљи израз.
У сваком случају, након што су косовски специјалци спремно кренули у демонтирање барикада, приликом чега је погинуо један припадник косовске полиције, дошло је до размене ватре и група Срба која је схватила да је у замци пробила је колима капију манастира Бањска и покушала да се склони од опасности. Како је манастир у котлини, ова група је била на нишану косовских снага које су окружиле манастир. У даљем обрачуну упуцано је четворо Срба, а група је убро почела да се неорганизовано спашава, део групе је ухапшен, део се повукао ка оближњој шуми. Ватра и детонације су трајале више сати. Косовске снаге су заплениле велике количине савременог наоружања, за које није јасно одакле потиче.
Такозвани министар унутрашњих послова Косова, наредног дана показивао је видео материјале снимљене дроновима барјактар од претходне ноћи, оптужујући Србију за тероризам. Након тога кренуле су хорске оптужбе на рачун Србије и из Вашингтона, Брисела, Берлина, по већ познатој матрици из деведесетих година, где се увек и искључиво оптужује Србија. Званични Београд као да је био затечен читавом ситуацијом, а у јавности су почеле да се појављују информације да је група од 30 Срба прошла краћу „обуку“ у некој од војних касарни у Србији. Такође, наводно је српској групи било обећано да ће им Војска Србије прискочити у помоћ, уколико то буде потребно.
Председник Србије се обратио 24. септембра увече у вези са случајем Бањска, али није дао одговоре на многа питања. Деловао је нервозно и очајно. Он је саопштио да косовске снаге спроводе континуирани терор над Србима на Косову и Метохији, што је више него познато. Међутим оно што није познато то је зашто Србија упорно не реагује и не предузима никакве мере да заштити своје грађане који трпе терор албанских сепаратиста? Да ли је у питању страх или унапред дато обећање?
Овде није реч о војним мерама, јер је потпуно јасно да се врховни командант Србије не би усудио да тако нешто ни помисли, реч је о правним, дипломатским, политичким мерама. Србија није увела реципрочне мере забране употребе докумената лажне државе Косово, нити је забранила транспорт робе које иде ка Косову. Такође није затражила ни сазивање седнице СБ УН на тему терора над Србима на Косову.
Након неколико дана одговорност за акцију у Бањској преузео је Милан Радоичић, потпредседник Српске листе са Косова и Метохије, која је политички огранак Српске напредне странке у јужној српској покрајини и човек близак председнику Србије. Он се од 2021. године налази под санкцијама САД због веза са организованим криминалом. Према изјави коју је медијима пренео његов адвокат, Радоичић тврди да је акцију сам организовао без знања државног руководства Србије. У то је наравно немогуће поверовати јер Српска листа никада ни један потез није предузимала без одобрења Александра Вучића. Са друге стране, председник Србије није предузимао никакве мере без усаглашавања са западним центрима моћи, Вашингтоном, Бриселом и НАТО. По свој прилици Радоичић је преузео одговорност на себе, како би спасио Вучића.
Оно што посебно баца сенку сумње на умешаност западних служби у читав случај (а тачније британске), који делује као организована специјална операција са циљем слабљења преговарачке позиције Србије и форсирања завршетка америчког пројекта косовске независности, је изјава Алише Кернс, председнице Одбора за спољну политику Британског парламента с почетка јула ове године. Она је тада оптужила Српску православну цркву да учествује у шверцу оружја из Србије на Косово. Овакву изјаву Кернсова је изрекла у Британском парламенту након што се претходно састајала са такозваним премијером Косова Куртијем у Лондону. Дешавања у Бањској су не само удар на преговарачку позицију Србије у дијалогу Београда и Приштине, већ и удар на Српску православну цркву, као и на Војску Србије. Уз помоћ ове врло добро осмишљене операције потпуно су замењене улоге, па су косовски сепаратисти који тероришу српско становништво, постали жртве. Запад никада није подигао глас због стотине убијених српских полицајаца од стране албанских терориста.
Председник Србије појавио се након неколико дана и на злогласном CNN са још злогласнијом Кристијане Аманпур – експертом за анти-српску пропаганду, где је деловао још потиштеније него у обраћању јавности након догађаја у Бањској. На питање Аманпур да ли подржава став Новака Ђоковића да је Косово Србија, немушто је одговорио да то подржава 99% Срба али да државно руководство о томе преговара.
Као епилог свега, дешавања у Бањској послужила су за циљ НАТО да створи потребу за повећањем својих снага на Косову и Метохији, а такве захтеве изнео је чак и амбасадор у САД Марко Ђурић, који више делује као амерички лобиста него као амбасадор Србије. И гле чуда, Велика Бритарнија је одмах одлучила да повећа број својих војника на Косову. О улози британских војника као предводничкој снази у нападу на српске манастире, заједно са албанским терористима, писао је Жак Огар бивши комнадант француских снага у саставу КФОР. Наслов књиге је „Европа је умрла у Приштини“
Повећање снага НАТО може да доведе до још већег пораста тензија на Косову и да подстакне дестабилизацију читавог региона. Иако власт из Београда тврди да је КФОР гарант мира на Косову, заправо највећи погром над Србима одиграо се у време док су војници КФОР-а све то мирно посматрали. Албански сепаратизам подстакнут амбицијама и интересима НАТО може да проузрокује проблеме и у другим државама региона. Како год, ова дешавања на Косову имају и своју практичну страну. Јасно су показала да безбедносне службе Србије не врше своју функцију, а може се речи ни војска. Након операције Бањска, Александар Вучић се правдао и око размештања снага Војске Србије у централној Србији, а амерички амбасадор је дозволио себи и то да иде у инспекцију. Повлачење војске Србије са „административне“ границе након оптужби Запада, додатно читаву срамоту чини још већом. „Кад се војска са Косова врати“ неће бити исписано на зидовима, али то је реалност.
Што се тиче Србије и њене врло лоше позиције, једино исправно решење може да иницира државно руководство Србије, односно Александар Вучић који је сконцентрисао сву власт у својим рукама, а то је захтев да се решавање косовског проблема врати у међународно правне оквире и под окриље УН. За то је неопходно да Србија поништи Бриселске договоре, а Александар Вучић преузме политичку одговорност. Ипак на основу досадашње политике владајућег режима то је готово немогуће очекивати. Председник Србије све време покушава да се крије иза Срба са Косова и Метохије и њих гура у сукоб са албанским сепаратистима, након што је сломио кичму отпора Срба са КиМ и демонтирао све институције државе Србије у јужној српској покрајини, односно оставио их без било какве заштите. Ипак и поред свега тога, Вучић је за многе гласаче у Србији и даље прихватљив као политичар јер није формално ставио потпис на капитулацију. Међутим нико не може да гарантује да сада после оваквог дебакла неће и то учинити. Ако се тако нешто догоди, то не значи да ће амерички пројекат косовске независности бити успешно реализован. Неће. То само значи да ће Вучић одлучити о сопственој судбини, иако би сам сигурно то желео да избегне. Најбољи пример тога каква је судбина ислужених америчких играча је несрећни Сакашвили. С друге стране каква је политичка алтернатива у Србији? Заслепљени еврофанатици, лажни еколози, господа тајкуни из претходне власти, турболиберали и патриоте у цивилу. Ретки појединци за које се може рећи да не припадају набројаним категоријама, једноставно немају никакве шансе да опстану као такви на политичкој сцени Србије. Дакле у Србији је проблем окупациони систем, а не само кадровска решења. Међутим систем не дозвољава никаве промене. На медијима под контролом власти могу се чути критике на рачун Запада, у западним медијима могу се чути критике на рачун владајућег режима, али нигде није дозвољено да се критикује спрега власти и Запада која чини тај систем таквим какав јесте. Окупационим.
У сваком случају, решавање косовског проблема не може да се оконча без утицаја спољних фактора. Глобалне промене утицале су и на однос снага. Сада је очигледно да се под плаштом украјинског конфликта, решавају и други конфликти. Кавказ и Балкан су дошли на ред. За разлику од Јерменије која ни сама није признала Арцах односно Нагорно Карабах који је по међународном праву део Азербејџана, Косово и Метохија су саставни и неотуђиви део Србије, што гарантује и Резолуција 1244. Став Русије је више него познат. Подршка територијаном интегритету, Резолуција 1244 и подршка воље грађана Србије. Чак и уколико би се Вучић усудио да потпише предају Косова, то би само отворило врата Русији да још једном у историји буде заштитница Србије. Време за завршетак америчког пројекта „косовске независности“ је одавно прошло.
7. октобар 2023.