Текст је објављен у штампаном издању часописа Персона страны
Тензије које су последњих година расле у међународним односима неминовно су водиле ка ескалацији, нарочито због тога што успостављање нормалног дијалога међу великим силама, није било могуће. Корумпираност међународног система условила је формирање паралелних светова који де-факто немају превише додирних тачака. Разлике су постале непомирљиве од питања тумачења међународног права, фалсификовања историје до економско-трговинских односа и схватања безбедности. Специјална операција денацификације и демилитаризације Украјине, коју је Русија започела у фебруару, ове разлике чини још већим. Запад не види опасност у екстремизацији Украјине, глорификацији нацизма и инсталирању америчких ракета на руским границама, већ се боји „руске инвазије“. С друге стране Русија већ годинама упозорава на то да ширење НАТО ка њеним границама, види као угрожавање сопствене националне безбедности. САД и европске земље увеле су Русији безобзирне санкције, истовремено кривећи Владимира Путина због недостатка основних животних намирница и енергената. Руска Федерација увела је нова правила у трговини са европским земљама. Последњих недеља слушамо претеће опомене о могућој употреби нуклеарног наоружања и са једне и са друге стране. Дакле свет се налази на ивици нуклеарног рата.
Један од индикатора да рат у Украјини који траје од 2014. године није мога да се реши мирним путем, био је говор Владимира Зеленског на безбедносној конференцији у Минхену из фебруара ове године. Украјински председник је најавио да ће обновити нуклеарни арсенал, уколико улазак Украјине у НАТО и даље остане на споредном колосеку. Ако узмемо у обзир чињеницу да украјинска држава од њеног осамостављивања није показла функционалну способност ни у базичним сегментима, то би значило да неконтролисана група људи која функционише попут криминалне групе, поседује најмоћније оружје које може да употреби у сваком тренутку.
Није тешко замислити шта режим који заснива своју политику на дубокој русофобији и води рат против сопствених грађана у Донбасу, може да учини уколико поседује нуклеарно наоружање и то на руској граници. Због тога је руско руководство било принуђено да реагује, јер није било другог начина да спречи велику опасност.
САД и Велика Британија као главни супервизори кијевског режима су тиме тактички остварили циљ, а то је да ескалирају сукоб са Русијом преко Украјине. Међутим, стратешки гледано они су у губитничкој позицији. Војни сукоб који САД и НАТО воде против Русије у Украјини, само је један сегмент свеобухватног светског конфликта, јер томе треба додати и информациони рат, као и политичко-економски.
Русији су уведене до сада невиђене санкције које обухватају не само економију, већ и науку, културу, спорт, све сегменте друштва. Али потребно је имати у виду да тако ригорозну политику санкција спроводе само западне земље и да се остатак света, уз све напоре запада, није придружио санкцијама против Русије. Да је руска држава била спремна на овакав развој догађаја и да се добро припремила, говори чињеница да се она преоријентисала на стратешку сарадњу са азијским земљама, пре свега са Кином и Индијом.
Ако се сетимо речи америчког спољнополитичког стратега, Збигњева Бжежинског из књиге „Глобална доминација и глобално лидерство“, где каже: „Русија нема други избор, ако жели да сачува своје најважније територије на Далеком истоку. Са сигурношћу се може тврдити, да без помоћи Запада руска владавина Сибиром неће дуго трајати“, јасно је да је Запад рачунао на остваривање својих интереса кроз сукоб Русије и Кине. Сетимо се Бжежински је утемељио и идеју о томе да Украјина по сваку цену мора да се одвоји од Русије, како би Русија постала рањива.
Овде треба споменути још једну књигу америчког политиколога Семјуела Хантигтона „Сукоб цивилизација“ у којој је изнео тезу да ће се будући ратови водити између различитих цивилизација, где у први план ставља сукоб исламског и православног света.
Заправо Хантигтонова идеја о сукобу цивилизација настала је баш у време ратова на простору бивше Југославије, где се у Босни и Херцеговини водио један такав рат између босанских муслимана са једне стране, католичких Хрвата са друге стране и православних Срба са треће стране, где је свака страна ратовала против друге две стране. С тога је рат у Југославији са посебним освртом на специјални рат против Срба, био експеримент за све оно што је годинама припремано као геостратешка игра против Русије.
Због чега сматрам да је геополитичка игра САД и Велике Британије стратешки у губитничкој позицији – управо због тога што је Русија предузела све потезе који су анти-теза америчким плановима.
Стратешко усмеравање руске спољне политике на сарадњу са Кином, се показало као веома мудро. Европа за Русију није поуздан партнер, јер не води самосталну политику. Руско-кинеска сарадња која је значајна за обе стране, у највећој мери неутралише америчку доминацију. Иако је Бжежински отворено говорио о томе да САД немају капацитета да се истовремено конфронтирају Русији и Кини, управо се десило то на шта је он упозоравао. САД су својом агресивном потребом за доминацијом, само допринеле зближавању Русије и Кине.
С друге стране Русија је на концепт сукоба цивилизација, одговорила концептом сарадње цивилазиција уз узајамно уважавање. Свакако од кључне важности је однос према исламу, јер су САД очигледно подупирале идеју стварања сукоба између православног и исламског света. У том смислу улога Русије као стабилизатора на Блиском истоку, има кључну важност. Међутим однос руске цивилизације према исламу, очигледан је најпре у самој Русији. Ислам јесте интегрални део руске цивилизације, представљен кроз многобројне аутохтоне исламске заједнице које у њој живе. Муслимани у Русији уживају сва права и живе у далеко бољем положају него у многим другим деловима света.
Када је почела специјална операција денацификације и демилитаризације Украјине, европска политичка елита је заузела крајње негативан однос према Русији, износећи низ тешких осуда. Западни медији у целини су покренули до сада невиђену анти-руску кампању, док су осам година немо посматрали геноцид украјинског режима над становништвом у Донбасу. У јеку европске анти-руске кампање, на улице Београда изашло је неколико десетина хиљада грађана са руским заставама и портретима Владимира Путина, у знак подршке специјалној операцији Русије. То је још више шокирало европску политичку елиту која је поставила питање, како један народ који је преживео НАТО агресију, може да подржава „инвазију“ на Украјину?
То уопште није тешко за разумевање, ако кренемо од реалних чињеница. Сукоб у Украјини није сукоб Русије и Украјине, већ Русије са САД и НАТО. Истих оних сила које су извршиле агресију на Београд 1999. године, правдајући то наводно хуманитарним поривима. То јесте сукоб руске и западне цивилизације, у коме је Украјина жртва западних тежњи за покоравањем Русије. Будућност Украјине као државе и будућност њених становника, за Запад нема никакву вредност. Као што су цивилне жртве бомбардовања Србије за НАТО биле „колатерална штета“ тако је за западне силе читава Украјина „колатерална штета“ у сукобу са Русијом, због које они не жале.
Фото: Драгана Трифковић и Рамзан Кадиров (лична архива)
Када су Рамзану Кадирову поставили питање због чега је његова породица прешла на страну руског руководства у Другом чеченском рату, он је одговорио-због тога што је схватио да је за Запад судбина чеченског народа једнака нули.
Какву је улогу заправо имао Запад у Чеченском рату? Исту као и у Југославији, а сада и Украјини. То је подршка тероризму у прву руку, уз активирање и међународне терористичке мреже. Хиљаде и хиљаде страних бораца, Запад је доводио на ратиште у Босни и Херцеговини, исто као у Чеченији.
Чеченски народ који је прошао кроз тешка искушења, несумњиво се изборио за своју будућност. Захваљујући мудрости и храбрости породице Кадиров, која је своју породичну судбину чврсто везала за судбину свог народа, подносећи велику жртву, данас је Чеченија једна од најразвијенијих и најуређенијих територија Русије.
Историја руско-чеченских односа је дубока и вишеслојна, а Чечени као борбени народ, су увек имали значајну улогу у војно-безбедносним оквирима од царских времена до данашњих дана. У савремној Русији је ова улога постала више него важна. Рамзан Кадиров је своју лојалност руској држави утемељио на дубоком разумевању политичких процеса на светском нивоу и правилној оцени улоге великог државника Владимира Путина.
Због нескривене подршке Путиновој политици, Рамзан Кадиров је често био мета напада у светским медијима, али такође и мета напада либералних кругова у самој Русији. Са друге стране својим ставовима и иступима стекао је поштовање многих којима је истина и правда идеал, као и председник Руске Федерације Владимир Путин који је цењен свуда у свету.
С тога чврсто међусобно разумевање Владимира Путина и Рамзана Кадирова, супротстављено је концепту сукоба цивилизација и симболизује јединство православног и исламског света у борби за слободу, истину и правду. Већи део исламског света који је прозрео америчко-британску политику сукоба, Кадирова види у светлу предводника борбе за слободу. Ипак Рамзан Кадиров не заслужује поштовање само због идеја које заступа, већ пре свега што своје идеје остварује на делу.
Од како је отпочела специјална операција у Украјини, чеченски лидер је на себе преузео велику улогу. Он је окупио борце у Чеченији, обезбедио им све што је потребно и заједно са њима отишао на прву линију фронта. Показало се да су Чечени на себе преузели најтежи задатак, а то је да воде борбе са најекстремнијим и најобученијим нацистичким батаљонима у Мариупољу.
Али нису чеченски борци у Мариупољу показали само своју борбену спремност и храброст, већ и хуманост спашавајући цивиле и допремајући тоне хуманитарне помоћи грађанима.
Захваљујући савременим технологијама и активној улози Рамзана Кадирова који свет обавештава о току операције путем свог телеграм канала, могли смо да видимо апокалиптичне слике где чеченски борци, носећи заставу Ахмата Кадирова, смело корачају кроз бетон и ватру, пркосећи свакој опасности. Видели смо и са колико љубави носе на рукама спашену децу, штитећи их од метака.
Својим учешћем у специјалној операцији демилитаризације и денацификације Украјине, Чечени и њихов лидер, стекли су још већи ауторитет и огорман политички капитал у Русији, али и ван њених граница.
Чеченски лидер је веома популаран и у Србији, где се у патриотској јавности већ усталио препознатљив поклич: Ахмат сила!
Посебан аспект овакве улоге Рамзана Кадирова има његова духовност и религијска утемељеност која има породичне корене.
С тога управо Путин и Кадиров симболизују отпор сукобу цивилизација и поистивећују се са идејом мирног суживота и заједничког просперитета православног и исламског света.
Иако светска јавност лицитира око тога када ће специјална операција Русије у Украјини бити готова, јасно је да за руско руководство време не представља одлучујући фактор. Оно што је суштина, важно је да сви постављени циљеви операције у Украјини буду остварени, и то је нешто у шта не треба сумњати да ће се десити. Међутим Украјина је само врх леденог брега и почетак нове фазе геополитичких процеса који ће утврдити нове односе али и границе утицаја у свету. Иако Запад има почетну предност у информационом рату коју води против Русије, ситуација на терену се одвија у потпуни другом правцу. Запад ће пре или касније морати да прихвати чињеницу да је прошло време када су могли свима у свету да одређују правила по којима ће да живе. Биће приморан да преузме једну контруктивнију улогу и седне за преговарачки сто са другим великим силама као што су Русија, Кина и Индија, са којима ће разговарати на равноправним основама. Што пре се то деси, то ће штета за сам Запад бити мања.
21. јул 2022.
