Излагање Драгане Трифковић на округлом столу ИА РЕГНУМ „Русија и земље бивше Југославије у новој политичкој реалности“
Србија и Русија имају дубоке историјске, религијске и културне везе које трају стотинама година.
На њих је Србија могла да се ослони у тешким и судбоносним тренуцима када често сем Русије није имала друге савезнике за очување државних и националних интереса.
Слична ситуација је и данас када говоримо о очувању Косова и Метохије у саставу Србије, што је питање од највеће важности за будућност наше земље.
Ипак, сем чврсте подршке коју Русија пружа Србији у погледу територијалног интегритета и сарадње у области енергетике, Србија и Русија не сарађују довољно на многим пољима.
Сарадња Србије са Русијом би морала да буде на далеко већем нивоу у садашњим измењеним геополитичким околностима.
С друге стране, Русија развија сарадњу и са другим земљама бивше Југославије, као и са Хрватском, без обзира што је она чланица НАТО. Ако поредимо сарадњу Русије са Црном Гором или Македонијом протеклих година, уочава се да је утицај Русије у паду у овим земљама. То се не би могло рећи и за Хрватску, која је од свих земаља бивше Југославије највише прозападно оријентисана.
Хрватска је чланица ЕУ, али њој чланство у овој организацији није омогућило економски просперитет. Напротив, у том погледу је Хрватска веома лош пример и она је данас после Бугарске, најсиромашнија земља Уније. Међутим, Хрватска је демонстрирала свој прагматизам када се због лоших економских успеха у ЕУ, преоријентисала на руско тржиште, како би пронашла алтернативу. Поред тога, Хрватска је почела и политички да се приближава Русији, без обзира што у Русији види савезника Србије.
С друге стране, Србија која није чланица ЕУ, али је у процесу европских интеграција, није искористила могућности повећања извоза на руско тржиште, након увођења санкција Русији од стране ЕУ. На то је утицао притисак од стране ЕУ у виду препоруке: (цитирам) „Европска унија жали због објаве мера Руске Федерације о забрани увоза одређених пољопривредних производа из Европске уније. Да би се обезбедило јединство међународне заједнице и поштовање међународног права, Европска унија очекује од трећих земаља и земаља кандидата да се уздрже од мера које су усмерене на искоришћавање нових трговинских могућности насталих након увођења ових мера”.
Без обзира на то што Србија има посебан уговор о трговинским односима са Русијом, чиме има повлашћен однос на руском тржишту, она се у потпуности сагласила са препорукама ЕУ.
Без обзира на искуство Хрватске везано за економски пад као чланице ЕУ, Србија је стратешки оријентисана на ЕУ и европско тржиште са око 70% укупног увоза и извоза.
Такође, Србија је оријентисана на привлачење страних западних инвестиција, док је за Русију компликовано да нађе могућност инвестирања у Србију.
Без обзира на овакву ситуацију и некоришћење могућности која пружа договор о стратешкој сарадњи са Русијом, Србија је доста уздржана по том питању. Не само на пољу економије већ и војно-безбедносне сарадње.
С друге стране, често се могу чути замерке од стране политичких елита Србије на развој сарадње Русије са Хрватском. У том погледу Србија себе види као традиционалног руског савезника, али не чини много да реализује могућности развоја сарадње.
Оно што спречава реализацију нових пројеката и подизања нивоа сарадње између Србије и Русије је превелики утицај Запада, који је последњих деценија ставио читав регион Балкана под контролу. Запад води на Балкану политику сузбијања руског утицаја, а за то користи многобројне механизме кроз мрежу прозападних кадрова која има утицаја у свим институцијама државе, као и слабост политичких елита које нису независне. Такав случај је и у Србији уз подршку медија под контролом Запада.
Утицај Запада у Србији, као и другим државама региона није завистан од владајућих политичких елита већ је дубоко укорењен. С друге стране, руски утицај у великој мери зависи од односа владајућих структура. У Србији се показало да је Русија остварила већи утицај и сарадњу са прозападним елитама на власти, него са патриотским структурама које су далеко подложније притиску Запада.
Тако је за време демократских власти Русија инвестирала у енергетски сектор Србије куповином већинског удела у нафтној индустрији Србије, што представља најзначајнију реализовану инвестицију за последњих 20 година. Такође за време демократских власти, Русија и Србија су отвориле руско-српски хуманитарни центар у Нишу, који до данас није добио дипломатски статус због немогућности актуелних власти да такав договор испуни.
За време актуелних власти које се јавно изјашњавају као проруски оријентисане, Србија и Русија нису реализовале ни један стратешки пројекат, нити су направиле значајан помак у сарадњи.
Културни и медијски утицај Русије у Србији опада, а последњих месеци смо имали и пар афера које су биле усмерене ка слабљењу руског утицаја.
То говори у прилог чињеници да традиционално добар однос већине грађана Србије није сам по себи доваљан гарант да ће развој сарадње Србије и Русије ићи узлазном линијом, већ у развој сарадње мора да се инвестира. Мора да постоји обострана жеља за сарадњом, а ја имам утисак да се Србија по том питању држи веома уздржано иако од стране Русије постоје многобројне иницијативе.
То такође говори у прилог чињеници да формалне позиције политичких елита, посебно када су оне наглашено патриотске и проруске, нису гарант реализацији сарадње која остаје на нивоу добре воље и лепих речи.
С друге стране, чини се да је однос Хрватске према Русији далеко прагматичнији и јаснији, без обзира на то што је Хрватска чланица супротстављеног војно-политичког савеза.
Ако посматрамо шири контекст међународних односа, Русија успева да боље реализује сарадњу са нетрадиционалним партнерима.
Промена руске тактике на примеру Белорусије и Јерменије, јасно показује да постоје механизми за превазилажење проблема несагласја политичких елита и воље већине грађана у погледу развоја сарадње у међународним односима.
15. март 2021.