„Добродошао велики пријатељу Србије“, тим речима је Александар Вучић у децембру 2019. године дочекао председника Белорусије Александра Лукашенка на београдском аеродрому. И заиста Лукашенковој политици се може много тога замерити, али у односу према Србији не. У време када је НАТО коалиција бомбардовала Србију, Лукашенко је био једини председник неке земље који се упутио у Београд. То многи људи у Србији и данас памти, показивајући велику наклоност према белоруском председнику. Од осамостављивања Белорусије након распада СССР, односи наше две земље су увек били пријатељски. Али показало се да Александар Вучић не мари много ни за пријатељске односе ни за „велике пријатеље Србије“-како је сам назвао Лукашенка приликом његове последње посете.
Вучићу је тада добродошла Лукашенкова подршка у предизборној кампањи. Не налазећи да је лоше мешати се у унутрашње политичке односе и предизборну кампању, Лукашенко је у ватреном говору са говорнице у Скупштини Србији, дао пуну подршку Вучићу и његовој „мудрој“ политици. Том прилоком је Лукашенко у жељи да помогне Вучићу, прешао границу пристојности и жестоко се обрушио на српску опозицију која је у то време организовала протесте на улицама Београда. Тврдио је да он нема опозицију у Парламенту не због тога што то не жели, већ због тога што њу нико не подржава, алудирајући на то да је слична ситуација и у Србији. Само неколико месеци касније, Александар Лукашенко се суочио са највећим протестима икада у Белорусији, а подршка коју је дао Вучићу, вратила му се контра мерама у виду санкција.
Због чега је лоше поистовећивати Вучића са Србијом или Лукашенка са Белорусијом?
Због тога што многи у Србији сматрају да Вучићева политика није добра по државне и националне интересе земље, као што многи у Белорусији сматрају да је Лукашенко одслужио Белорусији довољно и да је потребно да се појаве нове политичке снаге.
Из тог угла, Александар Лукашенко није поступио као пријатељ Србије када је хвалио мудру политику српских власти, већ као пријатељ Александра Вучића. Ово пријатељство траје још од деведесетих година прошлог века и радикалских дана Александра Вучића, када је Лукашенко имао блиске контакте са Милошевићевим режимом и вечито „конструктивном“ Српском радикалном странком. Поред Вучића у свој клуб српских пријатеља белоруски председник убраја и Шешеља, Николића као и Карића. Без обзира на блиске односе са одређеним политичким миљеом, Лукашенко нема права да приватизује дипломатске односе и спусти их на ниво личних односа. Ипак, очигледно је да је да то ради.
С друге стране Лукашенкови обожаваоци у Србији нису пријатељи Белорусије ако безрезервно хвале политику њеног председника, већ би требало да разумеју позиције народа у Белорусији. Јер Белорусија није Лукашенко као што ни Србија није Вучић. Показало се да многи нису реаговали на Вучићеве санкције Белорусији, што само потврђује њихову „принципијелност“.
Ко ће обавестити званично Белорусију о томе да јој је Србија увела санкције?
У сваком случају, Србија је увела санкције Белорусији, али то нисмо могли да сазнамо од представника српских власти, већ из Брисела. Наиме прошлог месеца је Европски савет усвојио одлуку да ојача постојеће санкције затварањем ваздушног простора ЕУ за белоруске авионе и забраном приступа аеродромима Уније. Истог дана Брисел је објавио саопштење да „Земље кандидати – Република Северна Македонија, Црна Гора, Србија и Албанија, као и Исланд, Лихтенштајн и Норвешка, чланице Европског економског подручја (ЕЕА) такође су се усагласиле са одлуком Савета“. Ни Влада Србије ни Министарство спољних послова Србије се нису оглашавали тим поводом, нити су званично обавестили Белорусију о увођењу санкција, што смо могли да чујемо од белоруског амбасадора у Србији: „Србија, наш највећи пријатељ на Балкану, увела нам је санкције, а није нас обавестила“ – навео је амбасадор Бриљов.
Претходно се Србија у августу 2020. године сагласила и са декларацијом ЕУ у вези са изборима у Белорусији. У њој је наведено да су грађани Белорусије током изборне кампање „показали жељу за демократским променама”, али да председнички избори „нису били ни слободни ни фер“.
И заиста би било тешко одредити ко је у овом случају лукавији од кога. Да ли ЕУ која уводи санкције Белорусији (земљи која није кандидат за чланство), због недостатка демократије и слободе, а у исто време на такве појаве у Србији жмури, иако Србија јесте кандидат за чланство у ЕУ. С друге стране Вучић који је у Србији организовао исте такве изборе као и Лукашенко у Белорусији, где је била онемогућена фер политичка борба, критикује свог пријатеља који је дошао да га подржи у предизборној кампањи.
Западна демократија у ниском старту
За изборе у Белорусији се заиста не може рећи да су били поштени, јер је Лукашенко дискриминисао све своје политичке противнике, али са друге стране није поштено ни да Запад користи политичке нестабилности како би изазвао хаос у некој држави. Сетимо се украјинског Мајдана, диригованог државног удара којим је Вашингтон дугорочно дестабилизовао Украјину и злоупотребио је за корупцију. Данашња Украјина је репрезентативни узорак западне демократије која је све само не то за шта се издаје.
Зар није на Западу већ дуго установљена пракса да се комесари и руководиоци не бирају на изборима, већ да се постављају по нечијем наређењу? Мени то више личи на комунистичку праксу по некадашњем моделу СССР. Узгред речено и дисиденти су сада почели да беже са запада на исток.
Да ли је нормално да жена опозиционог блогера која има минималну подршку у Белорусији буде проглашена за председника, иако није победила никада ни на једним изборима и да је западни чиновници примају уз председничке почасти? Овакви апсурдни примери, као што је и пример самопроглашеног председника Венецуеле, чине то да чак и Лукашенкова „демократија“ изгледа нормално у односу на алтернативу коју Запад нуди.
Због чега су Белорусији уведене санкције? Након што су објављени резултати председничких избора који су одржани 9. августа прошле године, на којима је Лукашенко по подацима Републичке изборне комисије освојио 80% гласова, хиљаде људи је изашло на улице белоруских градова да искаже своје незадовољство. Избори су протекли у веома напетој атмосфери где је Лукашенко онемогућио свим озбиљним противкандидатима да се кандидују и тиме довео у питање регуларност самих избора. Лукашенко се налази већ пуних 26 година на челу Белорусије и једини је постсовјетски председник ове државе. Неопходно је релано сагледати и позитивне и негативне стране његове владавине. У време распада СССР он је успео да сачува Белорусију од наметнутих лоших процеса као што је приватизација и да искористи потенцијале који су постојали. Искоренио је криминал у држави, али се исто тако жестоко обрачунао и са политичким неистомишљеницима. Није дозволио развој вишестраначја и политичког плурализма. Иако је Белорусија економски доста зависна од Русије, Лукашенко је успевао да користи бенефиције повлашћене земље у трговини са Русијом и то за потребе своје власти, без икаквог реципроцитета. Тако је годинама успевао да улаже профит добијен од сарадње са Русијом у изградњу белоруског националног идентитета и да истовремено кокетира са Западом. Међутим ситуација се драстично променила када је Русија донела одлуку да више не финасира нелојалне партнере и да све улаже у развој сопствених капацитета. Русија је последњих година озбиљно узнапредовала, а Белорусија све више заостајала. То је само један разлог незадовољства грађана, а свакако је очигледна и апатија у друштву изавана дугорочном стагнацијом.
Ко је Роман Протасевич?
У сваком случају грађани Белорусије су изашли на улице како би исказали своје незадовољство, а Запад је у познатом маниру покушао то да искористи и изведе државни удрар. Ипак Белорусија није Украјина и такав сценарио је у старту био тешко изводљив. Западне земље су својим понашањем заправо Лукашенка гурнуле у руски загрљај, иако се он годинама томе одупирао.
Немири на улицама су трајали недељама, али су белоруске безбедносне снаге успеле да их ставе под контролу и спрече мешање страног фактора. Један од главних извора информисања о немирима на белоруским улицама, били су Телеграм канали NEXTА и NEXTA Live које су основали блогери и политички активисти из Белорусије уз подршку Пољске. Читава управа ових канала радила је из Пољске, док је редакцијом у Белорусији руководио Роман Протасевич, који је и сам почетком 2020. године побегао у Пољску. Протасевича су више пута хасили у Белорусији због учешћа у различитим протесним акцијама. Ови канали су брзо привукли пажњу јавности и сакупили преко милион потписника, с обзиром на то да су белоруски медији потпуно контролисани. Са канала су почели да се шире позиви на непослушности али убрзо и низ дезинформација које су имале за циљ да створе забуну и изазову хаос.
Неопходно је споменути и биографију Романа Протасевича који је постао главни разлог даљег сукобљавања Запада са Белорусијом, након што је присилно приземљен авион у којем се он налазио и који је прелетао Белорусију на релацији Атина-Виљнус. Протасевич је ухапшен према већ раније подигнутим оптужницама за организовање немира, ремећење јавног реда и мира и учешће у терористичким активностима.
Овај млади активиста од 2011. године учествује у опозиционаом деловању када је постао члан омладинске опозационе организације Белорусије „Млади Фронт“. Од почетка је фокусиран на употребу друштвених мрежа у политичке сврхе и био је администратор великих опозиционих група на руској друштвеној мрежу „ВКонтакте“. Почео је да студира на Белоруском државном Универзитету, али је због својих активности постао неподобан. Радио је као дописник „Еврорадија“, а такође у белоруској редакцији „Радио Слободна Европа“.Након тога је почео да се занима Телеграм каналима. Ипак најзанимљивији детаљ из Протасевичеве биографије, који заиста много говори о њему, је то да је за време Мајдана боравио у Кијеву као слободни новинар. Тада је изјавио да му је Беркут разбио главу, иако он није правио или бацао молотовљеве коктеле на припаднике безбедносних снага. Учествовао је у рушењу споменика Лењину, што је документовао фотографијом са лица места коју је поставио на друштвене мреже.
Поред тога, Протасевич је након Мајдана боравио на истоку Украјине у зони конфликта, где се није бавио само новинарством већ је сарађивао са злогласном неонацистичком јединицом „Азов“, која је чинила злочине над цивилни становништвом у Донбасу. Просто диван момак. Поставља се онда питање какве вредности штити ЕУ ако такве екстремисте назива „слободним новинарима“, „младим активистима“ и сл. Да ли је оправдано увођење санкција Белорусији због Протасевича? Не бих рекла. Таквим санкцијама се тајно придружио и Александар Вучић што није изненађујуће ако уземемо у обзир његов дугогодишњи стаж политичког авантуристе и екстремисте.
Ово није нажалост јединствени случај који показује крајње шизофрену спољну политику Србије, нарочито ако узмемо у обзир чињеницу да је Србија од Белорусије неколико пута у последњих година добила на поклон војну технику. Колико дуго ће Александар Вучић још успети да нарушава углед наше државе, питање је за властодавце који су увек спремни да организују неки нови државни преврат, када ситуација постане за њих неповољна.
15. јули 2021.
