Dragana Trifkovic, direttore del Centro di studi strategici
Напомена: Од 23-27 септембра у ДНР, ЛНР, Запорошкој и Херсонској области, одржани су референдуми на којима су грађани ових области гласали о присједињавању Руској Федерацији. У мисији међународних посматрача учествовало је шест експерата Центра за геостратешке студије из Србије, који су оценили да је референдум спроведен у складу са међународним стандардима и демократским начелима.
Почетком 1990-их година двадесетог века западне силе су испланирале да одрже серију референдума на територији Југославије (СФРЈ), позивајући се на принципе самоопредељења. То се догодило скоро одмах након уједињења Немачке, која је уз САД играла водећу улогу у распаду ове државе. Наравно, не може се занемарити улога Велике Британије, Француске и других западних земаља. Упркос неким међусобним несугласицама, међу њима је створен консензус око тога да се слобода самоопредељења не може доводити у питање. Истовремено са припремом референдума, западне силе су активно наоружавале хрватске, словеначке и муслиманске паравојне формације. Ови референдуми су иницирали низ оружаних сукоба између република и покренули рат на простору бивше Југославије.
Формални распад Југославије почео је крајем јуна 1991. када су словеначки и хрватски сабор прогласили независност од СФРЈ. Један број западних земаља, међу којима је Немачка била прва, одмах је признао независност ових бивших југословенских република. Два дана након одлуке словеначког парламента, у овој земљи су почели оружани сукоби нападом паравојних снага на регуларну војску Југославије. Међутим, пред сам почетак оружане побуне у Словенији, САД су послале у Београд државног секретара Џејмса Бејкера како би упозорио владу СФРЈ да Америка неће дозволити промене републичких граница. После оваквог упозорења високог представника САД, власт СФРЈ није смела ни да размишља о пуној употреби снага којима располаже ЈНА. Охрабрено вођство Словеније је знало да може без последица да нападне ЈНА, без страха да ће нападнута војска употребити сва средства као одговор. Исте године, Македонија је одржала референдум о независности, а Бугарска је прва признала ову новонасталу државу.
По сличном сценарију као у Словенији, покренута су војна дејства у Хрватској, где су током рата вршене акције етничког чишћења српског становништва „Бљесак“ и „Олуја“ уз пуну логистичку и војну помоћ САД.
Уследио је рат у Босни и Херцеговини након проглашења независности ове бивше југословенске републике 1992. године, који је завршен бомбардовањем српских положаја од стране НАТО-а и коначно Дејтонским споразумом из 1995. године, када је утврђена државна структура ове републике са два ентитета, Федерацијом БиХ и Републиком Српском, али под контролом спољних сила. У контексту садашњих геополитичких дешавања неопходно је споменути и бомбардовање Србије од стране НАТО 1999. године, када је агресија на суверену европску државу покренута без одорења Савета безбедности УН, односно потпуним игнорисањем међународног права од стране САД. Распад Југославије се наставио, јер је Запад 2006. године подржао референдум Мила Ђукановића и помогао му да одвоји Црну Гору од Србије. Затим су 2008. године албански сепаратисти са Косова и Метохије, без икаквог референдума, прогласили независност коју су одмах подржале САД, Велика Британија и Француска, Немачка, а потом и друге земље.
По косовском питању су западне силе отишле најдаље у кршењу међународног права. И поред тога што је усвојена важећа Резолуција 1244 Савета безбедности УН, САД и ЕУ су упорно покушавале да косовско питање реше ван оквира међународног права. Ова резолуција гарантује територијални интегритет Републике Србије, а Русија, као стална чланица Савета безбедности УН, делује као њен гарант. Да би избегле руски вето у Савету безбедности УН, западне земље су изместиле решавање косовског питања у ЕУ. Међутим, Брисел нема надлежност да одлучује о статусу јужне српске покрајине, али очигледно је да западне земље упорно покушавају да то игноришу. Осим тога, земље Запада су подржале формирање илегалне косовске војске, супротно међународном праву, иако, према резолуцији 1244, таква војна структура не би требало да постоји. Такође је јасно да велики број западних земаља обучава и наоружава ову илегалну војску, чиме још додатно крше међународно право.
Треба навести још један пример, када западне земље изричито искључују могућност одржавања референдума у Републици Српској с образложењем да је немогуће променити државну границу Босне и Херцеговине, али истовремено желе да промене државну границу Републике Србије стварањем такозваног независног Косова, што је, по њима, посебан случај. Овде се не ради о неком посебном случају, већ о двоструким критеријумима Запада где све оно што одговара њиховој агенди, сматрају посебним случајем.
Од 23-27 септембра у ДНР, ЛНР, Запорошкој и Херсонској области, одржани су референдуми на којима су грађани ових области гласали о присједињавању Руској Федерацији. Резултати референдума говоре у прилог томе да су грађани ових области убедљиво подржали улазак у састав Русије. У ДНР је овај корак подржало 99,23 одсто бирача, у ЛНР – 98,42 одсто, у Запорошкој области – 93,11 одсто, у Херсонској – 87,05 одсто, а процес гласања је организаован у складу са међународним стандардима.
Што се тиче усаглашености референдума са међународним правом, становници ових региона су се позвали на право о самоопредељењу, као што је то био случај са Кримом. У овим случајевима посебно треба имати у виду чињеницу да је Устав Украјине де факто неважећи од 2014. године односно државног удара који је, уз помоћ САД, изведен на Мајдану. Доњецка и Луганска република су још пре референдума прогласиле независност, након чега је Русија са овим републикама закључила споразум о узајамној помоћи. На основу члана 51. Устава УН, Русија се позвала на право да пружи помоћ ДНР и ЛНР и успостави мир.
Главни критеријум за право једног народа на самоопредељење је дискриминација којој је тај народ подвргнут. Украјина је законом забранила употребу руског језика, затим рад свих опозиционих партија и медија, а рускојезично становништво је већ осам година изложено геноциду који спроводе украјинске власти. С друге стране, косовски Албанци у Србији имају уставом загарантовану аутономију у оквиру покрајине, право на употребу језика, културе, школе на албанском језику и загарантовано учешће у републичкој власти. Са становишта међународног права, Донбас и Косово су потпуно супротни примери и овде се јасно виде двоструки критеријуми Запада. Из тог разлога потпуно парадоксално звуче критике Запада на рачун Русије и њихове опаске о кршењу међународног права. Фасцинантна је и сама чињеница да се Запад сетио да међународно право постоји, посебно након низа преседана у бившој Југославији, а нарочито због насилног одвајања Косова и Метохије од остатка Србије.
На крају, треба напоменути да је и сама Украјина успостављена први пут као држава проглашењем независности 24. августа 1991. године, кршењем тадашњег совјетског Устава и позивањем на право на самоопредељење.
2. октобар 2022.