У Савету безбедности УН 8. септембра је одржана седница на тему испоруке западног оружја Украјини.
У уводном делу седнице, Драгана Трифковић директор Центра за геостратешке студије, говорила је о оружју које је за време рата у Југославији допремано на ратиште, поредећи то са садашњом ситуацијом у Украјини. У наставку можете да прочитате цео говор Драгане Трифковић.
Поштовани председавајући,
госпође и господо, уважени чланови Савета безбедности,
Желим на почетку да изразим посебно поштовање према овом високом телу светске организације и да Вам се захвалим на могућности обраћања, што истовремено сматрам великом одговорношћу за сваку изговорену реч.
Када говоримо о рату у Украјини, веома је важно да га посматрамо консеквенто и да узмемо у обзир аргументе обе зараћене стране. Велику забринутост изазива чињеница да се често могу чути само оптужбе које нису поткрепљене аргументами, а још мање доказима.
Поглед на рат некога ко је из Србије и ко је преживео и спознао специјалне методе ратовања, може да се разликује од многих других који немају то искуство. Због тога сам од почетка рат у Украјини сматрала хибридним ратом и поредила га са оним који је вођен на територији бивше Југославије деведесетих година прошлог века, у погледу спољног утицаја припреме рата до директног и индиректног учешћа у рату путем обуке и наоружавања војске, довођења добровољаца, па и командовања.
Навешћу неколико најважнијих примера:
Први је случај хрватског генерала Шпегеља, припадника ЈНА, који је кријумчарио оружје у Хрватску, наоружавао паравојне формације и припремао их за нападе на припаднике ЈНА, још пре почетка рата у Југославији. У октобру 1990. године КОС је снимила разговор Шпегеља из кога се јасно сазнало да је добио помоћ од САД за ове операције. Руководство Хрватске у договору са Словенијом је оваквим путем илегално увезло велике количине наоружања из бивших земаља Варшавског пакта попут Мађарске и Румуније и тако наоружало 100 000 припадника паравојник формација, које су затам кренуле у напад на припаднике регуларне Војске Југославије. Оружје је преко Мађарске, Аустрије и Италије, доспело у хрватске луке на Јадрану, још пре почетка југословенског сукоба.
Други пример је наоружавање муслимана у Босни и Херцеговини (1992-1995) од стране Саудијске Арабије, Авганистана, Турске, Ирана и др. које се обављало преко Хрватске, али уз знање и одобрење америчке администрације на челу са Џорџом Бушем, касније Билом Клинтоном. Босански муслимани су наоружавани и за време ембарга. Пробијање ембарга за непријатеље Срба подстакнуто је и састанком команданата НАТО-а и УНПРОФОР-а 16. јула 1994. године. Тада су се амерички адмирал Лејтон Смит и француски генерал Бертран де Лапрел сагласили да је наоружавање суседа Србије велика обавеза. Највећи уступак муслиманима је УНПРОФОР-ово допуштање да се хрватске и муслиманске јединице наоружавају у условима ембарга на увоз оружја, а контрола наоружања била је њихов основни задатак. Постоје докази да је чак оружје из америчке базе Рамштајн у Немачкој, било достављано муслиманским снагама у Босни.
Трећи пример је наоружавање Албанаца путем изазивања побуне 1997. године у којој је изнето оружје из војних складишта у Албанији, а затим пребачено на територију Косова и Метохије и предато припадницима терористичке Ослободилачке војске Косова. Треба напоменути да су албански сепаратисти са Косова, без икаквих последица формирали званичну Војску Косова 2018 године, противно Резолуцији Савета Безбедности УН 1244 и да без обзира на кршење међународног права земље попут САД, Велике Британије, Турске и других обучавају и наоружавају ову нелегалну војску.
Данас у Украјини такође можемо видети примере како директног мешања у сукоб слањем наоружања од стране западних земаља, тако и коришћење трећих земаља за доставу наоружања Украјини. Недавно се у Грчкој срушио украјински авион који је полетео из Ниша и који је био пун наоружања.
Ово наоружање у Украјини убија цивилно становништво не бирајући да ли оно говори украјинским или руским језиком. Центар за геостратешке студије којим руководим, недавно је упутио писмо Комитету за људска права УН, Савету Европе, Црвеном крсту и другим институцијама и организацијама које се баве хуманитарним правом. У садржају писма наведене су следеће чињенице:
„Евидентно је да украјинска војска учестало употребљава забрањено касетно наоружање, којим гађа цивилно становништво на истоку Украјине. Употреба ове врсте оружја против цивила је у супротности и са самим украјинским законодавством и са Женевским конвенцијама. Увидом у ситуацију на терену утврђено је да је у периоду од априла до јула ове године Украјинска војска у више наврата гађала Изјум касетним бомбама, што је довело до смрти великог броја цивила.
У Доњецкој области 20. јула извршено је неколико ракетних напада системом HIMARS од стране Украјинске војске на места Еленовка и Александровка. Напади су извршени на цивилне објекте и инфраструктуру. Затим је у ноћи 29. јула извршен поновни удар Украјинске војске на притвор у месту Еленовка, где су се налазили и ратни заробљеници из батаљона Азов. Као резултат погинуло је 51 људи, а рањено је 75.
Затим је 30. јула Украјинска војска гађала центар густо насељеног града Доњецка, који је претходно био разминиран и потпуно очишћен. Том приликом украјинске снаге су користиле Ураган ракете НАТО призводње које су поред стандардног разорног дејства опремљене кластер муницијом. Свака од ракета садржала је велику количину забрањених противпешадијских мина PMF-1 Лепесток. То је потпуно паралисало град и вишедневно снабдевање становника храном и водом“.
Из свега наведеног може се закључити да украјинска страна цивиле, али и ратне заробљенике, доживљава као легитимне мете и да дејствује у циљу постизања што већег броја жртава међу њима, што се коси са свим ратним правилима и међународним хуманитарним правом.
Поред тога, оружје које западне земље достављају Украјини, у великом броју случајева (20-30%) путем корумпираних припадника СБУ завршава у трећим земљама, често у рукама терориста. Ова чињеница додатно повећава опасност од даље дестабилизације многих региона. Постоје основане сумње да је део наоружања из Украјине већ пребачен у Босну и Херцеговину и на Косову и Метохију, подручја која годинама након завршетка рата у Југославији, представљају потенцијалну опасност за избијање поновних сукоба. Постоје индиције о поновним припремама немира на Косову и Метохији путем екстремистичких структура, како би се омогућило повећање присуства НАТО снага на овој територији.
Ситуација данас је више него опасна и хибридни рат прети да прерасте у директан сукоб великих размера, што у условима савремене наоружаности доводи у питање опстанак и будућност наше цивилизације. На Савету безбедности УН је велика одговорност да спречи сукобе и омогући успостављање мира и безбедности.
Први корак ка томе је престанак испоручивања наоружања Украјини од стране западних земаља и затварање црног тржишта оружја.
Неопходно је да се постави питање правне одговорности држава које продају оружје страни која је учесник актуелног конфликта.
Хвала на пажњи.
9. септембар 2022.
