Говор Драгане Трифковић у Европском парламенту на конференцији под називом: „Косово и Метохија, европски случај насилне сецесије“
Даме и господо, поштоване колеге,
Пре свега бих желела да се захвалим Европском парламенту, посебну господину Кохличеку на организовању ове конференције. Тема је више него актуелна јер постоје притисци од стране западних земаља да се проблем Косова реши што пре, али бојим се да такав приступ може само да доведе до још горе ситације и још већих тензија. Посебно сада када су на међународном нивоу повећане тензије. Било који проблем не може да се решава наметањем насилних и противзаконитих решења а понајмање може да доведе до трајног мира. Наметање насилних решења може само да донесе још веће насиље, и ми то данас можемо јасно да видимо на Косову.
НАТО на челу са САД је извршио агресију на Југославију 1999. године без решења Савета Безбедности УН и тиме владавину међународног права земенио владавином силе. Након 78 дана бомбардовања Југославије потписан је Кумановски споразум на основу кога је усвојена Резолуција 1244 Савета безбедности УН. Ова резолуција је и дан данас једини легитимни оквир за решавање питања Косова и Метохије. Међутим сведоци смо тога да западне силе упорно настоје да косовски проблем реше ван оквире УН због тога што неке државе које имају могућност вета у УН нису сагласне са насиљем које се врши над међународним правом.
Од 2005. до 2007. године су вођени преговори између Београда и Приштине уз посредовање УН, који нису донели никакве разултате. Од почетка преговора Србија је била отворена за различите предлоге модела широке аутонимије за Косово, а косовски представници су желели да разговарају искључиво о независном Косову. СБ УН је именовао бившег председника Финске Мартија Ахтисарија за изасланика УН у преговорима. Почетком 2007. године Марти Ахтисари је понудио предлог решења статуса Косова у ком би Косово имало атрибуте независне државе и приступ међународним организацијама. Понуђени документ је уважавао само интересе албанске стране, кршио је међународно право и територијални интегритет Србије. Он је био неприхватљив за Србију и српска страна је одбила усвајање таквог плана. Како план није могао да буде наметнут у УН због вета Русије, западне земље су почеле да граде независност Косова ван УН. Привремене косовске власти су у Приштини 17. фебруара 2008. године усвојиле „Декларацију о независности“ која је заснована управо на Ахтисаријевом плану који је подразумевао и статусно решење за Косово.
Иако ситуација на међународној сцени све мање иде у корист косовском сепаратизму, унутрашње прилике у Србији су овај проблем довеле до поновне ескалације. За унутрашње прилике у Србији је такође у великој мери одговоран Запад, због подршке оним политичким структурама које су се препоручивале као кооперативније по питању решавања косовског проблема под протекторатом западних сила. Након проглашења косовске независности Запад је уклонио са политичке сцене оне структуре које су се противиле косовској независности и које су деловале у правцу сузбијања сепаратистичких намера. Кључни моменат за даљи ток решавања косовског питања било је измештање преговора о Косову и Метохији из УН у руке европске администрације. Међутим овде је важно да напоменемо следећу чињеницу: одлучено је да се технички преговори воде под окриљем ЕУ али питање решења статуса је невезано за техничке преговоре, једино у надлежности УН. Како западне силе нису успеле да имплементирају Ахтисаријев план кроз УН због неприхватања Србије коју је у томе подржала Русија као стална чланица Савета Безбедности УН, оне су кренуле тај исти план да имплементирају заобилазним путем с намером да када он фактички буде имплементиран на терену затраже од УН да прихвати чињенично стање.
Бриселски преговори између Београда и Приштине су 2012. године настављени на вишем нивоу и уместо да се они воде у техничком формату подигнути су на ниво разговора између два премијера, а касније између два председника. Они су резултирали потписивањем Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа, познатијем и као Бриселски посразум из 2013. године којим је договрена интеграција државних институција Србије у систем косовских институција и формирање Заједнице српских општина. Потписани Бриселски договор одговара потребама спровођења Ахтисаријевог плана и његовом имплементацијом је задат последњи ударац српским институцијама на Косову и Метохији. Њиме је прекршен Устав Републике Србије. Иако је држава Србија испунила све обавезе Бриселског договора, албанска страна није испунила ни једну па чак ни формирање Заједнице српских општина по Уставу и законима независног Косова. Уместо тога косовске власти су започеле формирање Војске Косова, што представља директно кршење Резолуције 1244.
Сада се налазимо у завршници Бриселских преговора који нису донели никаве резултате Србији али ЕУ жели да до маја следеће године када су нови избори за Европски парламент оконча ове преговоре „Свеобухватним мировним споразумом“ који треба да потпишу Београд и Приштина. Такав документ, који саставља ЕУ већ увелико усаглашава са председником Србије Александром Вучићем и такозваним председником Косова Хашимом Тачијем. Он обухвата и идеју о разграничењу између Срба и Албанаца за коју се залаже председник Србије Александар Вучић и која подразумева прекрајање постојећих граница Србије као и предају готово целе територије Косова и Метохије Албанцима и дела југа Централне Србије. За узврат Србија треба да задржи контролу над малим делом севера Косова где већински живе Срби, што треба да буде представљено као успех за Србију. Свеобухватни мировним споразумом се такође заснива на Ахтисаријевом плану о независности Косова. У њему се реч независност нигде не спомиње али тај документ апсолутно заокружује косовску независност. Овај документ треба да послужи и за притисак пре свега на Русију да дозволи независном Коосву улазак у УН. У том смислу у самом документу је изражен захтев за промену Резолуције 1244.
Молим вас који сте у Европском парламенту да учините све што можете да не дође до потписивања таквог документа јер он представља грубо кршење међународног права, Устава Републике Србије и представља пут за легализацију једне криминалне државе.
Следеће године се навршава 20 година од агресије НАТО на Србију и САД би волеле да се стави тачка на питање Косова. Али стављањем тачке на Косово се отвара пандорина кутија која може да дестабилизује многа друга подручја. Постоји још много потенцијалних Косова широм Европе, а легализација сепаратизма њима доноси нове перспективе. Потписивањем „Свеобухватног мировног договора“ са Приштином председник Србије би ослободио Албанце од одговорности за све злочине које су починила али такође би ослободио и НАТО од одговорности за агресију која је извршена над нашом земљом.
Тврдње да ће потписивање „Свеобухватног мировног споразума“ са Приштином донети трајни мир Балкану нема никаквог утемељења, јер се територијалне претензија Албанаца неће зауставити. Албанци се држе концепта „Велике Албаније“ који подразумева обједињавање свих територија на којима живе Албанци.
Прекрајање граница може да буде посебно опасан пример за Европу и да подстакне нове конфликте. Свакако мешање Запада у суверенитет других држава је јако опасна пракса. Видели смо на примеру политичких процеса у Србији како је деградирана владавина права, демократија и слобода и све је то наметнуто од стране западних земаља које покушавају да се представе као демократске. Избори су постали бескорисни јер националне владе испуњавају захтеве Брисела. Ту нема никаве демократије и поштовање воље народа. Видели смо на примеру Косова како од терориста могу да направе државнике и како могу да гасе легалне институције једне државе како би власт предали нелегалним.
Српски народ се противи насилном распарчавању територије Србије и противи се покушајима одвајања Косова и стварања посебне државе. Српска православна црква је на Сабору потврдила став да: „Очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација, не значи и конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, њeговог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење“.
Неопходно је да се питање решавања Косова врати у међународно правне оквире и уставно правне оквире Србије. Бриселски преговори су доживели неуспех и они морају под хитно да буду прекинути. Једино место за решавање питања Косова су УН.
У супротном европске земље ће носити историјску одговорност за урушавање владавине права, за подстицање сепаратистичких покрета, дестабилизацију Балкана и нарушавање државног интегритета Србије.
Бојим се да ће уз Србију и европске земље платити превисоку цену због проблема који ће бити изазвани урушавањем међународног права и правила по којима је свет функционисао, уколико се такви правци не зауставе.
На самом крају хтела бих да се захвалим господину Жаку Огару који је командовао француским снагама КФОР-а на Косову и Метохији, што је данас овде са нама да још једном посведочи о искуствима која је доживео на Косову. Српски народ ће му бити вечито захвалан због храбрости и истинољубивости.
28. Новембра у Бриселу
