Горан Игић: Драги Јовановић као парадигма која поново диже главу у Србији

Последња сам особа у Србији, вероватно, која ће наћи лепу реч оправдања за Милана Недића или Димитрија Љотића, што се неретко чује у склопу такозваног антикомунистичког наратива, чак и из црквених кругова (на пример Епископ бачки Г. Иринеј Буловић пред гостима на свечаности 26. јануара 2015. у Матици српској, посвећеној 100. годишњици рођења Патријарха српског Павла је изјавио следеће: „Морамо се ослободити комунистичке пропаганде о томе ко је домаћи издајник. Није било издајника… нису ни љотићевци били издајници“), па кад се то каже с тако високог места, малтене ex cathedra, може се учинити и да јесте истина. Ипак, разлика између истине, полуистине, лажи и обмане постоји. На пример, на Колективном Западу се већ деценијама изједначава фашизам са совјетском идеологијом, у почетку под формом осуде „недемократских система“ (кажу сад већ и „тоталитарних идеологија“), да би се од пре неколико година прешло на уклањање свих совјетских споменика широм Источне Европе (изузеци су само Мађарска и Србија засад). Дакле, у развијенијој форми ове изопачене логике, изједначава се Вермахт Трећег Рајха са Црвеном армијом СССР-а, односно губи се оријентир за добро и зло.  Долази се до ситуације у којој се пројектује геополитички максимализам атлантиста и то путем упрошћеног и вештачког изједначавања личности Адолфа Хитлера e Јосифа Висарионовича Стаљина, који је уз монголског вођу Џингис-хана и руског цара Ивана IV Грозног једна од сатанизованијих личности на Западу, а то је зато, јер су из угла атлантиста сва тројица евроазијски експанзионисти. Четврта личност у том шпилу је садашњи руски председник, који постаје објекат ритуалне мржње многих западних медија.

Овај мало шири увод био је неопходан да бисмо разумели да то што је неко високо црквено лице, односно припадник клира, то исту особу не квалификује за давање историјских оцена више него рецимо неког писца или историчара. Рецимо, да, у крајњој снисходљивости, тешка срца, прихватим други део реченице Високопреосвећеног архиепископа новосадског и митрополита бачког господина Иринеја да „љотићевци нису били издајници“, јер ето „био је рат, окупација, спречавали су веће зло, били су религиозно оријентисани…“ па да оставимо по страни њих и да их посматрамо као што је Шарл де Гол (фр. Charles de Gaulle) гледао кроз прсте многим припадницима Вишијевске Француске (фр. Régime de Vichy). Ипак, онај први део где владика вели „није било издајника“ изазива у мени као антифашисти осећај мучнине, односно некако се све релативизује, и није важно где си био, с ове или с оне стране…

Фото: Драги Јовановић

Разлика између Срба и Француза је била у процентима квислинга. Већ од 7. јула 1941.  француски добровољци могли су да служе у Вермахту у самосталном формату под називом „Легија француских добровољаца против бољшевизма (фр. Legion des voluntaries Francais contre le bolshevism)“. Вишијевска влада петениста је 22. јуна 1943. одобрила стварање прве француске добровољачке Waffen SS јединице. Француски СС добровољачки гренадирски пук (33. Waffen-Grenadier-Division „Charlemagne“ (französische Nr. 1)) основан 18. августа 1943, био је последњи бедем нацистичког Берлина, па су последње бојеве црвеноармејци водили управо са дивизијом која је добила назив у част Карла Великог, у знак сећања на франачког цара који је ујединио Западну Европу, а његова личност постала је симбол француско-немачког савезништва. И данас одзвања у српском уху та чудна полусложеница „француско-немачки“, па се чује француско-немачки план за Космет, за Републику Српску… Но, да се вратимо у чувени мај четрдесет и пете. Позната је епизода када је почетком маја 1945. савезнички француски генерал Филип Леклерк (фр. Philippe Leclerc) наредио стрељање 12 заробљених Француза, који су се борили на страни Трећег Рајха. Ипак, маршал Филип Петен (фр. Philippe Pétain) је избегао стрељање, иако су га на суду прогласили кривим и осудили на смрт, јер је казна измењена 17. августа 1945. у доживотни затвор од стране споменутог вође Слободне Француске (фр. La France Libre), који је постао француски председник. У то време Совјети се још увек туку у Манџурији са Јапаном, односно рат није био завршен (све до 3. септембра 1945.), а већ се кренуло са праштањем сарадницима нациста на Западу. То је отприлике доба када сер Винстон Черчил (енг. sir Winston Churchill) истовремено разрађује војни план Operation Unthinkable, а пар седмица касније пише хвалоспев Стаљину, које је објавила руска „Правда“. Додуше, познат је и Стаљинов коментар на то послан из Сочија совјетском руководству, тачније В. М. Молотову, Г. М. Маленкову, Л. П. Берији и А. И. Микојану:„Сматрам грешком објављивати Черчилов говор који велича Русију и Стаљина… Черчилу је све то потребно да би смирио грижу савести и прикрио свој непријатељски став према СССР-у“.

Ипак, ни споменути француски генерал није баш свима прогледао кроз прсте, па се правила нека врста селекције, при чему је један број француских колаборациониста, ипак осуђен на смрт и после рата. Логика је била да је међу колаборационистима било оних који су се скроз компромитовали, а било је и оних који су делимично „у тајности помагали“ покрете отпора нацизму. Парадигматичан је случај амнестије познатог писца Луј-Фердинанд Селина (фр. Louis-Ferdinand Céline) из 1951. године, који се у ратном периоду компромитовао јавним антисемитизмом, побегао је за Данску пред крај рата, али основ за амнестију био је да је имао много пријатеља Јевреја, за време немачке окупације, и да је имао у својој кући неко време чак штаб покрета отпора, те да никада то није пријавио Гестапоу.

Тешко је одредити прецизну статистику односа Европљана према Трећем Рајху, не само у случају Француза, које смо узели као пример, него у многим другим земљама. Чињеница је да су се уз немачке нацисте против Црвене армије борили добровољци из многих европских земаља (из Португала, Финске, Мађарске, Румуније, Шпаније, Холандије, Белгије, из балтичких и скандинавских земаља, из редова Француске нарочито, а о добровољцима из НДХ или украјинским нацистима да не говоримо). Било је и руских помагача нациста из редова РОА (рус. Русская освободительная армия), познатијих као власовци по генералу Андреју Власову. Србија је тад била дисидент међу окупираним земљама Европе, и није било Срба под Стаљинградом, као што је било добровољаца из целе Европе. Није било тамо једино Срба, Грка и Бугара (који јесу били у савезничком односу са Берлином, али су знали да то неће проћи код обичног народа). Из угла Хитлера, то је био један од сатанских аргумената за злогласни расистички однос „сто Срба за једног Немца“. Било је међу Србима антифашиста (99% народа), али било је оних којима је био симпатичан ондашњи фирер. Таква личност био је човек из наслова овог текста Драги Јовановић, који се љутио на Милана Недића зашто се не шаље помоћ Рајху у оружју и људству из окупиране Србије за Источни фронт. Иако је био слоган „сви Европљани у строј!“, људи око Милана Недића се ипак нису дрзнули да учествују у томе што је предлагао Драги Јовановић. Ниједан српски метак, ни муниција нису послани да се убијају Руси. Нисмо  „ускладили корак“ са остатком Европе, чак ни под Миланом Недићем. Ако правимо паралелу са француским примером, видећемо да су они опростили свом Недићу, то јест маршалу Петену, иако је слао и оружје и добровољце нацистима у походу на Москву, што српски Недић ипак није хтео да уради. Ако је владика бачки у праву да нема издајника, онда се питам где ту спада споменути Драги Јовановић, у који фолдер њега сместити. Можда у онај круг пакла где се налазе помагачи у људству, оружју и муницији нацистима, где је вероватно француски маршал, као и сви они који су креирали „творнице смрти“ у Јасеновцу, Јадовну, Аушвицу, Бухенвалду, Маутхаузену, Дахауу, Берген-Белзену и на још много места.

И данас, често се чује да ратују Руси и Украјинци, али то је упрошћено, па и нетачно одређење, јер има разних Руса, као и Украјинаца. И нас Срба има разних, као што видимо из претходног пасуса. Уосталом свуда може све. Изузетака је увек било. Било је Срба и у Павелићевој администрацији, међу њима и адмирала. Основно је питање дефиниције садашњег конфликта, односно да ли је Русија агресор на Украјину, као што многи мисле, између осталог и српско Министарство спољних послова или је, пак, СВО нужна самоодбрана, јер се обновила поражена идеологија.

Да ли се може бити Рус или Србин, а борити се на страни Зеленског? Наравно да може. Може и обрнуто, итекако има и Украјинаца који се боре против садашњег кијевског режима. Свако може да бира страну, без обзира каква му је генетика. Дух је битнији од крви.

Већина Немаца се некад повела за фирером, али било је Немаца антифашиста, чак и међу Подунавским Швабама. Рихард Зорге  (нем. Richard Sorge) је био етнички Немац, а борио се против хитлериста. Православни Немац Александар Шморел (Alexander Schmorell) је први канонизовани светитељ након обнове канонског општења између Московске Патријаршије и Руске Заграничне Цркве, а био је суоснивач антинацистичке организације „Бела ружа (нем. Weiße Rose). Било је Мађара антифашиста, који су се борили против Партије стреластих крстова (мађ. Nyilaskeresztes Párt – Hungarista Mozgalom) било је и Хрвата антифашиста, који су са Србима, Ромима и Јеврејима заједно страдали од усташа.

То не мења чињеницу колективне одговорности појединих друштава за ширење мрачних смртоносних идеологија, али спашава част остатака честитог народа.

У овој најновијој ситуацији у овом веку, када се од Срба опет тражи да се ускладимо са европским кораком, када се очекује да уђемо у строј, велика је одговорност и на властима, али и на црквеном врху. Очекујем, рецимо, да митрополит бачки Иринеј, који не само да је постао познат по знању руског језика („цветнаја“ значи обојена, сад сви то знамо), већ и као неко ко допуњава речи патријарха Порфирија, да се заложи да се утврди истина о испорукама српског оружја које убија руске цивиле, међу њима и децу. Подсетимо, пре пар седмица, приликом овогодишње априлске посете Москви на патријархове речи „моја жеља и жеља већине у нашој Цркви јесте да у будућности, ако дође до новог геополитичког прегруписавања, будемо блиски том руском окружењу“, митрополит Иринеј је појашњавајући додао: „У руском свету“. „Да, у руском свету, у православном свету“, потврдио је Његова Светост Патријарх Порфирије. Када смо толики русофили, није лепо ћутати о ружним стварима које чине појединци у име Србије, а сећам се да постоји и институција епитимије, која је, рецимо, била примењена 2004. године у Турији поводом кобасицијаде у време поста. Претпостављам да је мањи грех јести кобасицу у време поста, него слати оружје за убијање тог истог „руског света“, иза леђа државном руководству, како кажу.

Духовност, државност и благостање су три основна параметра за пуноћу здравља српског народа. Како видимо духовност бледи, државност се растаче, а ни благостање се не може изградити на проливању братске крви.

Деценије су прошле, али нацизам и даље диже главу. Широм Европе ће се тек бирати страна, ако се рат распламса. Да ли је случајност да исти мрки паклени поглед имају Драги Јовановић, некадашњи српски помагач генерала Аугуста Мајснера (нем. August Meyszner) и данашњи добровољци из рецимо Немачке и Русије? Питамо, а као не знамо одговор. Војно руководство Украјине уврстило је недавно такозвани „Немачки добровољачки корпус“ (Deutsches Freiwilligen Korps) у састав украјинских оружаних снага и сви су јако одлучни, подсећају на претке из доба генерала Мајснера. На страни Украјине боре се и руски добровољци, као овај на слици (Легија слободе Русије, Руски добровољачки корпус и Сибирски батаљон), који верују да је решење вестернизација и такође, имају онај мрки поглед (види фотографију истетовираног руског добровољца који војује на страни Украјине: dpa/Ukrinform). Изузетака од већине је увек било, то је математичка статистика. Уосталом увек је био један проценат духовно болесних људи. Проблем је када изузеци добију власт. Већина ако ћути, услед немоћи или страха, има своју одговорност.

Фото: Руски добровољац у Украјини

Фото: Немачки добровољци у Украјини

Када би било прилике, као што неће, поставио бих питање митрополиту бачком Иринеју да ли је Драги Јовановић био издајник српског народа или заиста није било никаквих издајника, па их зато ни данас не видимо.

За крај да кажемо да је ово чудно неко време када се ваља сетити речи из чувене беседе Светога аве Јустина Поповића, изречене на Савиндан 1966. године:„Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!“

Fonte: Centro di studi strategici

3. јун 2025.