Јереј Вадим Валинкин: Понекад за време молитве ни мине не експлодирају

Преузето са портала https://srpska.pravoslavie.ru/170951.html

Вороњешки поптуковник у резерви, јереј Вадим Валинкин је говорио о специјалној операцији у Украјини виђеној очима свештеника.

Специјала војна операција која се води већ више од три године све више показује да ово није просто борба Русије против такозваног колективног Запада, већ да је право пружање отпора сатани. О томе како наши свештенослужитељи помажу руским борцима да изађу на крај с главним непријатељем људског рода говорио је старешина храма пука Светог Великомученика Георгија Победоносца, клирик храма Антонија Смирницког у Вороњешкој и Лискинској епархији, потпуковник у резерви, јереј Вадим Валинкин.

Он служи у току целог свог свесног живота – више од четврт века. Прво је служио у Совјетској, а затим и у Руској армији. Отац Вадим је био на многим местима оружаних сукоба. Кад је у тешко време безумно смањен број војника наставио је да служи у Цркви. Стекао је два степена у високом богословском образовању, завршио је богословску школу и духовну академију.

„КРСТИО САМ ЧОВЕКА. ПОСЛЕ САМ ГА СРЕО, А ОН ЗРАЧИ СВЕТЛОСТ“

Отац Вадим је испричао нешто о једном учеснику у СВО. Запањила га је промена у његовом карактеру после примања православне вере:

– Имали смо једног борца од њих педесетак. Био је то момак веселе, а можда и превише веселе нарави. Свашта је претурио преко главе у животу: и закон је кршио, а имао је и других различитих грехова. Био је некрштен. Понекад је причао неумесне шале и пошалице, на граници пристојности коју би покаткад и прекорачио. Међутим, дошао је код мене, учинило ми се да је врло озбиљан и да је добро промислио и замолио ме је: „Оче, могу ли да се крстим?“ Обавио сам тајну. Спремао се да из позадинског дела пређе у јуришну јединицу. Да ли је можда зато одлучио да прими Свето Крштење? Што се каже, „иза црте“, у рововима нема атеиста. Пред сам одлазак у јединицу момци су дошли да их благословим, између осталих, и он. Исповедили су се и причестили. Приметио сам да се мање шали у стилу „војничког хумора“. А не тако давно, срео сам га у Вороњежу. Угледао сам потпуно другог човека. Зрачио је светлошћу. Не знам колико је дубока постала његова вера, али је схватио да је све по вољи Божијој!

Исповест борца у пољском храму.

Вороњешки свештенослужитељ верује да оваква промена није случајна:

– Код момака у зони СВО неизбежно долази до тога да промишљају о вредностима. Схватају да се труде у славу Божију, не ради своје користи, већ ради других, ради спасења својих ближњих. Односи између људи постају чистији и светлији. И онда им живот постаје лакши. Ово не зависи од националости. Просто је непристојно делити људе по националној припадности. Овакво понашање показује дрскост и непросвећеност и ништа друго. Друга је ствар гледати на човекове поступке и на његову веру. Човек који верује се не плаши ни кад иде у смрт. Схвата да је његова душа бесмртна и да може да је спаси само својим поступцима у земаљском животу. На Страшном суду се више ништа не може поправити. Нема племенитијег и богоугоднијег дела од тога да се човек бори за домовину! Црква је по закону одвојена од државе, али није од домовине. С нашом домовином је наша вера! Увек је тако било и вечно ће бити!

Васкршња служба у зони СВО. Фотографија из личног архива оца Вадима.

Васкршња служба у зони СВО. Фотографија из личног архива оца Вадима.  

„ПОНЕКАД ЈЕ ЗА СВЕШТЕНИКА ПОДЈЕДНАКО ВАЖНО ДА НАЦЕПА ДРВА ЗА КУХИЊУ КАО ДА ОДРЖИ ПРОПОВЕД“

Отац Вадим је испричао како је сам стекао веру:

– Бака ме је крстила у храму у граду Анапи још 1972. године, али пут до храма у време Совјетског Савеза није био једноставан. Док сам ишао у школу у цркву сам свраћао из радозналости. Библију сам прочитао са 14 година док сам био активан члан комсомолске организације у средњој школи. Мама је донела огроман фолијант на староруском с „јатовима“. Било ми је тешко да читам. Стари завет сам тада доживљавао као авантуристичку повест. Занимљива ствар: сталне битке, египатско ропство, Јевреји беже отуда, вода се пред њима раздваја. Нови завет тада нисам могао да схватим, очигледно, због узраста. Веру сам стекао још као млад официр. Господ је на мом животном путу показивао Своју милост, али човек тек с годинама схвата да је све по Његовој светој вољи. Главно је да научи да је схвата и да је прихвата са захвалношћу. Проживео сам већ прилично дуг живот, много тога сам морао да осмислим. Схватио сам да сам људима потребан у новом својству. Уписао сам богословију и служио сам као ђакон. Касније ме је владика Сергије рукоположио за јереја. Она сам завршио духовну академију. Сад се опет, као што сам о томе сањао, налазим у војничком строју.

Отац Вадим у оклопном транспортеру. Фотографија: из личног архива оца Вадима.

Отац Вадим у оклопном транспортеру. Фотографија: из личног архива оца Вадима. 

Свештеници у зони СВО морају све да раде. Отац Вадим је то лично искусио.

– Понекад треба просто нацепати дрва, наложити пећ, спремити нешто за јело, помоћи у војној болници. То је за свештеника подједнако важно као два сата проповеди, – каже он. – Људи виде да је свештеник човек исти као они и да се не гнуша никаквог посла. Свештеници не смеју да узимају оружје у руке. Господ то не дозвољава. Колико је било случајева кад су свештеници заједно с војницима држали одбрану помажући им молитвом. Нажалост, неки свештеници су погинули. Сасвим недавно нас је напустио отац Сергије Вајда. Заклонио је рањеника од непријатељског дрона, а иза њега је остало 11 деце. Жртвовао је свој живот као би спасио туђи, ни за тренутак се није премишљао. Тамо нема туђих! Сви су своји! Сви свештеници који иду „преко црте“ обавезно, као и новинари и волонтери, заједно са војницима похађају курс тактичке медицине ради пружања помоћи приликом рањавања. Чак и ако му знања не буду потребна на фронту могу му добро доћи у мирном животу како би пружио прву помоћ настрадалима, на пример, у саобраћајној несрећи. Понекад свештеник мора да обавља посао болничара. У позадини, кад имамо прилику, служимо литургију на којој се борци исповедају и причешћују. Служимо и молебане, нарочито непосредно пред одлазак у зону борбених дејстава.

 Важно је да се служи озбиљно, али понекад ни осмех доброте није наодмет. Фотографија: из личног архива оца Вадима.

Важно је да се служи озбиљно, али понекад ни осмех доброте није наодмет. Фотографија: из личног архива оца Вадима. 

Узгред речено, борац који је примио Свето Крштење ни издалека није појединачан случај. Има много таквих људи у зони СВО.

– Само ја сам крстио 18 бораца, – сећа се отац Вадим. – То су углавном људи од преко 40 година. Млади су најчешће већ крштени.

„МОНАХИЊА КОЈА ЈЕ БОЛОВАЛА ОД РАКА, А КОЈА ЧУДОМ НИЈЕ УМРЛА, ЗАМОЛИЛА МЕ ЈЕ ДА ПРЕНЕСЕМ МОМЦИМА ДА НЕ ПСУЈУ“

Отац Вадим је нарочито запамтио посету женском манастиру који се налази недалеко од села Шамордина у Калушкој области пред сам одлазак у СВО.

– Тамо сам дуго разговарао с мати Нимфодором. Она се већ много година бори с четвртим стадијумом рака, али је жива. Господ показује и таква чуда. Живи од поста и молитве. Понекад се налазимо поред свеца, а да тога нисмо свесни. Рекао сам јој: „Мати, Господ ме је удостојио да идем у зону СВО.“ Одговорила ми је: „Оче, молим те, немој да идеш тамо.“ Објаснио сам јој да је домовина рекла да сам тамо потребан, значи да је таква воља Божија и да морам да одем тамо. Монахиња ми је изненада рекла: „Онда реци војницима да не псују.“

Отац Вадим је објаснио зашто су му се управо ове монахињине речи урезале у сећање:

– Није то случајно рекла: кад псујемо, призивамо демона. Објашњавам момцима: разумете, чим почне паљба треба да се молимо. Кажу: „Оче, не знамо молитве.“ Па није обавезно да ишчитају цео молитвеник. Могу да изговарају и најједноставније молитве: „Господе, помилуј!“, „Господ, милостив буди мени грешном!“ Кад изнад човека грми, не може да се сети ничег другог. Кажем момцима да се помолимо, без обзира на то да ли стојимо или лежимо. Бива погођен онај ко псује. Ружним речима терамо од себе свог анђела-чувара. Молитва је од Бога и Господ Своје штити. А ђаво узима своје кад чује псовке. Кад се човек искрено обраћа Богу, таква чудеса се дешавају! Момци су ми причали: у ров долеће мина, зарива се у блато и не експлодира. А момак у том треутку стоји, целива икону и моли се. Или још једа случај: сва земља се тресе, војници се моле у бункеру и ниједан пројектил не пада на бункер.

„СЛУЖИМО ИСПОД ЗЕМЉЕ, НЕ ПОМАЖЕМО САМО ХРИШЋАНИМА, ВЕЋ И ЉУДИМА ДРУГИХ ВЕРОИСПОВЕСТИ“

У зони СВО црква је, као и у време првих хришћана, кад су морали да се крију од пагана, такође углавном подземна.

– Пољски храмови се, по правилу, налазе у бункерима, – каже отац Вадим. – За непријатеља је практично бесмислено да шаље на њих дронове, јер се не зна колико у њима има људи. Зато можемо да се окупимо и да се помолимо. Сад практично нема објеката на свежем ваздуху. Зашто бисмо излагали људе опасности?

И још православни свештеник не само да може, већ и мора да помаже људима других вера који се боре за нашу земљу.

– Војни свештеници немају само задатак да духовно руководе православним војницима, већ између осталог, и да обезбеде помоћ момцима других вероисповести у организацији њиховог духовног живота, – каже отац Вадим. – Често разговарам с муслиманима и будистима. Лепо сарађујем с имамом. Човек друге вере с православним свештеником може да разговара са психологом, ако га боли душа. На местима где сам био по правилу се налази храм у бункеру и буквално поред њега џамија. Кад сам био на службеном путу у Нагорном Карабаху у руској групи и тамо је било исто. И то је исправно.

„МОМЦИМА КАЖЕМ ДА КАД ЧАСНО ОБАВЉАЈУ БОРБЕНИ ЗАДАТАК НЕ ЧИНЕ ГРЕХ“

Многи људи веру стичу управо у СВО. Отац Вадим је уверен у то да је ово логично:

– Тамо, „иза црте“ сва осећања постају снажнија. Човек стиче жељу да схвати своју веру. Момцима кажем: „Схватите оно што је главно – Господ вас воли.“ Из Његове љубави и долазимо на свет и живимо. Логично је и јасно одговарати љубављу на љубав.

Отац Вадим не само да сматра, већ је уверен у то да се мање боримо против ОСУ, а више против сатанских изрода у које су се претворили многи украјински војници који сматрају да су њихови јунаци бандеровци* и остала нечиста сила:

– Недела које чини друга страна не могу се назвати ни било каквом религијом, ни „антирелигијом“. Зашто су убијали децу у Донбасу, у Курској и Белгородској области? Задатак је један и то чисто ђаволски – да се уништава људски род. Сећам се како ми је познаник који је војску служио 1946. године, Бог да му душу прости, причао о томе како је учествовао у ликвидирању банди у западној Украјини у западној Белорусији. Просто је страшно и говорити и томе шта су радили са својим људима. Историја се понавља и сећање вапи. Сад неки псеудоисторичари у „неовисној“ покушавају да прекроје историју, а оно што је црно прикажу као бело и да блате наше људе. То је гнусно и подло. У својим квазирадовима пишу да је ово наводно већ пети или шести руско-украјински рат. Одакле су то узели? Кад сам писао магистарски рад у духовној академији читао сам документа из архива у Лавову. Тражио сам и пронашао документа која потврђују да су свештеници Унијатске цркве која се данас у Украјини прославља сарађивали с фашистима. Сећам се да ми је један од њих који је радио у архиву рекао: „Ја вас волим и поштујем, али сам због интересовања за ову тему већ два пута позван у СБУ.“ Код њих се то ради на државном нивоу – све се окреће наопачке и искорењује се другачије мишљење. Мени најтеже пада то што је рат дошао на територију бившег Совјетског Савеза. Међутим, кажем нашим момцима да извршавају борбени задатак и убијају непријатеље. Зато на њима нема греха. А ако се недовољно добро или немарно буду односили према извршењу задатка може се десити да погине њихов друг с леве или с десне стране. И тада ће његова смрт бити на њиховој савести зато што су испољили малодушност, а то је грех!

Отац Вадим из искуства зна шта је служба на местима оружане борбе. Фотографија: из личног архива оца Вадима.

Отац Вадим из искуства зна шта је служба на местима оружане борбе. Фотографија: из личног архива оца Вадима.  

Отприлике исто што каже за ОСУ отац Вадим говори о ПЦУ, такозваној „Православној цркви Украјине“:

– Црква је богочовечански организам чији је Глава сам Господ. ПЦУ је вештачки створена рђава творевина програмирана на зло. Само што се крије иза имена Бога. То је као малигни рак који се распада и метастазира оштећујући све око себе. Код нас у Руској Православној Цркви нема поделе на националности. ПЦУ је за „шчире“ (истинске, по њиховом схватању) Украјинце. Мислим да су УПЦ створили као пандан УПЦ како би јој одузели светиње. Она је створена у оквиру пројекта колективог запада за то да се од Украјине направи анти-Русија. Међутим, у душама већине тамошњих људи остала је вера у Бога. Господ је милостив и Он нам даје прилику да се поправимо. Можда у Украјини и сад има молитвеника који не дозвољавају да се на становнике „неовисне“ у потпуности излије гнев Господњи. Бог никога не кажњава, Бог је љубав. И Његово стрпљење је велико, али га не треба бесконачно кушати. Све може да се заврши врло тужно, чак бих рекао трагично. Кад припадици СБУ мошти светаца везују за палице за стони хокеј и кад дрско се смејући изјављују да играју „моштани хокеј“ Господ може да се разгневи. Украјинска власт то због нечега не схвата.

Јереј Вадим Валинкин
Са руског Марина Тодић

„Комсомолска правда у Вороњежу“

* Бандеровци су чланови „Украјинске организације трозубац у име Степана Бандере“ која је уписана на списак терориста и екстремиста и чија делатност је забрањена на територији Руске Федерације.

13. јул 2025.

Torna in alto