Пише: Славиша Батко Милачић
Од распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, aлбански фактор је међу главним актерима нестабилности на Балкану. У исто вријеме Албанци су главни геополитички партнер Сједињених Америчких Држава у региону. У складу са тим, пројекат Велике Албаније, који датира из 19. вијека и представља идеју о уједињењу свих Албанаца у једну државу је никад актуелнији. Наиме, Призренска лига је 1878. године тражила признавање националног идентитета Албанаца и аутономију Албаније у оквиру Османског царства. На скупу одржаном у Бајракли џамији у Призрену, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Албанце на Балкану. Од тог пројекта се није одустало до данашњег дана.
Данас Албанци на Балкану у значајнијем броју живе у Албанији, Косову*,Сјеверној Македонији, Црној Гори, Грчкој и централној Србији. Сценарио Велике Албаније подразумева одвајање западне Македоније (Струга, Кучево, Дебар, Тетово, Гостивар, Куманово, дио главног града Скопља), градове на југу Србије (Прешево, Бујановац и дио Медвеђе), јужни и источни дио Црне Горе (општине Улцињ и Тузи, те дјелове општина Бар, Плав, Рожаје, Гусиње), као и грчки јужни Епир, такозвана Чамерија. У складу са односом снага у регији, ако је потребно, ове границе се могу смањивати, ако би се показало да је немогуће креирати их у жељеном облику.
Један од главних начина за остваривање овог албанског стратешког циља је манипулација, како у вези са тврдњом да су Албанци старосједиоци на Балкану, тако и у вези са њиховим демографијом. Уз подршку Запада, број Албанаца у региону се стално прилагођава. Стога је неопходно сагледати стварну ситуацију са бројем Албанаца у региону.
Након деценија увећавања броја Албанаца у Србији, под благословом југословенских комуниста и режима Слободана Милошевића, у 2011. години, попис становништва је извршен на Косову*. Коначни резултати за попис становништва 2011. године показали су да Косово (без сјеверног Косова) има 1 739 825 становника. Сjеверно Косово је доминантно насељено Србима. Прије пописа, на Западу је процјењивано да Косово има популацију од преко 2 милиона становника. Најновија процјена америчке Централне обавјештајне агенције је да је на Косову у јулу 2016. године живјело 1 883 018 становника. Међутим, у стварности, сви ови подаци су вјештачки увећани. Према експертским проценама, на Косову има мање од 1.3 милиона становника, укључујући најмање 150 000 становника, који нису Албанци (1). Ова процјена је заснована на анализи телефонског саобраћаја и веза мобилне телефоније по глави становника на Косову. Међутим, оно са чиме се сви слажу је чињеница да се број Албанаца нагло смањује на Косову. Главни разлог за то је велико сиромаштво и корупција. Према информацијама које је доставила косовска тајна служба у косовском парламенту, само у децембру 2015 и јануару 2016. године, Косово је напустило више од 50 000 Албанаца, укључујући 6 000 ученика основних школа. Неки медији, међутим, наводе да је више од 100 000 људи емигрирало са Косова од августа 2015 до фебруара 2016. године, али да званичници крију ове информације, док други тврде да је тај број знатно већи и да премашује 6% од укупног броја становника покрајине (2). У том периоду емиграција је достигла свој врхунац, али је у мањем броју настављена до данас. Слична је ситуација и у Албанији.
Званично, Албанија је једна од најхомогенијих држава на Балкану, али у реалности ствари стоје другачије. Према попису из 2011. године, Албанци су чинили 2 312 356 (82,6%) становника Албаније, Грци 24 243 (0,9%), Македонци 5 512 (0,2%), Црногорци 366 (0,01%), Ароманци 8 266 (0,30%), Роми 8 301 (0,3%), балкански Египћани 3 368 (0,1%), и други 2 644 (0,1%). Око 14% или 390 938 становника није исказало етничку припадност, а 44 144 (1,6%) није релевантно. Попис је пропраћен бројним притужбама на неправилности.
Према процјенама српских организација, у Албанији живи више од 30 000 Срба, углавном у сјеверној Албанији (3). Највише манипулација Влада у Тирани, ради у погледу броја Грка. Стварни број Грка у Албанији је око 200 000, а са тим бројем се слажу и неутрални западни експерти. Треба нагласити да грчка влада тврди да у Албанији живи око 300 000 Грка. Нажалост, по грчко становништво, званични Вашингтон сматра да 1,17% Грка живи у Албанији, што Грке значајно слаби у борби за основна демократска права. У Албанији је емиграције константа, због криминала, корупције и лошег управљања државом. Од пада комунизма почетком деведесетих до 2015. године, милион становника је напустило Албанију (4).
На југу Србије, по попису из 2002. године, општина Прешево је имала 31 098 Албанаца и нешто мање од 4 000 неалбанаца, општина Бујановац – 23 681 Албанаца и 19 000 неалбанаца, и општина Медвеђа нешто испод 8 000 Срба и 2 816 Албанаца. Албанци су бојкотовали попис становништва 2011. године, јер је преко 30 000 Албанаца мигрирало из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа на Запад, што значи да се етничка структура значајно промијенила. Представници српских удружења из ове три општине истичу да су подаци, који се узимају као званични, фалсификовани и да у ове три општине живи само половина Албанаца из званичних података. Локални Срби тврде да у општини Бујановац тренутно има мање од 12 000 Албанаца, што је двоструко мање од пописа из 2002. године, којег Албанци држе за једини релевантан попис.
Предсједник Координационог тијела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу Зоран Станковић дао је изјаву да држава разматра нови попис становништва, али да је још увек рано за датум његовог одржавања, јер је потребно све добро припремити. Господин Станковић је дао ову изјаву 2013. године, али до данас ништа није урађено по овом питању (5). Срби из Бујановца тврде да је политичка дискриминација на сцени, играјући се са бројем албанских становника, због чега су постали грађани другог реда у својој земљи и очекују да држава регулише спискове бирача, који су, како кажу, испуњени фалсификованим именима и непостојећим грађанима. “Ми тражимо од Владе да усвоји програм за заустављање принудног исељења неалбанског становништва из Бујановца – рекао је Светислав Величковић из Одбора за људска права у Бујановцу. – Од укупно 12 управљачких функција у граду, 11 су заузели Албанци. Ћирилично писмо се избацује, као и српски језик у комуникацији са локалном самоуправом. Топоними су посебна прича, јер је 2014. године донесена одлука да се великани српске историје избаце из уличних знакова и да се замене терористима из Ослободилачке војске Косова (6). У исто вријеме, такви захтеви су упућивани и у Македонији, где Албанци имају територијалне претензије и гдје су у политчком погледу, са доласком Заева, значајно ојачали.
Према попису становништва Македоније из 2002. године, Албанци чине 25% становништва. Попис становништва из 2011. године, Албанци су бојкотовали након десет дана пописивања. Македонски закон забрањује пребројавање грађана који живе у иностранству дуже од годину дана. Пошто је значајан број Албанаца напустио Македонију и отишао на Запад, показао би се прави број Албанаца који живе у Македонији. У то вријеме владајућа национално-конзервативна македонска странка ВМРО-ДПМНЕ скренула је пажњу да је у то вријеме било манипулације у попису становништва. Према њиховим подацима, побројано је 120 000 Албанаца који дуго нису живјели у Македонији. А то је значајан проблем. Охридски споразум из 2001. године којим је окончан оружани сукоб између албанских сепаратиста и оружаних снага македонске државе, има основу у попису становништва из 2002. године. Према том споразуму, припадницима националних мањина, прије свега албанској, гарантује се већи политички утицај, како на државном тако и на локалном нивоу. На мјестима гдје чине више од 20% становништва, Албанци су добили већа права у локалној управи. Такође је дошло до вјештачког повећања броја Албанаца у Македонији. Након агресије НАТО на Србију и Црну Гору, велики број Албанаца са Косова отишао је у Македонију. Према неким процјенама УН-а и других организација, око 300 000 Албанаца је отишло у Македонију. Стално уточиште у Македонији, од тада до данас, пронашло је око 150 000 Албанаца који су добили македонско држављанство. Ово је такође значајно утицало на етничку структуру Македоније (7).
Према попису становништва из 2011. године, 30 439 Албанца живи у Црној Гори. И они чине 4,91% црногорског становништва. И у Црној Гори су Албанци незадовољни својим положајем и жале да на дискриминацију, иако имају права о којима Срби могу само да сањају. Као и у сусједним земљама, и у Црној Гори су правили проблеме. У антитерористичкој акцији „Орлов лет“, коју је спровела црногорска полиција, ухапшена је група Албанаца који су планирали терористичке нападе и оружани сукоб у албански насељеним дјеловима Црне Горе. Група која је ухапшена 2006. године, осуђена је на 51 годину затвора. Главни циљ групе био је „кршење уставног поретка и безбједности Црне Горе“, „изазивање нестабилности, вјерске и националне нетрпељивости“ и „угрожавање живота, имовине, вјерских и културних објеката“, изјавила је тада црногорска Влада.
Када су Сједињене Америчке Државе, по распаду СФРЈ, геополитички значајно ојачале свој положај на Балкану, албанско питање је поново постало отворено. Историја албанске активности од краја 20. вијека је важна јер нам показује сво лицемјерје Западних сила. И ако Запад званично заговара демократију, правду и заштиту свих вјерских и етничких заједница, на примјеру својих савезника на Балкану, можемо видети да ствари не функционишу на тај начин. Када је НАТО 1999. године извршио агресију на СР Југославију, а након потписивања војно-техничког споразума у граду Куманову, Војска Србије се повукла са Косова. И ту смо могли да видимо суштину САД-а и НАТО-а. Све што се касније догодило било је уз одобрење Вашингтона. А на Косову, под контролом НАТО-а догодиле су се ужасне ствари.
Од доласка НАТО-а на Косово, више од 250 000 неалбанаца је протјерано. Другим ријечима, извршено је етничко чишћење. Дана 17. марта 2004. године, пред очима НАТО трупа, косовски Албанци почели су напад на косовске Србе. То је био највећи немир од рата на Косову 1998-1999. године. Званични разлог немира било је утапање двоје албанске дјеце у ријеку, у селу Чабра, за чију су смрт албански медији и политичари окривили Србе из сусједног села Жупца. У ствари, то је био само изговор за етничко чишћење Срба. Све је рађено са прећутним одобрењем Запада. За вријеме немира процјењује се да је око 4 000 Срба протјерано из својих домова широм Косова. Током погрома, 28 људи је убијено, 35 православних манастира је уништено или оскрнављено, а око 930 српских кућа је спаљено и уништено. Поред јавног осуђивања свих међународних актера, многи учесници су и данас остали некажњени. Мала група која је била кажњена, кажњена је невјероватно ниским казнама.
Слично се догодило и у Македонији. Александар Дамовски, директор најтиражнијег македонског дневног листа Дневник, 31. августа 2001. године дао је сљедећу информацију порталу “БХ Дани”: “Тренутно у Македонији има 60 000 Македонаца изван својих домова, али не властитом вољом. Они су протјерани из својих домова од стране албанских екстремиста који су дјеловали на територији Македоније. Притисак на Македонце, на територији где је албанска мањина у већини, сваким даном постаје све већи и већи. Македонци у Тетову и Гостивару су затворени у својим домовима, не могу изаћи … „
У основи, албанско питање је вјештачки наметнуто. Пројекат Велике Албаније данас није само екстремистичка идеја, већ пројекат који ужива снажну подршку Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Њемачке, Француске и може рачунати на подршку неких исламских кругова. Наиме, амерички пројекат стварања велике Албаније ушао је у активну фазу након распада велике Југославије. Од тада до данас спроводи се војним и дипломатским средствима.
Наравно, постоји историја ангажовања САД-а и НАТО-а на Балкану и треба обратити пажњу на неколико кључних тачака:
– Улога САД-а и НАТО-а у грађанским ратовима у Хрватској и Босни, активна борба против Срба, као и санкције против Србије, које су знатно ослабиле Србију.
– НАТО бомбардовање Србије 1999. године и окупација Косова.
– Револуција која која се догодила у Србији 5. октобра 2000. године, што је значило мирну окупацију Србије, чиме је започело разарање моћне српске војске.
– Кратак рат у Македонији и Охридски споразум који је наметнут Македонцима, као амерички пројекат којим је започео процес “политичких” реформи у Македонији кроз уставне промјене и усвајање низа нових закона који су дали много већу моћ Албанцима у Македонији.
– Подршка Вашингтона независности Црне Горе, која је ослабила Србију. Одвајањем Црне Горе од Србије, Србија је изгубила приступ мору.
– САД су одиграле кључну улогу у проглашењу независности Косова 2008. године, иако је то било у супротности са међународним правом.
У обе албанске државе данас, као и раније, постоји владавина криминала и корупције. Логично питање је зашто толико интересовања имају Сједињене Америчке Државе и неке друге западне силе да подрже стварање Велике Албаније. Одговор је у геополитици и историји. Велика Албанија је потребна Западу као још један бич против Срба. Зато јер су Срби у очима западних историчара и геополитичара балкански Руси. Далеке 1876. године, у вријеме српско-турског рата, Бењамин Дисраели, предсједник британске Владе, оптужио је Србију да води „хладни и злочиначки рат против свих начела јавног морала и части“. Он је српску национално-ослободилачку борбу назвао „српском завјером коју помажу руски новац и руски војници“. Он се радовао сваком српском поразу, а у јесен 1877. предложио је Аустријанцима да заузму Србију. Србофобија, која преовладава скоро два вијека у умовима стратега у Лондону, догодила се из једног разлога – страха да су Срби „главни покретачи руских Козака ка топлим водама Медитерана“. Зато је од избијања Првог српског устанка главни правац британске спољне политике био очување територијалног интегритета Турске (8).
У постизању тог циља, Велика Британија данас има апсолутну подршку Сједињених Америчких Држава, која за циљ има константно слабљење Срба. Да би се окончала катастрофална америчка и британска политика на Балкану по српске интересе, потребно је снажније присуство Русије и Кине на Балкану, првенствено у Србији. Снажна Србија је најбоља превенција Велике Албаније. Русија је учинила много у том правцу, али још увијек недовољно. Сарадња Русије и Србије у погледу војне сарадње подигнута је на много виши ниво. Данас, на западном Балкану, Србија има најјснажнију армију. Али економска сарадња није довољно добра. Руске инвестиције у Србији су првенствено у енергетском сектору, који је стратешки сектор за Русију, али са енергетском сарадњом неопходна су улагања и у српску пољопривреду. Са инвестицијама у српску пољопривреду, Русија би стратешки консолидовала своју позицију у Србији. На дипломатском пољу неопходно је блокирати било какво решење за Косово, које није у складу са Резолуцијом 1244. Без независног Косова, пројекат Велике Албаније је немогућ.
_________
Косово * – привремено окупирана јужна српска покрајина
(1) https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201903091119093800-albanci-kosovo-/
(3) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/region/2850428/kako-zive-srbi-u-albaniji.html
(5) https://www.in4s.net/zasto-albanci-sa-juga-srbije-izbegavaju-popis-stanovnistva/?lang=lat
(7) https://rs-lat.sputniknews.com/vesti/201612101109195820-Makedonija-izbori-Velika-Albanija-Albanci/
