Пише: Милош Здравковић
У времену када се све више говори о обновљивим изворима енергије, глобалном загревању, о томе како је ери фосилних горива дошао крај, желео сам да подсетим јавност на нафту, која је још увек енергент садашњости и будућности, због које се воде актуелни ратови али и они будући.
Први и други светски рат су били најстрашнији ратови у историјии људског рода у којем је погинуло више од 50 милиона људи. Прави и највећи добитник тих ужасних ратова биле су Сједињене Америчке Државе које су постале доминантна и најјача светска сила у историји људског рода. Њена индустрија и територија, целокупно становништво, ако изузмемо Перл Харбур, били су поштеђени ратних разарања. Политичким, војним и индустријским америчким елитама одмах по окончању рата постало је апсолутно јасно како је надзор и поседовање нафте одлучило два светска рата, те ће одлучити геополитичку судбину света у деценијама које су тек долазиле. Нафта је постала енергетски ресурс будућности.
Након 1945. контрола над светском нафтом постаје саставни део америчке глобалне политике. Свака америчка влада водила се максимом: „Ако желите владати светом, морате контролисати нафту. Сву нафту. Свуда.“ Не треба заборавити да је уз то било нужно потенцијалним и стварним непријатељима, као што је Совјетски Савез, ускратити сву нафту.
Рокфелерове компаније у Северној Америци и Венецуели (Стандард оил, Ексон, Шеврон, Амако, Есо) су производиле нешто мање од 70% светске нафте 1950. Први велики циљ ових компанија након рата био је екстремно променити енергетску базу америчке привреде која је била далеко највећа на свету. Циљ је био створити зависност САД о нафти.
Ипак треба напоменути да моћ нафтних компанија потиче од неких двадесетак година раније. Наиме, после Првог светског рата седам највећих светских нафтних концерна називани су „седам сестара“. Деценијама су имали огроман утицај на свет.
Есо, Шел, БП, Мобил, Шеврон, Галф оил, Тексако – од другог светског рата па све до 90-их година, индустријске нације су зависиле од нафте ових такозваних „седам сестара“ које су чиниле један од најмоћнијих политичких лобија у свету.
Славни британски стратег, сер Халфорд Мекиндер, као британски империјалиста, написао је да је арапски свет кључан за пројект британског глобалног царства. Арапски свет је назвао „земљом пролаза“. Заиста, Британци су захваљујући контроли над Блиским истоком након Првог светског рата имали глобалну доминацију и контролу нафте. Иако је цела британска империја скоро пропала (царство у коме сунце никада није залазило), Британци су посејали за собом трајно семе подела, раздора и мржње које је дало гориво радикалном исламизму данас у 21. веку.
У Ираку, сукоб између шиита и сунита је подстицан колико верским анимозитетима, толико и економским рачуницама. Сунити су, са Садамом Хусеином, били господари ирачког нафтног блага, које се налази углавном у шиитским подручјима на југу. Игром географије, најбогатија налазишта су баш тамо где живи шиити: на југу Ирака, а ту су и суседни регион Саудијске Арабије и Иран.
Могу ли они нафту да користе као политичко оружје и монету којом ће уцењивати Запад? Могу, али у корист сопствене штете. За нафтну безбедност , сигурну производњу и потрошњу, као и стабилне цене, подједнако су заинтересовани и потрошачи и произвођачи. Ако би се потегла као оружје, то би произвођачима донело само краткорочну корист. Историја показује да је Запад спреман да реагује смањивањем потрошње, и тиме обарањем цена. Ни ајатолах Хомеини (некадашњи ирански врховни вођа) није, уосталом, ни на врхунцу иранске револуције и најжешће реторике против Запада користио нафту као муницију.
Светска привреда и даље зависи од нафте, ту се до данас није много тога променило. Енергија, пре свега нафта је неопходна за функционисање сваке привреде, мада се све више ради на проналажењу алтернативних извора енергије. Ради, али то алтернативно никако да проради.
У великом стилу започело је нафтно доба. Ту су кључни постали аутомобили. Током Велике депресије 1930-их политичари су обећавали „пиле у сваком лонцу“, а до почетка 1950-их то се обећање трансформирало у „један аутомобил у свакој гаражи“, чиме се тежило да аутомобили престану бити повластица богатих, већ да буду доступни свима. Корак по корак, партнерством између Стандард Оила и произвођача аутомобила из Детроита, креирало се ново грандиозно нафтно тржиште. Послератни улагачи су радили велике робно-трговинске центре и стамбене четврти далеко од железничких станица, па су Американци били приморани возове да замене аутомобилима. Отада ће се железнице примарно користити за теретни превоз док ће се путници преусмерити на аутомобиле и аутобусе.
Генерал Моторс је купио највећу фабрику аутобуса у САД-у, а затим је своје седиште преселио на Менхетн те је купио акције њујоршких железница и смишљено их уништавао како би ослободио пут аутобусима који користе нафтно гориво. До тада је Менхетн као мала, али густо насељена четврт Њујорка користила углавном само трамвај и метро. Међутим, уништавање железничког саобраћаја отворило је врата масовној продаји и коришћењу аутомобила и аутобуса што је креирало саобраћајне гужве. Крајем четрдесетих Генерал Моторс је купио и девастирао преко стотину градских трамвајских линија за електрични јавни приевоз у 45 градова те их заменио аутобусима на бензин. Године 1955. је око 90% линија електричних трамваја у САД-у било уништено.
Године 1949. Генерал Моторс и Стандард Оил су, заједно са својим партнерима, оптужени за уроту са сврхом преузимања контроле над системом јавног градског превоза и уништења конкуренције помоћу нафтних аутомобилских производа, те за уроту са сврхом креирања монопола на продају дотичних производа што је представљало кршење антитрустовских закона у САД-у. Генерал Моторс је осуђен са циничних 5000 тадашњих долара, али је остало забележено да је осуђен.
Аутомобилска револуција омогућила је водећим америчким нафтним компанијама велико монополистичко тржиште за гориво које се добијало из њихове нафте. Продаја горива у САД-у између 1945. и 1965. повисила се за 300%. Нафтна револуција у Америци створила је „амерички начин живота“, али и зависност Америке и света о нафти.
Довољно је навести само неке статистичке податке који довољно говоре о томе колико је нафтна револуција у две деценије након завршетка Другог светског рата променила Америку. Године 1925. нафта је чинила само једну петину енергетске потрошње у Америци, да би 1941. чинила једну трећину. До средине шездесетих, нафта и природни гас досегли су бројку од 68% укупне америчке енергетске потрошње. С друге стране, у истом периоду угаљ је пао са 50% на само 26% потрошње. Тотална енергетска потрошња САД-а се готово удвостручила између 1940. и 1964. Зато није никакво изненађење да је 1953. председник Генерал Моторса на саслушању у Сенату казао: „Оно што је добро за Генерал Моторс, добро је и за целу Америку.“
Међутим, променили су се односи моћи у нафтној индустрији. Концерни су се међусобно појели или фузионисали. Од седам сестара остале су четири: амерички концерни Ексон мобил и Шеврон и два европска: холандски Ројал Дач шел и Бритиш петролејум. Ту су и два нова концерна: Коноко Филипс из САД и француски Тотал. Тих шест концерна данас у великој мери кроје нафтну судбину света.
Додуше, ни ови гиганти више нису апсолутни владаоци тржиштем – појавило се седам нових глобалних играча из земаља „брзог“ развоја. Ту спадају саудијски концерн Арамко, руски Гаспром, кинески ЦНПЦ, ирански НИОЦ, венецуелански ПДВСА, бразилски Петробрас и малезијски Петронас. Њима је заједничко то да су углавном у власништву државе.
Поређења ради: четири преостале „старе сестре“ производе само десет посто нафте и гаса који се нађу на тржишту и поседују само три одсто светских резерви.
Ера старих сестара би дакле ускоро могла да се заврши. Међународна агенција за енергију ИЕА процјењује да ће се у наредних 40 година, 90 посто нафте у свету производити у земљама у развоју.
Нафтне и гасне компаније су у последњих осам година удвостручиле своју присутност на листама најбогатијих и најмоћнијих у свету.
Наравно не треба заборавити ни моћ који имају нафтне компаније на истоку. Руски Гаспром је највећи произвођач природног гаса на свету. Под контролом Кремља, Гаспромов монопол на испоруке гаса већем делу Европе омогућава председнику Владимиру Путину снажну полугу за стварање моћи у региону. Годишњи профит Гаспрома већи је од 40 милијарди долара.
Такође, ту је и Петро чајна, највећа од кинеска три државна нафтна гиганта. Ова компанија већ производи више нафте до Ексон Мобајла, а с обзиром на процењене огромне резерве гасних шкриљаца, који се налазе у Кини, могла би једног дана да се такмичи са Гаспромом као светска гасна сила.
Власт, моћ и пуно пара има онај ко контролише руски концерн Гаспром, који запошљава 400.000 људи.
Данас је Путин, без сумње, човек који контролише Газпром. Бивши председник Румуније Јонеску је рекао да је Гаспром нова руска Црвена армија!
Руска државна фирма Гаспром, која има потпуни монопол на тржишту гаса, користи се као средство политичког притиска. Она је оружје у рукама владе у Москви.
Оно што је била ексклузива Запада (Британије и САД), сада постаје најјаче оружје у рукама њихових противника. Ту, наравно, не мислим само на Руску федерацију, као архетипа непријатеља (пре свега Британског), већ на читав низ држава које су захваљујући властитој енергетици постале моћни играчи на светском тржишту (Иран, Кина, Индонезија, Малезија, Бразил, Венецуела…).
Да ли нафте има довољно, да ли је цена нереално велика (мала), филозофско је питање. Данас више од 70 одсто свих истраживања потенцијално нових налазишта концентрисано на тлу САД и Канаде, где се налази само три одсто светских резерви. На другој страни, само три одсто истраживачких бушења тла обављено је на Блиском истоку, где је 40 одсто свих резерви.
Додатни разлог за оптимизам јесте и чињеница да се са сваког налазишта данашњим технологијама може извући само 35 одсто укупне нафте која је тамо. Сваки напредак у технологији извлачења ће повећати залихе – без откривања нових извора.
Садашња висока цена нафте зато није пошаст за светску економију, већ пре благослов. Она ће, наиме, учинити исплативим нове инвестиције у истраживања и технологију експлоатације, и тиме продужити животни век нафте. И, наравно, свима дати додатно време за истраживање алтернативних енергената.
Најзад, зашто је Америка главна „мирођија“ у свакој нафтној чорби? Можда зато што је најжеднија нафте. Сваки Американац потроши у просеку 26 барела нафте годишње, двоструко више од просечног Европљанина (нешто мање од 13 барела), и 15 пута више од просечног Кинеза (1,7 барела).
И на крају, остаје дилема да ли је један од нафтних проблема то што долази углавном из немирних подручја (поред Блиског истока, и нафтом богате афричке земље – Нигерија, Габон, Судан, Конго, Чад и друге – имају дугу историју пучева, војних владавина и диктатура), или су та подручја немирна зато што имају нафту. Да ли би свет данас био другачији да су главне нафтне резерве у Швајцарској?
22. Октобар 2018.
