Пише: економски експерт Центра за геостратешке студије
У марту ове године сам на овом сајту наставио серијал својих текстова који се баве тренутном анализом светске економије, са посебним погледом на Србију и Балкан, а под називом ДА ЛИ ЋЕ 2022 ЗАИСТА БИТИ ГОДИНА ПОЧЕТКА ВЕЛИКОГ ПРЕОКРЕТА У СВЕТУ И КОД НАС?. Протекли период је потврдио веродостојност скоро свих датих предвиђања, те је самим тим у потпуности дао одговор на постављено питање из наслова чланка. Овај ће, као логичан наставак претходног, покушати да такође одговори на круцијална питања будућег нашег опстанка, али у нешто измењенијем и концизнијем духу, без оптерећивања сувишним економским показатељима, којих је током овог серијала текстова сигурно и било.
КОЛЕКТИВНИ ЗАПАД
Пре неколико дана угостио сам пријатеље из Холандије, којом приликом се неминовно наметнула тема украјинске кризе. С обзиром да је наш претходни разговор од пре две године на политичке теме протекао врло коректно и искрено, овог пута сам остао запањен констатацијом мог пријатеља, угледног индустријалца, да су за њих у ЕУ сви проблеми кренули почектом украјинског сукоба, те да је главни и једини кривац за то Путин и његова жеља да покори целу Европу и из ње истера Америку. Пошто мој пријатељ није знао да ми одговори на питање – шта се то догодило са ЕУ и целим Западом у овом веку, разговор о овоме смо врло брзо привели крају, не желећи да покваримо лепо породично дружење. Међутим, остао ми је горак утисак, који је у много чему и био инспирација за овај текст. Просто фасцинира то једноумље и медијски тоталитаризам данашњег, популарно назаваног Колективног Запада, комбиновано са вишевековном акумулираном русофобијом, тог некадашњег „светионика“ слободе и демократије. Све је то довело до незапамћене анти-руске хистерије, у којој се не бирају средства, којој ће подлећи традиционално неутралне Шведска и Финска, приступањем НАТО-у, док ће чак и недодирљива Швајцарска морати да се приклони западним санкцијама Русији, поништавајући тако своју вишевековну банкарску неутралност и тајност. Препарирана јавност ЕУ, којом влада, дневно свудаприсутни Зеленски је тако припремљена пред одлучни обрачун са крволочном Путиновом Русијом, као основним извором свих зала и проблема. Као што рече мој пријатељ из Холандије, Горбачов је био прави лик за сарадњу, овај данашњи је крвник и убица, ту договора нема! Зар и сам Сорош на задњем Давосу није то наговестио, када је славодобитно изјавио да је што пре могући пораз Путина, можда и једини начин очувања цивилизације!
Колективни Запад је тако дефинитивно, након почетка украјинске кризе, закорачио у своју завршну фазу кризе идентитета и превредновања вредности, односно вредносне дезоријентације, са трајним последицама на политику и економију. Да ово затварање очију пред суровом стварношћу може бити врло лако и кобно, упозоравају управо водећи западни интелектуалци, који већ подуже Америку пореде са буретом барута, услед институционалног вакума, који не може више да држи нацију на окупу. Они отворено упозоравају да Америка нема више права да наступа са позиције моралне суперионости и нема кредибилитета да дели савете другима, док њен неолиберални концепт никада није био шире прихваћен на глобалном Југу, док сад бива одбачен и у остатку света.
Више је него вероватно да је украјинска криза широм отворила врата ескалацији, већ дуго припремане и очекиване, нове светске економске кризе, као продужетак старе, а незалечене, о чему сам доста писао у ранијим текстовима. Сада светска економија улази у период стагфлације, односно комбинације високе инфлације, успоравања раста и вероватно рецесије у већини националних економија, уз осетни раст незапослености. Структурна криза на Западу, која је започела крајем прошле, услед екстремних неравнотежа у светској економији, односно дефицита у робној размени САД и ЕУ, са великом вероватноћом ће ескалирати до краја ове године. Како се буде ближио крај украјинске кризе та ескалација, подпомогнута и неминовним отварањем велике дужничке кризе у свету, ће добијати на интензитету, са реалним изгледима да ће потрајати можда и неколико година. То итекако добро знају западне елите, те зато отворено говоре да се у Украјини тренутно решава судбина новог светског поретка који су они креирали, а који неће моћи без Украјине да опстане. Зато колективни Запад у свом садашњем облику тешко да ће опстати, биће принуђен да потражи неке нове моделе управљања сопственим друштвом.
Надолазећој стагфлацији умногоме је допринео и сам амерички долар, као оружје у санцијама према свим непослушним режимима у свету, што ће неминовно водити ка његовом постепеном слабљењу, а настанку нових регионалних монетарних система, уз даљу балканизацију глобалне трговине и финансија. Повремено његово јачање, као што имамо ових дана, више је вештачког карактера, пре свега као продукт историјског, али паничног дизања референтне каматне стопе ФЕД-а, зато што се инфлација опасно примакла двоцифреној. С друге стране, дуготрајнији пад евра је продукт већ традиционалног кашњења ЕЦБ са подизањем поменуте стопе, док прекоморски старији брат не да сигнал. Већ је голим оком видљива, више него тужна перспектива комплетне ЕУ привреде, где је инфлација само мало нижа од оне у Америци. ММФ и Светска банка се просто утркују у смањењу прогноза привредног раста на Западу, једноставно не желећи да се помире са неминовном чињеницом да ће он вероватно бити ове године око нуле, као и неизбежном рецесијом која креће од ове јесени. Уз то светска финасијска структура, базирана на рекордним дуговима, полако, али сигурно почиње да се распада, па нам се лако може догодити најгора економска депресија у историји, где ће нови покушаји спасаваља привреде убризгавањем нових и нових пара, сигурно личити на гашење пожара бензином.
Од почетка ове године вредност енергетског сектора на берзама је порасла за готово 40%, цене свих енергената су отишле у небо, па се на Западу одомаћио термин „ Путинове инфлације“, својеврсни апсурд не би ли се покрио евидентан ћорсокак глобалног економског система, који се одржава на силу, непрекидним стварањем хаоса и стимулисањем војних сукоба, како то лепо оцењује Небојша Катић. Показало се да је Колективни Запад неспреман дочекао сопствене санкције против Русије, које ће му се на крају обити о главу. Тотални је апсурд да САД и ЕУ званично одустају од увоза руске нафте, али незванично настављају да је и даље купују преко посредника, који на овоме дебело зарађују. Како ЕУ, разорена инфлацијом, буде падала у рецесију, америчка хипер-финасијализована економија ће убрзо кренути за њом, што ће се одмах убрзати већ постојеће, а и нове поделе, те ће светска економија наставити вероватно да се поларизује око две одвојене сфере, два трговинска система. Глобални хегемонизам ће изгледа остати само у границама данашњег Колективног Запада, који је од силне жеље за очувањем своје хегемоније започео крвави сукоб са Русијом, посредством жртвоване, послушничке Украјине, стигао до сукоба са готово целокупним остатком света. Овде је, међутим, неопходно нагласити две круцијалне чињенице, које сам већ помињао у претходним чланцима. Сам процес распада старог једнополарног света, као што видимо, неће ићи ни мало лако и једноставно, биће то болан и мукотрпан процес у свету са сувише мало ресурса, а сувише много противуречности. Друга је везана за Русију и њену, вероватно поново, освојену стратешку слободу у обликовању свог друштва, јер ће убудуће очи целог света бити фокусиране на њу и њену будућу судбину, као детерминанте изгледа будућег света.
РУСИЈА И КИНА
Добро се сећам својих исцрпних разговора са руским пријатељима током 2013. и 2014. год. око ситуације у Украјини. Кроз њихове ставове сам осетио које је већинско мишљење тада превладавало у руској елити, као и код обичног народа, око руске позиције у Украјини. Зауставили су се тада на Криму, деловима Донбаса и Луганска, уз сакције колективног Запада, које се ни у сну не могу мерити са овим данашњим. По њима главни разлог заустављања операције, која је данас у пуном јеку, је била преостала вера и нада у ипак могућу будућу сарадњу и суживот са Колективним Западом. Дубоко сам уверен да је такође јак разлог била још увек недовољна војна и економска спремност Русије за такву колосалну операцију, каквој смо данас сведоци. Задњи наш сусрет је уследио одмах након ескалирања украјинске кризе, када је њихово становиште било дијаметрално другачије, потпуни раскид са Западом као фундаментални и дугорочни интерес Русије, која ће од сада следити само свој курс, без обзира на огромну цену санкција. Запад је никада неће прихватити као равноправног партнера, па чак и када се једног дана распрши као пара њихов умишљени став о сопственој изузетности, те ће она бити потпуно суверена и ослобођена западних идеологија у изградњи своје империје, као еврозијска сила. И након Украјине и можда и нових санкција, сукоб са Западом ће се наставити у континуитету, при чему ће циљеви Запада остати константа, само уз промену метода са сваком новом консталацијом елита на власти.
Пошто присуствујемо правој поплави текстова око украјинске кризе и санкција Русији, овде ћу само додати пар сопствених ставова. Очигледно је да Запад губи овај хибридни, односно посреднички рат, без обзира што су испуцали скоро сав расположиви спектар санкција. Мада ће ово несумљиво погодити руску привреду са 10-15% пада ПДВ-а у овој години, њих ће, међутим, далеко више коштати, што већ постаје видно. Русија као самодовољна економија ће све ово, пре или касније, морати да прегура, а саму динамику ће диктирати темпо изградње властитог сувереног монетарног и финасијског система и брзине мултиплицирања инвестиција и иновација, а пре свега изградње модерног система управљања економским развојем, по угледу на Кину и Индију. Наравно ту је и формирање новог незападног светског монетарног, финасијског, економског и трговинског система, на коме се већ увелико ради, а који ће несумљиво водити сламању америчког долара и евра, као кључних полуга моћи Запада. Да су ово реално достижни циљеви показује и фасцинантан, а за Запад сасвим неочекиван, опоравак руске рубље, затим њено експресно везивање за злато, те повезивање и цене природног гаса, а у припреми и руске нафте, преко рубље са златом. С друге стране, након нових пакета санкција процес диверсификације руског извоза, пре свега енергената, врло брзо је почео да даје резултате, а и субституција увоза, пре свега уз помоћ Кине, мада уз велике проблеме због обухватности санкција, бележи напредак. Зар најбољи показатељ за све ово није и недавно успешно одржан Међународни економски форум у Сант Петербургу, уз присуство представника преко 100 земаља света, уз чињеницу да руске санкције није подржало 70% земаља.
Све је вероватније да Запад неће успети у тактици „забијања клина“ између Русије и Кине, па је то сад постао директан притисак на Кину да промени страну, рачунајући на екстремно велики раст спољне трговине са Западом, од око 20% у прошлој години. Упркос томе, Кина упорно негује јаке везе са Русијом, трудећи се да ЕУ задржи у својој орбити, избегне преливање западних санкција на Русију, а истовремено спречи значајно погоршање односа са САД-ом. Међутим, само инензивирање кинеских куповина руских енергената и повећана употреба кинеског јуана у билатерали, могло би да ослаби притисак на Русију услед западних санкција, али и да наштети односима Кине и Запада, како то оцењује Горан Николић. Можда се ипак главни фактор подршке Кине Русији крије у привлачности партнерства са Русијом, с обзиром на сопствено врло проблематично безбедоносно окружење.
СРБИЈА
Током априла и маја ове године врло отрежњујућа порука је стигла из наших најзвучнијих агенција за истраживање јавног мњења, да је против европских интеграција чак 44% грађана, за само 35%, а неизјашњених 21%, а нарочито она да се против санкција Русији и признању Косова у замену за чланство у ЕУ изјаснило значајно више од 80% испитаних. Подршка НАТО-у је пала на историјски минимум од чак 5,4%, а за чврсто опредењених за ЕУ је било тек око 20%, што је изазвало праву пометњу у круговима владајуће елите, већ увелико припремане за увођење санкција Русији. Паника је тек настала код западних емисара, који су од тог момента тек појачали притисак на нас по питању Русије и Косова, па су њихови представници почели да надлећу Београд као разјарене осице, које је неко опасно узнемирио. Наша послушничка елита на власти сада се обрела на доста танком леду, који сваког тренутка може да пукне, те јој се зато сервира помоћ и од стране одређених опозиционих кругова, већ одавно спреманих за сличан моменат. Како би оправдала обећања датих Западу, власт убрзано наставља са круњењем наше позиције на Косову, где најсветлији пример представља недавна дефинитивна предаја нашег косовског енергетског система Косову. Покривалица тога, као и нових и нових гнусних афера власти, перманетно тече са дезавуисањем идеје тзв „ Српског света“ и по ко зна који пут обнављања медијског рата са, иначе исувише изфрустрираном, Хрватском, где је тема Јасеновца поново у пуној орбити.
Пошто-пото се тако морала скренути пажња јавности Србије и од надолажећег стампеда светске економске кризе, коју наравно дочекујемо потпуно неспремни, загледани у небо, да ли ће да нас спасити, бар у пољопривреди. Инфлација је тренутно око 15%, са добрим изгледима да досегне и 20% до краја године, при чему раст цена хране и енергената предњаче, па нас тек чека даље сиромашење оних социјално најугроженијих. Већ је очигледно да планирано повећање плата и пензија до краја године неће добацити ни до пола овогодишње инфлације. Спољно-трговински дефицит, на коме сам инсистирао у ранијим текстовима, као можда најбољем показатељу здравља економије, у овој години је просто подивљао, па неће бити никакво изненађење да до краја буде скоро дупло већи, од ранијих, иначе већ оргомних за нас, од око 6-7 милијарди евра. Није отуда нимало чудно што је продаја државних обвезница опасно закочила, па су се морале на крају понудити и камате изнад 4%. Прилично девастирана велика државна предузећа, ЕПС, СРБИЈАГАС и ТЕЛЕКОМ, не само што имају старог дуга од преко 3 милијарде евра, већ ће морати неминовно да се задужују и ове године, само прва два преко милијарде евра, а треће већ не може да исплаћује плате без помоћи државе. Готово је сигурно и да ће и та нова задужења, као и већина ранијих, пасти на крају на терет државе, односно, у крајњој инстанци, на њене поданике. Најрањивији ће бити свакако ЕПС, који је буквално пред колапсом и у кога се упрте све очи пред наступајућу зиму, а тек га чекају велике инвестиције у нове копове и опрему, скоро потпуно без стручног инжењерског кадра, који је разјурен. Бојим се да ће мо до краја године бити принуђени да од поверилаца тражимо реструктуирање обавеза, које смо сумануто гомилали у претходном периоду.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Актуелни сукоб Колективног Запада и Русије се сигурно неће завршити без тектонских глобалних последица, убеђен сам да ће он релативно брзо еволуирати у сукоб Запада са остатком света. Бар за сада постоје врло добри објективни услови да крајњи победник буде Русија, којој ће се све више приклањати остатак света, али је више него сигурно да ће тај сукоб прерасти у хронично, вишедеценијско суочавање Русије и Запада, јединственог или подељеног, уз промену само модалитета и елита на власти. А где ћемо ми између љуто завађених светова? За сада само да ослушкујемо звукове које прижељкујемо, без обзира колико они за сада деловали нестварно, да из свести избришемо санкције Русији и признање Косова, ма у којој варијанти нам буду понуђени са Запада и да бар покушамо пред свануће да сачувамо и оне преостале фронцле државе. Биће нам итекако потребне кад је поново будемо градили. Од кључне важности је да очувамо своје српско становиште, које је увек, у мањој или већој мери било подударно са руским интересима, да га декриминализујемо и останемо њему посвећени, уз истовремену свест и о интересима јединог искреног нашег међународног ослонца. За тај корак нама је потребна пре свега интелектуална побуна и сасвим нова елита искрено национално опредељена која ће се припремити за неопходно чишћење Србије од нагомиланог „корова и паразита“.
30. јул 2022.
