Такозвани француско-немачки план за Косово 27. фебруара прешао је из категорије спекулација и новинарских цурења на сајт Европске службе за спољне послове, добивши статус веома конкретног документа. Пре тога је месецима удобно постојао у јавном простору као својеврсни предлог лидера Француске и Немачке да се крене са мртве тачке преговора о „нормализацији односа” Београда и Приштине, кога нико није видео, али су сви о њему расправљали. Након што је шеф европске дипломатије Жозеп Борел, после састанка са председником Србије Александром Вучићем и премијером отцепљеног Косова Аљбином Куртијем, рекао да су обе стране сагласне са европском иницијативом о Косову, текст предлога је представљен широј јавности.
Већина нагађања и гласина које су обавијале овај документ испоставиле су се као тачне. Принципи садржани у овој иницијативи у великој мери се поклапају са принципима који је садржао основни споразум о решавању односа између ДДР и СРН, потписан 1972. године. Исти принципи постали су основа плана европског дипломате Волфганга Ишингера за решавање косовског питања, који је српски парламент већ одбацио 2007. године. Суштина плана је да се постигне „де факто” признање независности Косова од стране Београда, без инсистирања на формалном признању.
Главна интрига око европског документа овим се није завршила, већ је само почела. За европске званичнике 11 тачака „Споразума о путу нормализације односа Косова и Србије” постало је основа за израду коначног споразума, који ће бити понуђен Београду и Приштини на потписивање. Стране ће ускоро почети да разговарају о такозваном “плану имплементације” усменог споразума постигнутог у Бриселу, рекао је 2. марта портпарол ЕУ Петер Стано .
За председника Србије Александра Вучића ствари стоје мало другачије. Коментаришући резултате састанка у Бриселу на РТС-у, националној телевизији, председник Србије је 28. фебруара рекао да остаје да се договори које ће одредбе споразума бити спроведене у пракси и да он лично „не намерава да примени одредбу о пријему Косова у УН. Спремни смо да преговарамо о ‘плану имплементације’, али га нећу потписати“, рекао је Вучић. Истовремено, одговарајући на питање колике су шансе да би европски предлог могао да се промени, председник Србије је одговорио – „Никакве”.
Истина, веома је тешко разумети како „план имплементације” неког документа може по садржају да одступа од самог документа, у којем се недвосмислено каже да Србија неће пометати чланство Косова у БИЛО КОЈОЈ међународној организацији. Добро је што је председник Србије најбољи студент права у Београду, било у својој генерацији, било у читавој историји Универзитета у Београду – јер, судећи по реакцијама на друштвеним мрежама, обичном лаику још није могуће да схвати то што Вучић разуме.
Дакле, док Александар Вучић размишља како да разумљиво објасни такве правне суптилности својим бирачима, ми ћемо погледати у текст самог споразума и видети зашто се од Србије тражи да зажмури пред будући улазак своје аутономне покрајине у УН као независне државе.
У уводном делу „Споразума о путу нормализације односа Београда и Приштине” наводи се да су стране, упркос супротстављеним ставовима о фундаменталним питањима, укључујући питање статуса, до овог споразума дошле „схватајући сопствену одговорност за одржавање мира.“ и „дајући свој допринос плодној регионалној сарадњи и јачању безбедности у Европи”. Такође се напомиње да се све то ради како би се створили услови за сарадњу страна у корист становника региона. У међувремену, , вести из региона пре и после састанка у Бриселу сугеришу да је добробит Балкана изузетно важна за колективни Запад. Ако коначни споразум о „нормализацији односа” Београда и Приштине буде потписан у форми у којој се сада предлаже под плаштом европске иницијативе о Косову, да ли ц́е то ставити тачку на балкански сукоб или ц́е то бити крај само једне од фаза ове кризе?
Истог дана, када су се Вучић и Курти састали у Бриселу да разговарају о питањима даљег решавања косовског питања, отишла је делегација Албанаца из Прешева, Медвеђе и Бујановца, три општине јужне централне Србије које се налазе уз аутономну покрајину Косово у Вашингтон. Посланик у Скупштини Србије и представник етничких Албанаца у региону Шаип Камбери планирао је да се обрати америчким сенаторима и говори о положају Албанаца који живе у централној Србији.
„Наши напори да остваримо пуна права и створимо једнаке могућности за све, уз заједничку политичку борбу, свакодневна су потреба сваког Албанца у Прешевској долини (назив који локални Албанци користе за три српска региона – агенција РЕКС )“, изјавио је Камбреи уочи путовања на својој Фацебоок страници.
Подсетимо, раније су Албанци Прешева, Медвеђе и Бујановца захтевали да се у коначни споразум о „нормализацији односа“ Београда и Приштине унесу одредбе којима се дефинише статус Албанаца са југа централне Србије. А бивши председник сепаратистичког Косова Хашим Тачи је тврдио да би, ако се постигну споразуми између Београда и Приштине, ова област могла да се припоји Косову.
Готово истовремено, у суседној Северној Македонији, генерални секретар Албанске алтернативне партије Зећири Ибрахими предложио је формирање Заједнице општина са албанском већином у тој земљи, налик на асоцијацију коју би косовски Срби требало да добију у складу са Бриселским споразумом потписаним 2013.
Подсетимо, јуна 1999. године на територији општине Бујановац основан је штаб терористичке организације „Ослободилачка војска Прешева, Медведђе и Бујановца“ која се борила за издвајање ове територије из састава СР Југославије. Многи чланови ове организације су раније били припадници тзв. Ослободилачке војске Косова. Албанска терористичка активност достигла је врхунац у јужном делу централне Србије 2001. године, што се поклопило са сукобом у Македонији, где је од јануара до новембра 2001. дошло до интензивних међуетничких сукоба између Македонаца и албанских сепаратиста. Од тада су Албанци у Северној Македонији постали моћна политичка снага која није одустала од сепаратистичких амбиција, а Албанци са југа Србије успели су да успоставе чврсту сарадњу и са албанским властима и са сепаратистима у Приштини.
Има разлога да сумњамо у добре намере колективног Запада у односу на стабилност и просперитет Балкана. Евроатлантским структурама је хитно потребна одлука о статусу Косова како би се Балкан коначно реформисао по узору на Северноатлантски војни савез. Али преузимање свих земаља региона (пре свега, „независног“ Косова, слободног да се придружи било којој међународној организацији) од стране НАТО-а, тешко да ће ојачати безбедност Балканског полуострва. Ту се пре ради о добијању суверене контроле над регионалним процесима кроз стварање нових асоцијација у којима главни савезници Запада неће бити словенске земље које су се отцијепиле од бивше Југославије, већ „велика Албанија“, прерушена у економску заједницу, пројекат под називом „Отворени Балкан“. Тај вештачки пројекат тешко да ће дугорочно одговарати Србима. Флагрантна неправда и неуспех оваквих геополитичких експеримената у сваком тренутку може да се претвори у ново жариште напетости. Можда је ово прави западни „план“ да се „реши“ косовско питање, вешто прикривено у борбу против “озлоглашеног малигног руског утицаја” у Србији.
5. марта 2023.