Пише: Небојша Катић
Ако се може веровати априлским пројекцијама Међународног монетарног фонда (ММФ), Србија би у 2020. могла проћи са падом бруто домаћег производа (БДП) од само три процента. У Европи би једино Малта и Молдавија могле имати мањи пројектовани пад БДП-а. Који дан раније, Светска банка је проценила да ће пад српског БДП-а бити још нижи – свега пола процента. Оваква предвиђања изазвала су усхићење власти и њима блиских медија и доживљена су као још једна потврда економске снаге Србије, исправности њене економске политике, мудрости власти и визионарства председника државе. Ваљало би бити опрезнији.
ММФ је своје пројекције правио у тренутку када се не зна колико ће пандемија трајати, колика ће бити дубина кризе, какво ће дејство на економију имати подстицаји које државе примењују, каква ће бити интеракција светских економија. Ове прогнозе јесу нешто прецизније од гледања у пасуљ, али не много. Економија није егзактна наука, она се само прави као да јесте. Да је економија егзактна наука, велике разлике у поменутим прогнозама ММФ-а и Светске банке не би биле могуће.
Србија ће вероватно имати мањи економски пад од највећег броја земаља у Европи – то је свакако добро, али то не сведочи о снази српске економије. Ако би очекивани пад БДП-а био показатељ моћи једне економије, тада би Гвајана, Јужни Судан или Бенин били светски лидери – БДП ових држава неће ни падати, већ ће порасти за преко четири процента. Да ли су најразвијеније светске економије, за које се прогнозира пад БДП-а између пет и девет процената, инфериорне у односу на ове шампионе раста?
Када се догоде велике глобалне кризе, тада кретање БДП-а не зависи од снаге економије већ пре свега од њене структуре и зависности од светског тржишта. Државе које су ослоњене на туризам, или оне које су велики извозници (било сировина било индустријских производа) забележиће највећи пад БДП-а. Немачка, с којом у последње време Србија воли да се пореди, могла би у овој години да забележи пад од седам процената. Узрок је везан за (пре)високо учешће индустријског извоза (посебно аутомобила) у економији земље. Србија ће у том контексту проћи боље зато што у њеном БДП-у ни туризам, ни извоз немају велику улогу. Или грубље, мањи пад БДП-а Србије одраз је њене неразвијености, а не снаге економије.
Србија је и током претходне велике кризе у 2009. забележила релативно мали пад БДП-а од око три процента. Лек за излазак из кризе тадашње власти су, у својој премудрости, нашле у ино-кредитима, па се Србија само у периоду 2008/2009. задужила за додатних пет милијарди евра. Ефекти такве мудрости довели су до тога да је економија потом стагнирала девет година, остварујући просечну годишњу стопу раста мању од једног процента. То искуство би актуелна власт морала стално да има на уму.
Судбину економије у наредној деценији неће одредити дубина пада БДП-а у 2020. Поготово ће бити опасно ако Србија и свој пројектовани раст БДП-а од 7,5 процената за 2021. прихвати здраво за готово, па крене у нови процес задуживања на терет голуба на грани. Сви параметри финансијског ризика на које се власт данас ослања и којима се толико хвали, улепшани су прецењеним курсом динара. Србија је много рањивија него што следи из тако деформисаних параметара. Саветовао бих српској влади да пажњу посвети трговинском билансу, билансу текућих плаћања и висини спољног дуга. Кретање ових показатеља ће дугорочно одредити судбину Србије и пресудно ће утицати на брзину којом ће се привреда опорављати од кризе.
Ризикујући да будем досадан, поновићу још једном – ако Србија буде поново узимала иностране кредите како би финансирала динарске буџетске трошкове (пензије, плате у јавном сектору…), ако буде узимала ино-кредите како би на силу одржавала прецењену вредност динара, дужничка омча ће годинама гушити економију. У том случају повериоци ће одређивати економску судбину земље. Неминовни велики буџетски дефицит који ће Србија остварити ове године јесте неугодан, али ће бити погубан ако се буде финансирао девизним кредитима. Великодушно нуткање помоћи у виду јефтиних иностраних кредита, а до тога ће свакако доћи, само је клопка и проверени механизам уништавања слабих економија.
Ризикујући да повредим монетарне пуристе и експерте за монетарну политику деведесетих година, ризикујући да насекирам оне који су чак по цео семестар дубоко проучавали монетарну теорију, ризикујући да иритирам и све оне који су прошли обуку за младе неолиберале, ипак ћу поновити – добро одмерена и усмерена примарна емисија је неупоредиво мање зло и дугорочно је мање ризична од иностраног задуживања. Само се будаласте државе лишавају предности коју им даје домаћа валута и само будаласте државе користе туђу наштампану „хартију“ уместо своје, наседајући на монетарне бајке.
Блог Небојше Катића / Стање ствари
27. април 2020.
