У организацији Евроазијског безбедносног форума у Дому Војске Србије одржана је научна конференција „Последице експанзије НАТО пакта у Европи по безбедност Балкана“ на којој је, у специфичним условима изазваним пандемијом КОВИД 19, учествовало десет излагача. После уводног излагања проф. др Митра Ковача, конференција је настављена у панелима „Нато у Европи“ и „Однос НАТО према Србији и српским националним интересима“.
У првом панелу су, поред уводничара који је говорио о улози НАТО у реализаији пројекта Велике Албаније, учествовали професори др Бранко Крга, др Радомир Милашиновић и др Божидар Форца који су презентовали своје ставове о „смислу постојања и улози НАТО у Европи“, „стратешком позиоционирању снага Алијансе на нашем континенту и угрожавању европске безбедности“, те „односу НАТО према Балкану“.
Други панел је био посвећен „антисрпском карактеру бишег режима у Црној Гори и злоупотреби НАТО заштите“ (проф. др Дејан Мировић), „односу НАТО према Србији и српским интересима, с посебним освртом на подручје КиМ“ (мр Драгана Трифковић) и „односу НАТО према војној неутралности Репубиле Српске“ (политолог Александар Павић).
Мр Драгана Трифковић: Однос НАТО пакта према српским националним интересима у Србији
(са посебним освртом на КиМ)
- Циљеви деловања НАТО
Водећа сила НАТО од њеног оснивања до данас су САД, које кроз Алијансу остварују сопствене војне и политичке циљеве.
У вези са тим можемо да закључимо да је иницијатива за оснивање НАТО била вођена потребом САД да спрече европску самосталност и да не дозволе геополитичко повезивање Евроазије, односно Европе и Русије пре свега, због чега је и створена Гвоздена завеса.
Овакву теорију потврђују и речи првог генералног секретара НАТО, Лорда Исмеја из 1957. године, који је дефинисао следећи циљ Алијансе: “to keep the Russians out, the Americans in, and the Germans down”. Односно: држати Русе ван Европе, Американце унутра, а Немце доле.
- Историјат односа Србије (бивше Југославије) са НАТО
Када говоримо о сарадњи Србије, односно бивше Југославије са НАТО, не треба да занемаримо политичко-војну ситуацију у Југославији након 1948. године и разлаза Тита са Стаљином.
Амерички дипломата Џорџ Кенан је након 1948. закључио да је Тито у многоме допринео заустављању руске експанзије и да га треба подржати у деловању, посебно у вези са осамостаљивањем Источне Европе. Иако је важио за руског „агента“, Тито је направио стратешки заокрет и потпуно се окренуо Западу. Након тога се појавила идеја стварања јужног крила НАТО, што је резултирало стварањем савезништва између Грчке, Турске и Југославије.
Иако је Југославија била блоковски несврстана и формално неутрална, заправо је била амерички савезник што потврђују и документа америчког Савета за националну безбедност из 1984. године. Кроз ове чињенице је потребно сагледавати и данашњу позицију Србије и прокламовану војну неутралност на основу члана Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије из 2007. године, нарочито након потписаног тзв. Споразума о економској нормализацији односа Србије и Косова* из Вашингтона.
Следећа фаза односа Србије (Југославије) и НАТО обележена је потпуно супротстављеним позицијама за време распада државе и ратова који су се водили на простору бивше Југославије.
НАТО се први пут војно ангажовао након Хладног рата на простору Балкана и то од 1993. до 1995. године у Босни и Херцеговини, као и 1999. године на простору Србије и Црне Горе. У оба случаја је војно ангажовање било усмерено директно против српских националних интереса. Као резултат војног ангажовања НАТО на Балкану, у овом региону је учвршћено војно присуство Алијансе, односно САД и других западних сила.
Након смене Милошевићевог режима 5. октобра 2000. године, Србија улази у фазу постепеног развоја односа са НАТО и САД, без обзира на дотадашње сукобе.
- 2006. године Србија је приступила војно-политичком програму НАТО Партнерство за мир.
- Исте године је отворена НАТО канцеларија у Београду и то у згради Министарства одбране, која је бомбардована 1999. од стране НАТО.
Иако је 2012. године дошло до промене власти, односно поновног доласка на власт истих политичких структура које су ушле у сукоб са НАТО, та чињеница није утицала на промену спољне или безбедносне политике и стратешки развој сарадње са Западом.
Најзначајније унапређење сарадње Србије са НАТО, реализовано је 2015. године, када је у Скупштини Србије усвојен Индивидуални акциони план партнерства са НАТО, што представља највиши облик сарадње за државе које нису чланице Алијансе.
– За последњих осам година одржано је 112 војних вежби са НАТО, укључујући и први пут велику НАТО вежбу „Србија 2018“, управљање последицама ванредних ситуација.
НАТО и српски национални интереси
Из хронологије развоја НАТО се види да је Србија дошла у директан сукоб са овом организацијом у периоду њеног успона. Тешко је проценити да ли је сукоб са НАТО могао да се избегне и на који начин, али из данашње перспективе може да се анализира спољна и безбедносна политика Србије у контексту геополитичких промена.
Политичка елита Србије није умела да схвати геополитичке промене изазване падом Берлинског зида и да предвиди какав ће бити њихов утицај. НАТО бомбардовање је нанело велику штету Србији и оставило несагледиве и дугорочне последице.
Од политике потпуног сукобљавања са НАТО у периоду успона ова војне силе, исте политичке елите сада примењују потпуно супротан принцип. У периоду опадања војне моћи НАТО, Србија успоставља стратешко партнерство са овим војним блоком и највиши ниво сарадње са НАТО у својој историји.
Мисија КФОР на Косову и Метохији није остварила циљеве очувања безбедности на овој територији, јер је српско становништво протерано за време мандата међународних снага, а напади на преостало српско становништво нису престали. У марту 2004. године албански екстремисти су организовали погром над српским становништвом уз прећутну сагласност међународних снага, када су уништени и бројни српски културно историјски споменици.
Супротно НАТО и западним силама, Руска Федерација већ двадесет година улаже велике дипломатске напоре како би помогла Србији у очувању њеног територијалног интегритета, али то није утицало на руководство Србије да развија стратешку сарадњу са Русијом, полазећи од тога да наши интереси нису супротстављени. Заправо, стратешки заокрет Србије ка САД, потписивањем споразума у Вашингтону, водиће даљем удаљавању Србије од Русије, али и Кине која такође није признала косовску независност. И Русија и Кина су сталне чланице Савета безбедности УН са правом вета, што је битно за решавање статуса Косова* у складу са Резолуцијом 1244.
Србија води неискрену политику према руској страни, без обзира што већина грађана Србије подржава развој српско-руских односа. Политика Србије према Русији је строго дефинисана задатим оквирима Запада. Владајуће структуре уз помоћ проруског бирачког тела неприметно и константно приближавају Србију евроатлантским структурама и нарочито НАТО-у.
Основни проблем српског друштва је тај да није постигнут консензус око најважнијих националних питања услед недостатка дијалога и тежњи да се приближе и уједине ставови различитих политичких актера, невладиног сектора и грађана.
Будући војно-безбедносни изазови Србије тичу се даље дезинтеграције државне територије јачањем сепаратистичких структура, јачањем терористичких структура посебно на Косову и Метохији, у Рашкој области али и у окружењу, подстицања или потенцијалног обнављања сукоба на њеној територији или у региону, и сврставања Србије уз земље са којима не дели заједничке интересе, односно у неприродне и погрешне савезе.
Геополитичке промене које су у току довешће до трансформације постојећег система међународних односа и редефинисања светског система безбедности. НАТО организација неће имати водећу улогу у свету и њена будућност није извесна, посебно ако имамо у виду чињеницу да ни америчке политичке елите, као ни европске, нису јединствене у оцени њене даље улоге у међународном систему безбедности.
9. Октобар 2020.
