Scritto Da: Draga Ivić
Свим познаваоцима историје посебних (”специјалних”) јединица, али и борбеног падобранства, овај наслов је одлично познат. ”Никто кроме нас” је слоган једне од најстаријих и најпрестижнијих борбених ваздушно-десантних формација, ВДВ.
Стицај околности је да се ова абревијатура срећно уклопила у њихов службени назив (Воздушно-десантные войска), и да је при том лака за свакодневну употребу (ве-де-ве). Поред мноштва јединица посебне намене звучних и загонетних имена из састава Министарства унутрашњих послова, Росгвардије, итд, ”Војска ујка Васје” (”Войска дяди Васи”) има с правом ореол најславније.
Поред званичног назива, они имају и више надимака од којих је управо овај најпознатији. Добили су га по имену чувеног команданта, хероја СССР Василија Маргелова. Они су први почели да носе и бере (беретку) у совјетској војсци. Бере није одувек био плаве боје и то је још један од разлога за један од надимака.
Извесно време ”десантњики” (како популарно називају припаднике ВДВ) имали су надимак ”мухоморы” (једна врста гримизно црвених печурака). Интересантно је да им је тај надимак нехотице дао сам Маргелов приликом једне смотре. Када је видео да на глави имају беретке такве боје сместа је рекао начелнику Академије да му више ”овакве печурке не показује”.
Такве беретке остале су само за параде, да би 1969. године добиле препознатљиву плаву боју. Маргелов је заслужан и за чувене ”тельняшки”, мајице са плавим, хоризонталним пругама које су двоструко уже од оних морнаричких.
ВДВ је предвиђена за уништење било којих непријатељских снага, испуњавање диверзантских задатака у позадини, поседање или уништавање копнених позиција прецизног оружја за масовно уништење, али и за заштиту посебних праваца, реона, отворених бокова, блокирање и уништење противничког десанта, итд. ВДВ се често примењује и као снага за брзо реаговање.
На место извршења задатка стижу падобраном или десантирањем хеликоптерима и авионима. У Другом св. рату за то су коришћене и једрилице. Пандане ВДВ у свету различито називају – ”ваздушна пешадија”, ”крилата пешадија”, ”снаге за брзо реаговање”, ”аеропокретне снаге”, ”високопокретне десантне снаге”, ”командоси” (Велика Британија), ”Рођени на небу” (Airborne Force у САД), итд.
Поред разних јединица које као свој префикс имају ”спецназ” (Войска специа́льного назначе́ни), само две групације се у свим, па и у руској, одувек сматрају елитом – гарда и падобранци, односно десантне јединице.
Како је створена ВДВ?
Године 1911. артиљеријски официр Г. Е. Котељников (Котельников, Глеб Евгеньевич) изумео је први на свету падобран-ранац (Ранцевый парашют РК-1). Овај изузетно талентовани и свестрани контруктор измислио је много корисних ствари, но за падобран га везују још два капитална изума: метод за елиминисање тумбања током скокова с великих висина и систем за аутоматско отварање падобрана.
Амбициозни планери РККА већ крајем 1930. године у близини Вороњежа оформили су ваздушно-десантну јединицу у рангу одреда. У децембру 1932. године он је распоређен у трећу ваздухопловну бригаду посебне намене која је 1938. године преименована у 201. ваздушно-десантну бригаду.
Као дан ВДВ слави се други август (Св. пророк Илија) када су на школским вежбама Московског војног округа припадници одреда 1930. године извршили први падобрански десант. Тај десант је ”бачен” у позадину ”плавих”. Неочекивано борбено крштење имали су годину дана пре тога, 1929. године када су ослободили град Басамачи који је био окупиран од локалних банди из Таџикистана. ”Десантњики” су брзо напредовали и већ 1935. године у присуству британског фелмаршала Арчибалда Вејвела (Archibald Wavell) успешно извели показну вежбу заузимања аеродрома.
Већ 1939. године припадници ВДВ учетвовали су у разбијању Јапанаца у чувеној бици на реци Халхин-Гол, а затим, 1940. постали још познатији по учешћу у присаједињењу Бесарабије. Исте године су једини у свету под пуном ратном спремом извршили десант на северни пол. О њиховом ангажовању у Другом светском рату писали смо у тексту ”Скок из исправног авиона”.
Шта се догађало са овом елитом после рата? Десетог јуна 1946. године, на основу одлуке Савета министара СССР, министар Оружаних снага превео је ВДВ у састав копнене војске. ВДВ је непосредно била потчињена министру и сматрана је резервом Врховног команданта. Године 1956.
ВДВ је учествовала у гушењу побуне у Мађарској, а 1968. одиграла је једну од кључних улога у операцији ”Дунав” када је заузела два капитална аеродрома у Чехословачкој. Совјети су први на свету десантне снаге опремили специфичном оклопном техником и самоходном артиљеријом конструисаном специјално за ваздушни транспорт. Те јединице су формацијски припадале ВДВ.
У Афганистану су биле ангажоване: једна ваздушно-десантна дивизија, једна самостална десантно-јуришна бригада, један самостални падобранско-десантни пук и два десантно-јуришна батаљона која су била у саставу самосталних мотострељачких бригада.
Формирање ВДВ Руске Федерације
Како је ВДВ преживела ”перестројку”, ”гласност” и распад СССР? То време, о коме највећи број Руса има врло лоше мишљење и сећање, изнедрило је све и свашта. Између осталих, није била поштеђена и војска која је доведена до просјачког штапа и само захваљујући ентузијазму и професионалности припадника ”Нуклеарне тријаде” није дошло до потпуне катаклизме државе.
Обично се каже – о мртвима све најлепше, међутим о Павелу Грачову, који је проглашен за најгорег маршала у историји руских (совјетских) оружаних снага и људима којима се окружио, мало тога доброг може да се каже. После распада СССР почео је процес раздруживања и сукцесије Оружаних снага, њене имовине, некретнина, кадрова, итд, итд.
Реч је о огромној формацији у којој су биле измешане многе народности, а заједничку имовину било је веома деликатно поделити, што због страних утицаја (делило се нуклеарно оружје), што због вишедеценијских заједничких улагања које је било тешко раздвојити књиговодствено. Јурисдикција оружаних снага прешла је на некадашње савезне републике-чланице, а то се догодило и јединицама ВДВ.
У Ташкенту је 12. маја 1992. године одржан мултилатерални сусрет председника Русије, Казахстана, Киргизије и Узбекистана где је обављена коначна подела ВДВ. Тако се руска ВДВ појавила 1992. године званично као део ОС Руске Федерације. Русима су припале:
21. самостална десантно-јуришна бригада која се до тада налазила у Грузији до 1992. године.
104. гардијска ваздушно-десантна дивизија која је пребачена из Азербејџана 1993. године.
56. самостална гардијска десантно-јуришна бригада која се налазила у Туркменији.
44. школска ваздушно-десантна дивизија, враћена из Литваније 1993. године.
7. гардијска ваздушно-десантна дивизија која се такође налазила у Литванији до 1993. године.
98. гардијска ваздушно-десантна дивизија чији су делови били деташирани у Украјини и Молдавији. Мањи део личног састава остао је у новоствореним државама. Делови 217. гардијског падобранско-десантног пука који је припао Украјини послужио је за формирање 25. самосталне Дњепропетровске ваздушно-десантне бригаде.
Споменули смо Грачова. Њега је 1996. године наследио на дужности министра одбране РФ генерал армије Игор Родионов, који је предложио кардиналну реформу оружаних снага. До своје смене која је уследила већ 1997. године успео је да смањи бројност ВДВ са 64.000 на 47.000 људи. Нестала је, практично једна и по драгоцена дивизија највишег ранга, обучености и опремљености. Ни ту није био крај голготе ВДВ.
Његов наследник, Игор Сергејев, сву расположиву авијацију КоВ (”фронтовску авијацију”) пребацио је под команду РВ. Укупно је пребачено више од 20 хеликоптерских пукова, десет база за смештај хеликоптера и хеликоптерска школа у Сиртану, што је готово уништило мобилност ВДВ, уводећи непотребну координацију између видова. ВДВ је пребачена под јуридикцију КоВ.
Касније је утврђено да је ова одлука била погрешна и била је поништена. Сада је, као што је познато, то засебан, самосталан род, резерва Главнокомандујућег. Има своју управу, јединице вишег ранга, самосталне јединице и установе разног типа (школство, медицина, ремонтни заводи, одмаралишта, итд).
Разумљиво је да је број припадника (посебно узевши у обзир ангажовање у СВО) тајна и да су садашњи подаци под знаком питања. Ипак, према незваничним подацима ТАСС (незванични извор у Министарству одбране), 2015. године ВДВ Русије имала је 45.000 припадника. По иностраним проценама из 2017. године спомиње се исти број. Међутим, 21. децембра 2022. године на Колегијуму Министарства одбране, министар одбране Сергеј Шојгу објавио је да ће бити додатно формиране две десантно-јуришне дивизије.
ВДВ се начелно састоји из три главне компоненте:
Десантно-јуришне јединице.
Падобранско -десантне јединице.
Планинске десантно-јуришне јединице.
ВДВ има и свој централни храм – Цркву благовештења Пресвете Богородице која се налази у кругу некадашњих касарни инжињеријско-минерског батаљона са статусом партијаршијског подворја у Сокољникима, популарном делу Москве, у улици Морнарске тишине. Храм је освештан на Св. Николу 2014. године.
Тренутни састав, распоред и бројност ове елитног рода јесу војна тајна. Ипак, оно што се може с извесношћу рећи је да се ВДВ састоји из борбених делова (четири дивизије, четири самосталне бригаде и два самостална пука); поред њих у саставу ВДВ налазе се логистичке јединице, ремонтни и медицински центри, као и специјални центар за падобранску припрему.
ВДВ има и пет школских центара различитог нивоа у Пскову, Рјазану, Омску и Санкт Петербургу. Ових месеци, током СВО ова елитна формација се не спомиње много.
Осим што је у традицији ових момака да не причају много и чувају војну тајну, јасно је да њихова улога, значај и правилно ангажовање још увек представља један од кључних фактора у стратешким потезима руског командовања. Није реч о фами, већ о истинској посвећености, увежбаности и спремности да се изврше и најтежи задаци.
17. јул 2023.