Пише: Драгана Трифковић
С обзиром на то да је Александар Вучић готово успео да угуши сваки слободан глас у Србији, умислио је да је толико моћан да може исто то да спроведе и у Русији.
Због чега му је битно да до Русије не стигне никаква критика његовој политици?
Из простог разлога што је његово бирачко тело проруски оријентисано и због тога не сме да изгуби руску подршку. С друге стране, он је уверен да је успео да убеди Русе како је њихов велики пријатељ.
Иако се Вучић представља као велики руски пријатељ, за време владавине режима Српске напредне странке у Србији је руски утицај сведен на минимум, али ни то не може да задовољи западне силе, док се он потпуно не уклони. Због тога је последњих месеци организовано низ провокација против Русије, од напада „руске дубоке државе“ на Вучића и измишљања шпијунске афере, до скрнављења споменика Црвеној армији.
Америци се жури јер им је јасно да губе трку са временом и због тога ће притисци на српску власт да призна Косово бити све јачи. Кључ за коначно уклањање Русије са Балкана је решавање косовског питања. Американци као главни креатори косовске независности имају у виду да стицањем независности Косово улази у НАТО, а за њим и остатак Србије, као и Босна и Херцеговина. Тиме би САД заокружиле интеграцију простора Балкана и уклониле главне противнике – Русију и Кину – са овог простора.
Александар Вучић је уложио огромну енергију да убеди грађане Србије како нам је Косово терет који више не можемо да носимо, посебно због тога, како он тврди, што на Косову немамо ништа. И заиста, остало је мало тога, јер је од доласка Српске напредне странке на власт успостављена класична граница између Косова и остатка Србије, угашене су институције државе Србије, српски полицајци у покрајини су обукли униформе „независног“ Косова, а српске судије су положиле заклетву пред Хашимом Тачијем. Србија је тиме изгубила контролу над покрајином, али у правном смислу, Косово и Метохија су и даље саставни део Србије. То гарантује и важећа Резолуција 1244, коју Александар Вучић не воли да спомене ни у сну. Докле год опстаје Резолуција 1244, косовска независност у међународно-правном поретку не постоји и Србија има шансу да једног дана поврати контролу над својом територијом.
Александар Вучић није постигао резултате, иако се својски трудио – и већина грађана Србије не жели да се одрекне јужне српске покрајине ни по коју цену. Такође, Српска православна црква стоји на јасним позицијама да је Косово саставни и неотуђиви део Србије. Трећи фактор који чува српско Косово је јасан став Руске Федерације, да овај проблем може да се реши искључиво у складу са Резолуцијом 1244 и поштовањем међународног права.
Ипак, у Русији има и оних чији се ставови разликују од званичне Москве.
Како је то лепо објаснио г. Колеров на округлом столу ИА Регнума (овде): „Може ли се спасити српско Косово?“, „Проблем српске покрајине Косово традиционално се разматра са два међусобно опречна становишта: са становишта српских патриота, који поричу сепаратизам, и са становништа Запада, председника Вучића и његових обожавалаца у Москви и московских кабинетних теоретичара спољне политике“.
Експерти окупљени око пројекта Балканист (овде) се већ две године упорно баве темом Косова и Метохије, подржавајући идеју да косовски проблем мора да се реши по сваку цену, па и по цену признања Косова. Они у томе подржавају Вучићеву политику према јужној српској покрајини. Осим Косовом и Метохијом, Балканист се бави још и промоцијом лика и дела председника Србије.
Интересантно је да се време покретања пројекта Балкaнист поклапа са почетком Вучићеве лобистичке кампање у Москви. Треба напоменути да је то први пут после Милошевићевог времена да неки председник Србије води кампању у Русији.
Идеја Александра Вучића је била да улепша слику о својој политици у Русији и сузбије критичке гласове, што уосталом ради и у Србији. Против неистомишљеника употребљава сва могућа средства, од медијских напада у циљу компромитације политичких противника, до цензуре и маргинализовања, а у најбољем случају их придобија нуђењем радних места, хонорара и бенефиција. Нажалост, Александар Вучић је заиста успео у томе да придобије многобројне противнике, који су преко ноћи уместо критичког односа, почели да испољавају симпатије према њему. И сама сам имала прилику да постанем Вучићев симпатизер, с обзиром на то да ми је 2018. године понудио да наставим развој дипломатске каријере у оквиру Министарства спољних послова Србије. Такву понуду сам одбила с образложењем да су наше спољнополитичке позиције различите и да не видим како бисмо могли да их приближимо. Заправо, била сам уверена да ће Александар Вучић наставити са политиком капитулације у односу на суверенитет и територијални интегритет Србије, посебно у вези са Косовом и Метохијом и да ће направити спољно-политички отклон од Русије, а мени су такви потези неприхватљиви. С друге стране, била сам уверена да МСП није потребно моје знање и искуство, већ да је Вучићу потребно да ме ућутка и држи под контролом. У сваком случају, нисам се преварила у процени око спољно-политичких смерница. Убрзо након „понуде“ почеле су да се дешавају провокације против Русије, а са Вашингтонским споразумом је дошло до спољно-политичког заокрета и отклона од Русије и Кине, односно још већег приближавања САД. Такође, Вашингтонски споразум је још више удаљио Косово од остатка Србије, јер је Александар Вучић потписао да се неће противити уласку Косова у међународне организације (укључујући и УН) и да ће Србија одустати од кампање лобирања за повлачење признања Косова.
Специјални изасланик бившег председника САД, Ричард Гренел, поводом потписивања Вашингтонског споразума, изјавио је (овде):
„Две земље су се договориле да прошире своје изворе енергије, што значи да је за Србију веома важно јер 100 одсто њене енергије долази из Русије, и договориле су се да прошире свој извор енергије и напусте Русију“, рекао је Гренел и додао да отварање амбасада Косова и Србије у Јерусалиму значи „кретање региона западног Балкана ка западној страни и држање подаље од Русије и Кине“.
Поред тога изјавио је (овде) да је Вашингтонски споразум велика победа Доналда Трампа јер „за америчку администрацију кључне ставке документа о “економској нормализацији” налазе се у томе што он уређује односе две стране са Израелом и што их “удаљава од Русије и Кине“.
Своју анализу Вашингтонског договора представила сам у тексту за руски РЕГНУМ под називом: „Српски председник ставио је Балкан на потпуно располагање Сједињеним Државама“ (овде).
Одмах након тога напао ме је у медијима аутор Балканиста, али осим празних речи и похвала Александру Вучићу, није изнео никакве аргументе (овде).
И поред тога што је Вашингтонски споразум прослављен као победа САД над Русијом и Кином, парадоксално је да је он нашао своје поборнике и у Москви. Експерт Балканиста, Петар Искандеров, написао је у свом тексту (овде), да Вашингтонски споразум не ремети односе Србије са Русијом и Кином, позивајући се на британски извештај Краљевског института за одбрану и безбедност (овде) о јачању утицаја ове две силе у Србији. Том приликом није пропустио могућност ни да нападне српску опозицију, што редовно чине експерти Балканиста који објављују своје текстове на том порталу.
Добар пример за то су Катарина и Дмитриј Лане који као дописници руских медија раде из Београда. Раније су писали веома објективне извештаје (овде) и снимали прилоге са свим представницима политичке сцене у Србији (овде), да би од 2018. године (баш отприлике у исто време кад сам и ја добила понуду за посао у МСП), почели искуљчиво да хвале српске власти и да редовно нападају опозицију. Обоје се воде као експерти Балканиста. Катарина Лане је поводом Вашингтонског споразума направила интервју са једним од Вучићевих најближих сарадника (овде). Индикативно је да сви експерти Балканиста хвале Вашингтонски споразум иако за то не постоје никакви аргументи, о чему су писали руски медији (овде).
Поводом протеста који су у јулу прошле године спонтано избили у Београду, Јелена Пономарјова, која такође пише за Балканист и води се као њихов експерт, пише да је реч о обојеној револуцији и припреми пуча (овде). Међутим, грађани су се том приликом окупили спонтано, незадовољни најавом поновних мера закључавања због пандемије и нису дозволили никоме од политичара из опозиције да преузме иницијативу на тим протестима. Оно што госпођа Пономарјова у свом тексту не наводи, то је да Вучићеву владу чине сарадници америчког НВО сектора (на челу са премијером и министром енергетике која води кампању за сузбијање руског утицаја у енергетици), да је до недавно канцеларију за Косово и Метохију водио Марко Ђурић, бивши члан Отпора који је сада постављен за амбасадора Србије у Вашингтону и да међу члановима Вучићеве Српске напредне странке има много оних који су 5. октобра рушили Милошевића (из ДС, ДСС, Г17 и других странака). Такође, један од Вучићевих саветника је Тони Блер, у Србији презрен као један од највећих лобиста за бомбародвање Србије 1999.
На моје изненађење, кампања против српске опозиције у Москви се води толико активно, као да је реч о политичким структурама које учествују у политичком животу Русије, а не Србије. Тако сам 2019. године на конференцији у Москви која се тицала Африке, упознала једног младог господина који ми је том приликом уручио пропагандни материјал о припреми новог српског „Мајдана“ под називом: Технологије и методе социјално-политичког притиска Запада на власт у Србији“ (овде). У садржају документа (или боље рећи сликовнице), могу се наћи врло поједностављене конструкције са јасним циљем да се власти Србије на челу са Александром Вучићем представе у позитивном светлу, а опозиција у крајње негативном. Пропагандни материјал не представља реалну слику политичке сцене Србије и потпуно игнорише Вучићеву про-западну позицију која се најбоље огледа у сарадњи са НАТО, о чему су својевремено писали и експерти Балканиста, пре него што су дошли до закључка да је Вучић најбољи, најлепши и најпаметнији, односно од 2018. године и почетка рада Балканиста. Споменути „документ“ израдили су експерти из Балканиста у сарадњи са Агенством за социјални инжењеринг (овде), којим руководи Антон Давидченко (овде), избеглица из Украјине. Руководилац Агенства за социјални инжењеринг не познаје проблематику Балкана, у шта сам могла и лично да се уверим, па се поставља питање: како је дошао на идеју да се бави овом темом и да на конференцијама које се баве афричким проблемима скреће пажњу на српску опозицију и дели пропагандни материјал?
Руководилац пројекта Балканист, господин Олег Бондаренко (овде), свакако најактивније подржава Вучићеву политику редовним иступима у јавности.
У једном од својих последњих текстова он износи низ нереалних навода о стању српске привреде и економије: „Треба рећи да је последњих година и током владавине Вучића Србија почела да напредује великим корацима — земља је постала европски лидер у погледу раста, постоји колосални прилив инвестиција са свих крајева света: из Кине, ЕУ, Сједињених Држава, Русије и нафтних монархија Персијског залива. Али постоји и лоша страна овог развоја — Србија једноставно нема довољно стручњака и радних руку. Долази до тога да се чекају радници… из Индије!“.
Из приложеног се види да су то заправо флоскуле које Александар Вучић пласира јавности, иако је Србија најсиромашнија земља Европе са великим одливом младог и образованог становништва, које у Србији не види никакву перпсективу.
Међутим, горе од изношења нетачних чињеница, на које многи реагују подсмехом, је то да господин Бондаренко води једну увредљиву, таблоидну кампању против Вучићевих неистомишљеника (овде), желећи да их дискредитује на све могуће начине и то увредама на личној основи, с обзором на то да му недостају реални аргументи.
Господин Бондаренко се залаже за план такозваног разграничења са Косовом или било који вид договора са Албанцима, тобож због постизања трајног мира. За исте такве предлоге се залажу и Американци, који су главни креатори косовске независности, као и председник Србије Александар Вучић. Трајни мир би подразумевао да ће Србија, Косово и Босна и Херцеговина постати део исте војно-политичке организације – НАТО.
Ипак, нејасно је који су мотиви Олега Бондаренка и осталих експерата из Балканиста да се тако ватрено залажу за реализацију косовске независности, супротно званичној политици Руске Федерације и да својим иступањима у јавности стварају конфликте на релацији Москва-Београд.
О томе више у наставку, односно другом делу овог текста.
10. фебруар 2021.
