Dragana Trifkovic, direttore del Centro di studi strategici
Војна неутралност није више у интересу Србије да би анулирала резултате агресије, такозваних реформи и штетних уговора
У Резолуцији о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, која је усвојена 26. децембра 2007. године у Народној скупштини, дефинисано је начело војне неутралности Србије. У члану 6. ове резолуције стоји: „Због укупне улоге НАТО пакта, од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО ‘коначан орган’ власти у ‘независном Косову’, Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.
Резолуција је донета у време када је владу предводила ДСС са циљем да војна неутралност онемогући учлањење Србије у НАТО и као политички одговор на подстицање сепаратизма у јужној српској покрајини од стране западних земаља.
Бомбардовањем Србије без одлуке Савета безбедности УН, као и даљим кршењем међународног права и отимањем српске територије, „демократске“ западне земље су нарушиле постојећи светски поредак и увеле владавину силе. НАТО је од формално одбрамбеног савеза, након распада СССР, прешао у агресивни војни савез, нападајући далеко слабије од себе.
Војна неутралност у условима окупације
САД кроз НАТО и ЕУ спроводе агресивну спољну политику која има за циљ одржавање америчког хегемонизма у целом свету. Политичари у Србији су опредељени за европске интеграције, док народ нема никакву могућност да искаже своју вољу по питању ЕУ, као ни по другим питањима. Тиме је Србија у обавези да усклађује своју безбедносну политику са ЕУ, где НАТО има кључну улогу. Опстанак Србије је озбиљно угрожен, а даље „решавање“ проблема са онима који раде на њеном уништавању су кораци аутодеструкције.
Резолуција о војној неутралности не представља сметњу власти која води антидржавну политику, не поштујући чак ни Устав као највиши правни акт државе. Након бомбардовања Србије и петооктобарске револуције Војска Србије је прошла кроз такозване реформе, које су спроведене по потребама НАТО, односно САД. Нова војна стратегија базирана је на успостављању стабилног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу под доминацијом Америке, што је подразумевало онеспособљавање безбедносних снага Србије. Уништавање српске војске је спроведено уз помоћ политичких фигура Вашингтона и Брисела, а најзначајнију улогу у уништавању војске имали су Борис Тадић, Драган Шутановац и Здравко Понош. Резултати „професионализације“, коју су спровели по захтеву НАТО, су пензионисање генерала и пуковника који су учествовали у одбрани земље, уништавање наоружања, смањивање бројног стања односно војног потенцијала и укидање редовног војног служења. Ове чињенице су познате и из Викиликсових депеша, где је разоткривено да је Вашингтон директно именовао начелнике Генералштаба Србије и да су представници власти Србије у Америчкој амбасади предавали реферате у којима су откривали највеће државне тајне. Постала је пракса да страни амбасадори издају наређења и воде како унутрашњу тако и спољну политику Србије.
Споразум о транзиту трупа НАТО (потписали су Вук Драшковић као министар иностраних послова Србије и Јап де Хоп Шефер генерални секретар НАТО 2005. године) и Софа споразум (потписали су Борис Тадић као председник Србије и Кондолиза Рајс као државни секретар САД 2006. године) су потпуно изменили међународни положај Србије.
Уз то, поменимо и чињенице да су стране војне базе инсталиране на територији Србије, да америчка влада преко НВО финансира радикалне исламисте, терористе, сепаратисте и управља конфликтима, да НАТО има своју канцеларију ни мање ни више него у Министарству одбране Србије, да Војска Србије шаље своје војнике на вежбе са НАТО, мало је рећи да је безбедност земље угрожена, њу у потпуности контролише Вашингтон.
Војна неутралност подразумева да Србија нема савезнике, а садашње околности, као и историјске, упућују на то да су Србији неопходни савезници. Дугорочно гледано, Србија би савезом са Русијом значајно изменила своју позицију и осигурала будућу, посебно имајући у виду непријатељско окружење.
Перспективе, војни савез са Русијом
Једна од последица значајних геополитичких промена које су у току биће неминовно прекрајање постојеће војно-безбедносне структуре света, што ће довести до уништења НАТО. Ова организација, као и већина постојећих светских институција, служи искључиво као средство за регулисање успостављене америчке хегемоније. Постојећи нефункционални светски систем неминовно ће бити реконструисан и прилагођен будућности у којој САД неће представљати јединствену силу.
У складу са тиме Србија треба да дефинише нову безбедносно-одбрамбену стратегију, којом може да анулира резултате агресије, такозваних реформи и штетних уговора. Један од елемената такве безбедносне перспективе је пуноправно чланство у Организацији уговора о колективној безбедности – ОДКБ.
ОДКБ је војни савез настао након распуштања Варшавског уговора, односно распада СССР. На иницијативу Русије потписан је Договор о колективној безбедности (15. мај 1992. године), због потребе одбране заједничког војно-стратегијског простора и контроле нуклеарног оружја на постсовјетском простору. Од 2002. године ОДКБ постаје међународни чинилац, доношењем статута и осталих неопходних докумената, а наредне године добија статус посматрача у Генералној скупштини УН. По структури ОДКБ је слична НАТО. Највиши орган је Савет колективне безбедности (СКБ), који чине председници држава чланица, министри спољних послова, министри одбране и генерални секретар. Функцију генералног секретара ОДКБ од 2003. године обавља Николај Бордјужа. Војно-политички савез ОДКБ сачињавају Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргизија, Русија и Таџикистан, док Србија и Авганистан имају статус посматрача.
За разлику од НАТО, у коме се налазе многе државе са којима је Србија ратовала, односно које су напале Србију неколико пута у историји, у ОДКБ се не налази ни једна држава са којом је Србија имала сукоб. НАТО је извршио агресију на Србију, кршећи Међународно право и у тој агресији је користио недозвољено оружје као што су касетне бомбе и пројектили са осиромашеним уранијумом. Петнаест тона осиромашеног уранијума, које су бачене на Србију, убијаће и наредне генерације. С обзиром да је Србија позиционирана у окружењу НАТО чланица, које су непријатељски расположене, од суштинске важности је да установи систем одбране, односно постане чланица ОДКБ. Чланство за Србију важно је због одредбе ОДКБ у којој стоји да се агресија на једну државу која је члан организације сматра агресијом против свих чланица.
Тиме би Србија ојачала своју позицију до те мере да би напад на њу значио директан напад на највећу војну силу, а тешко је замислити ко би се одлучио на такав корак после Наполеона и Хитлера. Осим тога Србија би, уз чланство у ОДКБ, могла да поврати свој суверенитет и да реши проблем јужне српске покрајине Косова и Метохије. Рад ОДКБ заснива се у потпуности на поштовању међународног права, насупрот НАТО, чији рад се заснива на поништавању међународног права и спровођењу тероризма под окриљем наводне борбе против тероризма, као и на кршењу људских права под окриљем наводне борбе за људска права.
Русија стално истиче да подржава територијални интегритет Србије и да Косово и Метохију сматра делом Србије у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244. Осим одбраном од директне војне агресије, ОДКБ се бави и проблемима тероризма, трговине наркотицима, кибернетичког криминала, незаконитим миграцијама и спречавањем државних удара. Како је Косово центар албанске трговине дрогом, која из Авганистана иде за Западну Европу, стварање нарко-терористичке „државе“ за САД је било стратешки циљ. Чланство Србије у ОДКБ пружа јој могућност да са савезницима поведе борбу против трговине дрогом и тероризма на својој територији, што би подразумевало решавање проблема са албанским терористима на КиМ и Прешевској долини, затим са вехабијама и радикалним исламистима у Рашкој области. Србија би могла да затражи формирање радне групе за Косово и Метохију у оквиру ОДКБ.
НАТО је изгубио битку
ОДКБ би био одговор на реалне безбедносне потребе Србије и чланство би омогућило решавање како спољних претњи од стране држава чланица НАТО, тако и унутрашњих проблема са тероризмом и криминалом. Ово подразумева промену политичког курса Србије, одустајање од штетних европских интеграција и послушничког односа према Вашингтону и Бриселу. Геостратешки положај Србије онемогућава позицију војне неутралности, као и историјско наслеђе. Русија је била главни савезник Србије у свим ратовима, и војни савез између Србије и Русије је сасвим природан. Уз то, сарадња и војни савез са Русијом у складу су са државним и националним интересима Србије.
Запад и НАТО су изгубили битку у наоружавању са Русијом за будуће ратове. Гломазна ратна машинерија запада је пред распадом, док се Руске војне технологије налазе пред револуционарним напретком.
Развој Руских противвасионских ракетних снага, нуклеарних, ваздушних и противаздушних, пoморских и копнених снага, гарантује апсолутну сигурност мирољубивом свету.
Запад и НАТО не би смели да се упусте у велики рат ни по коју цену, али за случај евентуалног избијања, односно започињања од стране запада, он би Русији донео доминацију и велику победу.
27. октобар 2014.
