Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за Геостратешке студије
Пољопривреда је примарна привредна грана и основа за економски развој државе. Узимајући у обзир проценат обрадивих површина Србије (4.867.000 хектара или око 55 одсто) и природне погодности (клима и земљиште), јасно је да постоји огроман потенцијал за разноврсну пољопривредну производњу. Међутим, и поред ових чињеница, Србија је на претпоследњем месту у Европи по извозу пољопривредних производа, иако су њене обрадиве површине (0,56 ha по становнику) изнад стандарда земаља Европе.
Уместо инвестирања, саветовање
Пре него што узмем у разматрање овакав положај српске пољопривреде, хтела бих да се осврнем на нови програм садашње Владе Републике Србије за запошљавање младих агронома[1]. Наиме, Министарство пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде потписало је уговоре са пољопривредним стручним службама о запошљавању 1820 инжењера пољопривреде, који ће радити као aсистенти саветодавци.
Њихов посао биће да обилазе и саветују пољопривредне произвођаче. По речима ресорног министра, сељаку је потребан неко ко ће га саслушати и дати му подршку (то иначе раде психолози и психијатри).
На радном састанку поводом потписивања уговора, одржаном 29. октобра 2011. у Сава центру, под назвом Стручно знање за ваше имање, присутнима су се обратили министар пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде Душан Петровић и председник Републике Србије Борис Тадић[2]. Овај догађај је од владе окарактерисан као национално значајан.
Том приликом ресорни министар је објаснио да су пољопривредни потенцијали Србије неискоришћени и да на селу има дупло више сиромашних у односу на становнике градске средине а да ангажовање саветодаваца треба да допринесе промени овакве слике.
У свом обраћању присутнима, председник Борис Тадић је рекао: „Много смо инвестирали у физичку инфраструктуру: путеве, железнице, енергетику и информационе технологије али нисмо довољно урадили у нефизичкој инфраструктури. Овај дан је ваома важан јер пољопривредни факултети, институти и ви треба да разгранате мрежу, да направите капиларни систем који ће доћи до пољопривредних произвођача. Видећемо за неколико година да ли је овај дан био историјски, јер склонији смо да почнемо са мање амбициозним оценама, а да више радимо“
Нисам сигурна да ли председник Борис Тадић и министар Душан Петровић сматрају да нико од пољопривредника није упознат са досадашњим још мало па четворогодишњим радом владе, и аграрном политиком коју су спроводили, или сматрају да ће овај нови, бесмислени програм запошљавања агронома просто засенити све неуспехе те политике.
Пољопривреда Србије је у катастрофалном стању, управо захваљујући антиаграрној политици садашњих власти. Запошљавање саветодаваца у тренутку велике економске рецесије у којој се налази Србија, и у тренутку све већег пропадања пољопривреде, има за циљ да обмане како пољопривреднике, тако и саветодавце давањем лажне наде.
Проблем вишка запослених у јавном сектору познат је од раније. Запослених у јавном сектору Србије је три пута више него у ЕУ. Имамо ситуацију да је у јавном сектору запослено више људи него у производњи.
Поред постојеће велике јавне потрошње и обавезе реформисања и смањења броја запослених, влада не поштује своје обавезе и додатно увећава број запослених у јавном сектору, пред изборе.
Пољопривредници којима је потребан савет, имају разне могућности да га добију. Државне пољопривредне саветодавне службе већ годинама постоје на територији целе Србије са око 700 запослених, чији посао је да саветују пољопривреднике. Уколико је пољопривредном произвођачу заиста потребан савет, он сигурно неће чекати да га посети саветодавац, већ ће искористити небројане могућности да добије информацију која му је потребна. Осим тога запослени у овим службама са дугогодишњим радним искуством, сигурно могу боље да посаветују пољопривреднике, него саветодавци без радног искуства.
Како живимо у времену у коме су речи већине наших политичара углавном у супротности са латинском изреком Facta, facta, non verba! (Дела, дела. Не речи!), неопходно је стално праћење њиховог рада и утврђивање односа пропорционалности између речи и дела. Потрудићу се да наведем само најзначајније факторе који су допринели крајње забрињавајућем стању нашепољопривреде.
Економска рецесија
Садашња власт користи светску економску кризу као оправдање за све, иако су првобитно говорили да ће то бити прилика за Србију[3]. Светска криза сигурно јесте у једној мери утицала на економију Србије, али су фактори урушавања економије унутрашњи пре свега. Како наводи професор Млађен Ковачевић, сарадник Института за међународну политику и привреду „Основни узроци тешке економске кризе у Србији јесу погрешан концепт привредних реформи, пре свега неадекватан процес приватизације, нагла претерана либерализација увоза и посебно екстремно прецењена вредност динара.“[4]. Погрешна економска политика актуелне власти, довела је до повећања броја незапослених[5], економског раста јавног дуга[6], повећање дефицита буџета[7] и повећања неликвидности[8]. Према подацима РСЗ а, тренутна незапосленост је на нивоу 22,2 % , задуженост Србије близу 45% БДП-а, што је горња граница задуживања, док је привреда Србије пред потпуним колапсом. Међутим, овакве информације готово је немогуће чути од представника власти. И поред несагледиво тешке ситуације у којој се Србија налази, изгледа као да се српска власт не бави решавањем проблема, или се бави неуспешно. Јасно је да нема ништа од обећаних 200 000. радних места и великих инвестиција, међутим трендови су кренули незаустављиво у супротном правцу. Представници власти се труде да грч на лицу замене осмехом, када говоре о томе како је у Србији стабилна ситуација. Неки од њих потпуно занемарују реалност и причају бајковите приче о просперитету. Пошто сам цитирала претходно председника Бориса Тадића који је агрономима саопштио да је много инвестирано у путеве и железнице, навешћу податак Светског економског форума, која је садашњи квалитет српских путева сврстала на 131. место од 142 земље (пад за 16 места од 2008. године), а квалитет железничке инфраструктуре на 102. место (пад за 14 места од 2008. године). Уместо заустављања пропадања Србије, српске власти се првенствено баве ЕУ, мислећи да ће тако неко други решити све наше проблеме када једног дана стигнемо у Унију. У том смислу је и председник Борис Тадић пре неколико дана изјавио у Бриселу да су циљеви Србије просперитет, стабилност и мир у Европи.
ССП: У експозеу који је изнео премијер Мирко Цветковић 7. јула 2008. године, на почетку мандата ове владе, установљени су кључни елементи програма владе[9]. Прва ставка тог програма било је опредељење за европску будућност Србије. Сада на крају мандата ове владе, можемо да установимо да опредељење за ЕУ јесте био најважнији фактор њиховог рада. Међутим, ово опредељење и неспособност садашњих власти да такав циљ остваре у интересу Србије, резултирало је потпуном деградацијом земље. Због своје европске идеологије они су жртвовали националне и државне интересе Србије. Влада Републике Србије је из чисто политичких разлога, донела одлуку о једностраној примени ССП-а, иако су се у јавности појавила многобројна упозорења о штетности овакве одлуке. И тадашњи министар пољопривреде Саша Драгин је изјавио да та одлука није у интересу Србије, али је њу оправдавао као јасан сигнал воље европским партнерима[10]. Једнострана примена ССП-а је деловала разорно на српску привреду, посебно пољопривреду. Српски пољопривредници су доведени у неравноправан положај, с обзиром на то да српска пољопривреда није у ситуацији да конкурише европској, која је далеко развијенија и има велике субвенције од ЕУ. Са друге стране, Србији нису доступни претприступни фондови ЕУ намењени развоју пољопривреде. Оваквом неодговорном одлуком су учињени уступци другој страни, у жељи да се покаже добра воља за приступање ЕУ, без икаквог бенефита. Српаска пољопривреда је и поред тешког положаја у коме се налазила доведена у далеко горе услове. Осим тога Србија је укидањем царина на увоз робе из ЕУ остала без стотине милиона евра прихода од царине. Заправо Србија ни на који начин није остварила корист од једностраног примењивања ССП-а, већ само велике штете. Ниједна одговорна влада не би дозволила овакво самокажњавање због додворавања.
Антиаграрна политика
Однос садашње власти према пољопривреди најбоље показује податак о издвајању средстава из буџета за ту намену. Последњих година висина средстава у буџету бележе тенденцију смањења. Претходна влада Војислава Коштунице 2004.-2007. је значајно увећала аграрни буџет, и он је тада био на нивоу око 5% од укупног буџета. Од 2008. године аграрни буџет је смањен на ниво од око 2,2%. Ове године издвајања за пољопривреду износе 2,5% буџета. Министар Душан Петровић је у својој изјави новинарима прошлог месеца, рекао да је циљ Министарства пољопривреде, трговине, шумарства и водопривреде повећање аграрног буџета[11]. Председник Борис Тадић се недавно сложио да се аграрни буџет мора повећати[12]. Долазимо до једне апсурдне ситуације у којој се чини као да се министар и председник обраћају неком трећем лицу са захтевима о повећању буџета за пољопривреду. Ако се сложимо са чињеницом да ресорни министар стоји на челу тог министарства, а председник Србије на челу државе, да су обојица из Демократске странке која води политику ове државе, онда је нејасно коме су упућене ове жеље. Јасно је да су имали политичку моћ да те идеје спроведу у делу одавно, да им је то заиста био циљ. Симптоматично је да се овакве изјаве износе пред изборе, уз нова обећања пољопривредницима, без обзира на стара неиспуњена, дата грађанима пред претходне изборе 2008. године. Шта је могло да их спречи четири године у реализацији тих циљева, и како ће аграрни буџет повећати следеће године, када су све касе испражњене? Према речима гувернера НБ у дуговима смо до гуше[13].
Своје незадовољство аграрном политиком, пољопривредници су више пута исказали протестима. У јуну ове године пољопривредници су блокирали путеве у Србији, незадовољни намером владе да укине субвенције великим пољопривредним газдинствима, и повећа камате кредита[14]. У августу су протестовали произвођачи малина, незадовољни откупном ценом тог производа[15]. У оба случаја српска полиција се обрачунала са српским пољопривредницима, онемогућивши их у намери да тракторима дођу до Београда како би испред зграде владе затражили своја права. То је ваљда демократија, за коју смо се борили и у којој се укидају права и забрањују протести.
Колика је заправо трагедија српских села, најбоље нам осликава управо завршени попис становништва.
Према новијим истраживањима, свако четврто село у Србији је у фази нестајања. Рурална подручја карактерише остарело становништво суочено са сиромаштвом. Мислим да у таквој ситуацији ни Алберт Ајнштајн не би могао да им помогне саветима.
И док у медијима свакодневно слушамо приче о новим инвестицијама и радним местима, о изградњи и бољем стандарду грађана[16], можемо само да се запитамо да ли ми живимо у некој другој реалности или наша власт можда води неку другу државу којој тако добро иде. Како је могуће да је наш председник лидер у региону[17], а земља коју води заостаје у сваком погледу [18]. Нешто ту није како треба.
Потемкинова села
Вратила бих се још једном на почетак текста. Да не бих била погрешно протумачена, разјаснићу да ниједног тренутка не умањујем значај стручног саветовања, већ сматрам да је бесмислено саветовати оне према којима се држава односи на крајње понижавајући начин и које је својом политиком потпуно уништила. Мислим да су у том смислу и упућене смернице саветодавцима да ће морати да отклоне неповерење пољопривредника, међутим неповерење се отклања спровођењем одговорне аграрне политике, а не саветима. Наопаку логику владе бих осликала као ситуацију у којој се болеснику који је на самрти, уместо лека против болести, шаље саветник за здрав живот. На крају крајева, какву мотивацију имају пољопривредници да мукотрпно раде, а да никакве користи од тога немају. Њихов задатак је ваљда да издржавају огромну државну управу, која ће да доноси уредбе на штету аграра.
Запошљавање агронома пред изборе је само још један маркетиншки потез. Верујем да ту постоје и идеје о сигурним гласовима, како стручњака који су добили посао, тако и пољопривредника које треба анимирати. Озбиљних намера сигурно нема, због свих наведених разлога. Запошљавање агронома сигурно неће променити катастрофално стање у пољопривреди.
На крају крајева драги председниче и министри, пољопривредницима није потребна ваша шарена лажа. Потребна им је озбиљна држава са одговорним људима на њеном челу. Потребан им је већи аграрни буџет, потребне су им субвенције, потребна су им средства, потребни су им кредити по повољним условима, потребни су им нормални тржишни услови, потребна им је откупна цена са којом неће бити у минусу. Од свега тога добили су само лажна обећања и батине када су се побунили против тога.
Узимајући све ово у обзир, нови владин програм уместо Стручно знање за ваше имање, преименовала бих у Потемкинова села[19]. Разлика је једино у томе што је некадашња Потемкинова села градио кнез како би задивио ауторитарну краљицу, а ова наша граде и кнез и краљ заједно у покушају да задиве народ. Илузија је ипак само илузија.
30. новембар 2011.