Жак Огар (франц. Jacques Hogard) је француски пуковник Легије странаца у пензији и некадашњи командант француских специјалаца на Косову и Метохији непосредно по доласку КФОР-а 1999. године. Његовом заслугом је сачуван манастир Девич од напада албанских екстремиста и припадника терористичке организације Ослободилачке војске Косова. Своје виђење догађаја на Косову и Метохији г. Огар је описао у књизи „Европа је скончала у Приштини“.
Поштовани господине Огар, најлепше Вам хвала што сте пристали на разговор.
На основу дешавања у Француској последњих година, рекла бих да постоји озбиљна криза политичког система. Овде бих додала и друге аспекте који је продубљују, а то су економска криза, мигрантска криза а затим и кршење људских права током пандемије вируса корона. Шта обичне грађане највише погађа и да ли постоји шанса да се тензије у Француској примире?
Управу сте. У Француској је у току озбиљна криза политичког система. Ово савршено илуструје, на пример, чињеница да су традиционалне политичке партије, познате као „владине странке“, оне које су до последњих година давале ритам политичком животу 5. Републике (посебно Социјалистичка Партија СП и бивша РПР/УМП, ЛР данас), нестају, и на десној и на левој страни. То илуструје и овај парадокс да ће председник, који долази ниоткуда, и који је заиста омражен од стране 2/3 Француза после пет година владавине, ипак вероватно поново бити изабран на председничким изборима! У стварности, криза се објашњава губитком свих моралних и друштвених референци, инверзијом фундаменталних вредности, владавином лажи као средства власти, а самим тим и губитком поверења грађана, и губитком легитимитета политичара. То илуструје велико огорчење Француза.
Французи заправо излазе трауматизовани из овог петогодишњег мандата: почевши од „Жутих прслука“ (које су власти преузеле, како би их одгурале ка „Црним блоковима“[1]) до катастрофалног управљања пандемијом, одредбама и противодредбама, у позадини распада здравственог система и лишавања слобода, кроз бројне пословне афере, неуспелу пензијску реформу, значајан пад куповне моћи… и на крају, апсурдни и слободоубилачки вакцинални фанатизам последњих недеља… Мислим да су Французи данас углавном погођени растућом несигурношћу, повезаном наравно са феноменом масовне имиграције, са пузајућом исламизацијом земље, са стрепњама од ковида и његових варијанти које је вештачки, али намерно креирала власт у како би се сакрили прави проблеми. Расположење Француза је веома ниско, а атмосфера отровна.
На предстојећим изборима у Француској, као главном противкандидату председника Макрону предност дају Валери Пекрес. С друге стране многи медији пишу о томе да је она веома слична Макрону. Да ли то значи да на политичкој сцени Француске нема те личности која може да доведе до политичких промена?
Апсолутно не верујем у анкете које Валери Пекрес представљају као „главног противника Емануела Макрона“. Да, често се пише да су оба кандидата једно те исто. Али Валери Пекрес нема ни јака убеђења, ни харизму нити ораторски таленат који су неопходни да би се наметнула. Она свакако има квалитете и вештине технократе, али не и шефа државе. Њена кампања је досадна и још увек није добила подршку Николе Саркозија, који је веома критичан према њој. Такође не верујем ни на тренутак да ће она бити у другом кругу ових председничких избора. Чак мислим да ће побеђена у првом кругу подржати Макрона у другом кругу!
Ако узмемо у обзир остале кандидате, мислим да ће 2. место бити одлучено између Марин Ле Пен и Ерика Земура. Ако га Марин Ле Пен победи, онда ми се чини да ће реизбор Емануела Макрона, стандардно и без ентузијазма, бити осигуран. Марин Ле Пен такође, по мом скромном мишљењу, нема снагу неопходну за победу. Желећи да поново обликује свој имиџ, да га ублажи, мислим да не добија на левој страни, али ће сигурно изгубити на десној. Управо ова жељена еволуција ка „политичкој коректности“ омогућује успех њеног десничарског противника!
Што се мене тиче, мислим да је само један „атипичан“ кандидат као што је Ерик Земур способан да отелотвори стварну жељу за променом и могућу шансу за победу. Запамтите: ко би се кладио на избор Доналда Трампа у Сједињеним Државама или на избор Бориса Џонсона у Уједињеном Краљевству? Земоурова победа очигледно није загарантована, али ми се чини као могуће изненађење. Без сумње, динамика и ентузијазам су данас на његовој страни.
Убеђен сам да ће у будућности преовладати изузетна личност, као Марион Марешал, која са десне стране има снагу, моралне, интелектуалне и људске квалитете да окупи десничарски блок, већински у Француској, али фрагментиран вешто од стране Франсоа Митерана и да постави пут за опоравак ове земље којој је то толико потребно.
Неколико речи о левици, данас страшно изломљена: чини ми се да не треба потценити Жан-Лика Меланшона који има огроман говорнички таленат и праву харизму. Мислим да га анкете потцењују. Праве бројке ћемо сазнати тек 17. априла!
Председник Француске Емануел Макрон имао је подужи састанак са председником Руске Федерације Владимиром Путином. Сложили су се око тога да Русија и Француска деле забринутост због безбедносне ситуације у Европи. Посета се десила у јеку оптужби Запада на рачун Русије. Да ли по вашем мишљењу повезаност евроазијског континента указује на то да Европа и Русија имају заједничке интересе када је у питању безбедност?
Лично сам уверен да Европа (овде више мислим на земље западне и централне Европе него на „Европску унију“ stricto sensu) и Русија јасно имају стратешке интересе, главне заједничке интересе у безбедносном смислу, суочене са порастом претњи (исламизација, тероризам, енергетска независност итд.). Русија је евроазијска сила по својој географској позицији, али је много више европска сила по својој цивилизацији, својој култури, свом афирмисаном хришћанском идентитету. Дани Совјетског Савеза су прошли и Русија Владимира Путина нема никакве везе са СССР-ом. Безбедност европског континента мора стога, по мом мишљењу, императивно да укључи Русију у свој целокупни дизајн и његову имплементацију. Наравно, Пољска и балтичке земље ће тек морати да буду убеђене у нератничке намере Русије. И онда наравно, мораћемо да рачунамо са противљењем САД, које не желе такву опцију, јер би то значило настанак једне јаке континенталне Европе, од Атлантика до Урала. То је и разлог зашто НАТО гура Европску унију, свог послушног вазала, да се супротстави Русији, дипломатски, економски али и евентуално војно. Индиректан рат на европском тлу је много боља опција, зар не, и користан за економију и америчку хегемонију! Замка коју су поставиле САД путем НАТО је заиста страшна. Озбиљне потенцијалне ефекте овога видимо у украјинској кризи. Западном Европом, наравно, манипулишу Сједињене Државе. Потпуно разумемо зашто. Али оно што не разумемо је ово слепо следбеништво Европљана. Што се тиче нас Француза, зар немамо другу опцију осим оне усклађивања са немачким тезама о Европској Унији и НАТО? Не заборавимо изјаву Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО: „Европска унија и НАТО су две стране једне исте медаље“!
Како оцењујете безбедносну ситуацију у самој Француској? Да ли европске земље требе да промене приступ на тему безбедности узимајући у обзир нове изазове са којима су суочене? Овде пре свега мислим на заштиту граница, одржавање јавног реда и мира и борбу са тероризмом и организованим криминалом.
Француска већ неколико година доживљава озбиљно погоршање унутрашње безбедности. Актуелног министра унутрашњих послова је скоро имао жесток телевизијски обрачун са познатом новинарком, Аполин де Малерб, која му је замерила лоше резултате. Његова једина одбрана је била да истакне мањи број крађа, док су напади на људе (физичко насиље, ударци и повреде, увреде, понекад антифранцуске расистичке природе, сексуални напади и силовања, итд.) глобално порасли за у просеку 30 до 40%. Наравно, чак и ако власти не желе да направе везу са масовном муслиманском имиграцијом, ови феномени су повезани. Све што треба да урадите је да сваки дан читате црну хронику да бисте се уверили у то. Такође је довољно узети у обзир стопу попуњености француских затвора: отприлике 75% затвореника је пореклом из Северне Африке, централне Африке, Турске, Блиског истока или Централне Азије (Авганистан).
С генералне тачке гледишта, очигледно је да се за Француску, као и за све европске земље, намеће кључни проблем контроле њеног територијалног простора, дакле таласа имиграције којима смо подложни, а самим тим и строге контроле њених граница. Пре свега, наравно, морате имати средства, или барем вољу за то. Али још увек је потребно имати правосуђе на висини задатка, што по мом мишљењу није случај данас у Француској. Правосуђе у Француској је политизовано и превише благо, да не кажем, намерно политички оријентисано. У великој мери је у рукама индоктринираних судија, левичарских оријентација (груписаних у оквиру чувеног „Судског синдиката“), за које су терористи, убице, силоватељи и други злочинци „праве жртве“!
Стога, ако постоји суверени сектор који би требало одмах и дубински исправити, то би било правосуђе и његово функционисање јер у њему више нема ништа праведног, кохерентног нити непристрасног. Одбрамбене и безбедносне снаге, у целини гледано, раде свој посао веома добро, иако је жалосно што су понекад предмет одређене политизације од стране актуелне власти, што смо видели и у жестоким репресијама над Жутим прслуцима, или у увођењу неправедних мера одмазде за оне који се опиру неадекватним и рестриктивним здравственим законима које је наметнула влада…
Постоје веома добре службе способне да се ефикасно боре против тероризма или организованог криминала, при чему су ова два сектора често повезана, али им се мора дозволити да раде, али коначна законска казна мора бити повезана са природом злочина и напада. То је апсолутна неопходност, а ово је по мом мишљењу прва слабост у Француској данас: исламо-левичарство значајног дела правосуђа.
Формирањем новог војно-политичког савеза АУКУС, дошло је до одређеног неспоразума међу чланицама НАТО. Француска је бурно реаговала на одлуку Аустралије да одустане од куповине француских подморница у корист америчких бродова. Колико новоформирани савез АУКУС утиче на јединство у НАТО и како ви оцењујете перспективе НАТО и АУКУС-а са друге стране?
Да будем сасвим јасан, мислим да је НАТО „застарела“ организација (користим израз председника Трампа!), али која није у стању „мождане смрти“ како је једном рекао, озбиљно грешећи, председник Макрон: једини интерес, једини циљ НАТО је да служи стратешким и економским интересима Сједињених Држава.
АУКУС је типично англосаксонска алијанса, која, у крајњој линији, упркос повицима француских лидера, није некомпатибилна са НАТО јер заправо служи истим америчким стратешким и економским интересима! Морате бити неизмерно наивни да бисте били изненађени или огорчени на то, као што је то учинила влада Француске поводом малверзације наруџбине подморница! Та прича има своју патетичну страну. У сваком случају, ја као Француз, као официр који сам и даље у души, и као патриота дубоко везан за своју земљу, сматрам да је НАТО средство које служи да нас држи на узици, што можемо јасно да видимо у свему што се дешава са Украјином и Русијом, а то је неспојиво са суверенитетом Француске, овлашћене војне нуклеарне силе, стални члан у Савету безбедности УН, и неспојиво са њеним сопственим интересима (Русија ни на који начин није непријатељ или противник Француске, па хајде да се не понашамо на тај начин! Изађимо из интегрисане војне команде НАТО и укинимо санкције Русији, са којом морамо да разговарамо као партнери и савезници!). Што се тиче АУКУС-а, мислим да је прва последица овог савез по Француску слабљење њених позиција у Индо-Пацифику. Међутим, ми смо заинтересована страна у свему томе, посебно због Нове Каледоније, француске територије која је управо на референдуму потврдила своју припадност Француској. АУКУС, нека врста стриктно англосаксонског регионалног НАТО, са жаљењем морам да кажем, није пријатељска организација према Француској. Требало би то да прихватимо и да престанемо да се претварамо.
Председник Француске оптужио је Русију да води анти-француску политику у Африци. Показатељи говоре о томе да у Африци јача утицај Кине и Русије. Афричке земље развијају интензивне односе са Кином која им нуди повољније услове од западних банака уз то да нема политичке захтеве. С друге стране чини се да је Русија подигла свој ауторитет када је у питању обука војске и подизање нивоа безбедности у Африци. Како ви видите те несугласице између Француске са једне и Русије и Кине са друге стране? Да ли Француска заиста губи утицај у Африци и ако је то тако, због чега?
Француска, пошто више нема спољну политику достојну тог имена, као ни афричку политику достојну тог имена, у процесу је губљења својих традиционалних позиција у Африци француског говорног подручја. Африканци нису глупи: када су затворили Министарство за сарадњу, тј. „афричко“ министарство по дефиницији, посвећено односима између Француске и независних држава које су наследиле њене бивше колоније, када Француска одлучи да преименује Министарство спољних послова као „Министарство Европе и иностраних послова“, када млади изабрани председник који не зна ништа о Африци оде у Бамако да тамо одржи провокативан и дестабилизујући говор, или у Монпеље да председава свеприсутним француско-афричким самитом… када терамо наше бивше колоније да у сваком погледу прихвате модел „демократије“ који је нажалост понекад несавршен и културолошки веома далек од њиховог, када ограничавамо студентске визе итд., не смемо бити изненађени када се у сред демографског раста и бројних развојних проблема афричког континента, млади Африке удаљавају од нас, Француза. То што Кина и Русија данас, развијају своје интересе у Африци, то је све фер игра! То је такмичење које није ново. Али то би нас Французе требало навести да преиспитамо наше атлантистичке ексцесе. Хајде да престанемо са жигосањем Руса и Кинеза, и разговарајмо са њима. Француска дипломатија треба да се поново повеже са временом када је била независна и пажљиво чувана од било каквог атлантског савезништва.
Господине Огар, често боравите у Србији и знамо да сте искрени пријатељ српског народа. Како ви оцењујете тренутне француско-српске односе? Шта би у нашим односима могло да се побољша и на који начин?
Упркос катастрофалном, срамном почетку Макроновог петогодишњег мандата (мислим на срамну увреду председника Александра Вучића 11. новембра 2018. код Тријумфалне капије, када је био смештен у споредну галерију, док је ратни злочинац под етикетом „председника (марионетске) републике Косово“, Хашим Тачи био примљен, без икаквог разлога, на ову церемонију, па чак и смештен на главну платформу! – француско-српски односи су се после тога побољшали, посебно захваљујући путовању Емануела Макрона у Београд, и председника Вучића у Париз. Они би, међутим, могли бити значајно бољи када би се Француска званично одрекла признања такозване „независности Косова“, и у том погледу афирмисала и стварну независност од НАТО и Европске уније. ! За Француску би било довољно да се јасно определи и да се одрекне свог садашњег статуса партнера Србије у Европској унији, и да утврди свој статус пријатеља и савезника Србије.
Многе везе, посебно културне и историјске, би се на тај начин ојачале.
Да ли би и на другом плану, на економском плану, требало да Србија настави са напорима да изађе из сиве економије у коју су је увеле године комунизма као и ратови од почетка 1990. Мислим да је ово важан услов да се француске компаније подстакну да инвестирају без ризика и без накнадних невоља у Србији.
Председник Француске изразио је иницијативу, желећи да се ангажује око решавања косовског питања. Међутим, ми знамо да Француска званично признаје Косово као независну државу. Такође, познати су нам и ваши ставови по том питању које сте изнели у књизи „Европа је умрла у Приштини“. Како по вама може да се реши проблем Косова и да ли званична Француска може у томе да нам помогне?
Већ сам поменуо ово веома важно питање, али је потребно да будем прецизнији: рекао бих да је одрицање од признања независности Косова предуслов, као што су то учиниле и многе друге земље данас у свету, али да би једна оваква званична одлука била донета, политичке власти једноставно морају имати вољу за то. Међутим, ако господин Макрон буде поново изабран 24. априла, већ знамо да то неће бити случај.
Актуелни француски председник је заиста упетљан у немогућу дилему: желео би да се упусти у решавање питања Косова, али се прави да не познаје реалност. Међутим, Резолуција УН 1244 недвосмислено каже: Косово је саставни део Републике Србије, наследник Савезне Републике Југославије. Како изградити одрживо и трајно решење на нечему другом осим историјске истине, поштовања суверенитета држава и поштовања међународног права?
У Француској су само два кандидата од одређеног значаја на француским председничким изборима заузела јасан став по овом питању: то су госпођа Марин Ле Пен и господин Ерик Земур. Ако победи један или други, Француска би се одрекла непромишљене и недостојне одлуке о признању такозване републике Косово коју је 2008. године донео господин Саркози!
Разговор је водила Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Са француског је превела Светлана Максовић
[1] Ефемерне структуре које користе протестне тактике или евентуално насилне облике колективне директне акције (прим. прев.)
6. април 2022.
