Scienza e società

Спомена Милачић: Дечија посла у Будимпешти

Пише: Спомена Милачић

Премијери Мађарске, Чешке Републике, Словеније као и председник Србије недавно су, 23. септембра  у Будимпешти потписали заједничку декларацију у којој се истиче да пад наталитета у побројаним земљама не би требало решавати приоритетно мигрантима те да: „Повећање броја европске деце јесте кључно за очување европске хришћанске културе и других верских традиција за друге генерације“ (из заједничке декларације“).

Изузев потписника, на овом „свемушком“ (другосрбијански хумор) скупу огласио се и Мајк Пенс (бивши амерички потпредседник) као и Милорад  Додик. Пенс је позвао владе „да ставе породицу на прво место“ те појаснио да „јаке породице чине јаке заједнице, а јаке заједнице јаке нације“, али је, у склопу јединствене америчке иностране политике, уједно осудио Кину (која свакако ипак јесте постала јака нација) због њихове некадашње политике једног детета тј. демографских ограничења. Речју, сви говорници су се представили као истакнути поборници породице и традиције као основне вредности и гаранта напретка државе. Све се дешава у Мађарској, земљи која је предузела врло јасне мере у циљу спречавања ЛГБТ пропаганде међу малолетницима, да не говоримо о отклону који је ту веома присутан у односу на Сорошеве организације. И све то Вучић подржава и потписује, непуну седмицу након што држава Србија даје пуну подршку никад већој Паради поноса.

Међутим, председник Вучић се овим потписом није похвалио ни нашим медијима нити својим европским партнерима. Ни речи о европској хришћанској култури, ни речи о верској традицији нисмо чули. За нашу јавност, читав догађај и потписани договор  свели су се на општи млаки закључак  да ће се у будућности (недефинисаној) више пажње посветити деци и породици. Како ће то бити и о каквој породици је реч, ни помена. Још мање нам је рекао о мигрантима који су, гледано са Орбанове стране, ипак били главно питање овог скупа.

С друге стране, одмах по доласку, Вучић  није пропустио да замери сопственом народу што ретко говори о породици те, уместо тога, често „кликће“ лајкове кућним љубимцима. Из чега смо могли  закључити да су Орбану и Јанши заправо проблем кућни љубимци, а не мигранти. Након будимпештанског демографског форума председник је изгледао љут, а када је председник љут онда је, логично, за то крив народ. Не ваљаш, о народе мој, што би рекао покојни Зоран Радмиловић. Те су тако Срби након самита у Будимпешти добили још једну тему око које би се могли покошкати. Они који имају децу могли би скочити на оне који имају кучиће. Постојеће поделе на ваксере и антиваксере нам једноставно нису довољне.

Наравно, на самом скупу је било речи о наталитету у различитим земљама, а једна од поменутих је била и Нигерија. То је  занимљив пример па ћу покушати да опишем како се на проблем наталитета гледа у једној нехришћанској земљи, далеко од традиције и културе средње Европе којој махом припадају учесници горепоменутог скупа.

Деца и култура вишегенерацијских узајамности

Стара народна прича из Африке нам говори да је за одгајање само једног детета потребно читаво једно село. Врач, ковач, његов помагач, куварица, ловац, ратар, повртар, приповедач, песник и нарикач… пуна свита свих и свакога… и бар једна тек рођена беба. Све то је потребно детету које се укључује у заједницу и свако ту има своју едукативну улогу. Пазите, родно село је потребно, а не врач неке далеке државе. Можда у томе и за нас има неке поуке.

Изузев своје основне породице, детету је неопходно да се сусретне и са традицијом и са садашњицом, путем великог броја живих модела, али и кроз приче о духовима предака. Учећи све то, дете учи живот народа који га окружује, разне узречице, среће се са несугласицама, учи да их решава, упознаје  различите вокабуларе, различите гестове и особености мимике својих ближњих. Сви они, колико год их има, читаво село, надређени су детету и истовремено су му, као модели понашања, на услузи. Они прихватају дете као нарастајућег члана своје заједнице и дете, кроз иницијацију коју прописују одрасли, добија могућност да нађе своје место у заједници. Израстање детета јесте „породични посао“ али то је заправо „посао“ који подржава читава једна заједница. Подразумева се да је заједница сложна и уходана у погледу схватања родитељства. Родитељство је овде заправо процес обнављања једне културе и заједнице, питање истрајавања једног племена и као такво срж колективног живљења.

И није то тако само у Нигерији, тако се унутар своје заједнице одржала јеврејска породица, тако је донедавно функционисала и албанска породица. Није много другачије било ни неку деценију пре НАТО бомбардовања у Југославији.

На прилично сличан начин се шездесетих и седамдесетих одрастало у Београду. Породица јесте већ била урушена, али деца су се још увек некако могла ослонити на ту социјалну грађевину. Мама је била закон за све, тата је знао да подвикне, а јављање комшилуку на степеништу је било под обавезно. Тинејџери су лупали вратима, али је време излазака одржано. Деца су полемисала са родитељима, али родитељи нису полемисали са наставницима, а деца која су то чинила добијала су писмене укоре на шта родитељи нису имали приговоре. Родитељи су се нерадо разводили, деде и бабе имали су утицаја на децу као и на њихове родитеље. Било је пуно, далеко више него сада, тајних љубави, али је било много мање породица у којима „твоја и моја деца туку нашу децу“. Шира породица је такође поштована, ујна је била помно загледана, а тетка је била неко чија се кућа редовно посећује. Ишло се на море, али и на село и деца су имала своја кућна задужења и прилику да виде људе са различитих простора. „Твоје је да учиш“ и „Када ти будеш родитељ ти онда тако ради“ биле су реченице којима родитељи радо пресрећу тзв.  права деце и тзв. мишљење детета, чим се појаве. Титов комунизам, изузев у грозоморном ИБ периоду, није претерано задирао у породицу, а нарочито није покушавао да преузме компетенције родитеља. Можда то тако изгледа у култном Тито и ја филму Горана Марковића, али у стварности се Тито није мешао у његово породично васпитање. Ко је хтео да слави славу могао је, а коме се ишло у Кумровец, такође је могао. Код оних који су славили славу строго се поштовало правило да у просторији где је свећа деца морају бити тиха. И такође се у неким породицама поштовало правило неуласка у Титову партију. Дете није било изузето из породичних правила и традиције, мање или више успешно оно је, у свој својој индивидуалности, у њу било уклопљено. Неке породице неговале  су партизанску иконографију, неке су успеле да одрже вишегенерацијски отклон од  партије „аустроугарског каплара“ . Обе породичне традиције су поносно одржаване, премда је наравно она прва била видљивија.

Речју, није увек сјајно ишло, али децу су васпитавали родитељи који су сами били уклопљени у ширу мрежу сличних пријатеља, родбине, сопствених родитеља и њихових кумова и пријатеља, који су сви имали важно место у животу детета. Дете је, обавијено тим невидљивим нитима, успевало да израсте заштићено од непосредног утицаја државе. Постојала је мимикрија („друштвено политичка подобност“) коју је породица испољавала у односу на државну идеологију (и чему су такође нека деца учена), али је та иста породица у суштини била непропустива брана за државну политику.

Ако изузмемо никада нарочито успеле комунистичке пројекте о држави као Великом Родитељу, породица је била прилично слободна да се унутар себе и у складу са својим традиционалним или новонасталим  вредностима организује потпуно самостално. Тако је то било све док  идеологија глобализма (као маскираног суперимперијализма) није  почела да осваја државе. Деца су се и даље рађала иста али, током периода васпитавања и школовања, бивало је све мање и мање припадања одређеној социјалној групи, а све више и више приближавања вредностима које у ближој па и даљој околини никада нису биле преовлађујуће. А деца су све мање знала и све мање била уклопљена у сопствено окружење. Управо супротно оној афричкој поучној причи, децу је преузео врач далеког племена.

Деца која васпитавају сама себе и друге глобалистичке бајке

За почетак, породица је оглашена као опасна. Највише насиља догађа се у породици. Да, да, много више него усред ноћи на улици. Породица је такође место најчешћег сексуалног злостављања. Жена је у породици потчињена и радно израбљивана. Интереси жене и мушкарца унутар породице и родитељске улоге нису истоветни. Породица је такође место менталног злостављања и сваковрсних недопуштених притисака на права детета. Опште гледано, породица је место на коме отац овако или онако израбљује све остале.

У основи, овако у свим земљама изгледа први јуриш на породицу, и редовно иде са глорификацијом дететовог нарцизма. Дете најбоље зна кад је гладно. Дете има право да само одабере шта му се допада да једе.  Дете треба суверено  да одлучује о себи након петнаесте године. Не само о школи у коју ће да се упише (право које је дете из боље стојећих породица овде увек имало) већ и о начину живота који ће да практикује, о своме здрављу, о својој националној припадности, напокон и о полу коме ће да припада. И нико ни према коме нема никакве обавезе, посебно не деца према родитељима. И тако укруг, сви су слободни и све је дивно, сви могу имати живот какав су заснивањем породице пропустили.

У пракси, ово има следеће последице: ваш адолесцент који је ионако, нормално, у периоду побуне, биће пресрећан да вас подучи како је породица која му брани да излази и шврља улицама после поноћи – савршено опасна по његово здравље и безбедност. Заправо, ако слушамо АПА (Америчка психолошка асоцијација) експерте, ништа горе и није могло да му се деси у животу него да има породицу. Породица не поштује њену-његову различитост. Породица га-је притиска, ето, то он-она одувек осећа, а то сада кажу и стручњаци. Експерти ће му такође одобрити сексуално експериментисање, премда га неће упозорити на висок проценат ХИВ позитивних и суицидалних у истој групи која је експериментисала, а сада се шета по клиникама и троши лекове који су у фази експерименталних. Речју, све је то у реду, уз чувени испразни поклич „мој избор“ који заправо јесте одбацивање кровног идентитета породице и традиције.

Адолесценти као и мања деца природно чине изборе вођени принципом задовољства. Тај „мој избор“ најчешће само значи, на језику детета, да је у неком домену радознало или да му нешто прија. То могу бити енормне количине сладоледа или промискуитет или напросто привлачење пажње. Уобичајено, у свим културама, родитељи то тако и препознају и коригују дете обезбеђујући му тим чином васпитања да унапреди свој развој. Различите културе то чине на различите начине, не прихватају сви англосаксонске нити хришћанске стандарде, али сви непогрешиво настоје да своје дете науче где су границе прихватљивог понашања. Али, у случају када адолесцент има експерте свих боја иза себе и када сви они кроз медије жестоко навијају да је у интересу детета да га пустите обноћ на улицу ради сексуалног експериментисања – васпитање тада постаје заиста тешка мисија. Напокон, будући да се експерти свуда плакатирају и будући да и школа у том правцу има преузетих обавеза везано за НВО сектор – дете увек може да денунцира непослушног родитеља.

Да би ствар ишла глаткије, родитељи се такође охрабрују на „личне слободе“. Родитељ има право да не буде сувише близак са дететом (поштује „дететову приватност“) па ни са својим партнером већ  уместо тога „има право“ да несметано промени партнера или чак сопствени пол, да се тетовира у шездесетој, „аутује“ или шта год. Свеопште весеље, рекло би се, нико никога ни на шта не обавезује, руча ко кад и где стигне, секс се на сличан начин дешава, породични ручкови се укидају јер израбљују жене које, је л’ да, такође треба да експериментишу. Религија се такође укида, ко баш мора ту настраност да практикује, нека се ограничи на „своја четири зида“ (што рекоше на последњем  београдском Прајду, баш пред Будимпешту). Овакво охрабривање инфантилности на свим нивоима у породици заправо треба да остави празно место за Одраслог који је једини позван да установљава структуру и правила – а то је само и једино Велики Глобалиста (оличен у различитим  експертима за породични живот) тј. унутар невладиног сектора. Ово међутим не чини породице срећнијима већ, да парафразирамо Толстоја, све „глобалистичке“ породице несрећне су на свој начин. И свуда где су експерти глобализма укорачили (укључујући албанску породицу на Косову) број новорођене деце је опао, број развода се повећао, а сваки пример „аутовања“  се глорификовао до нивоа националног херојства.

Последица подивљалог принципа задовољства је наравно депресија, повећана стопа суицида, посебно међу младима и, наравно, свеопшта апатија. Све то АПА експерти помињу као растуће, званично, на свом сајту, везано за младе у Сједињеним државама. Традиција, пожртвованост, уздржавање, све то чини човека ментално отпорнијим. Одрасли срећни људи не живе по принципу задовољства. Човек стиче понос и самопоштовање тако што успева да превазиђе потребе вођене принципом задовољства – а не тако што им се повинује. Глобалистичко васпитање је глобална превара.

Задатак експерата глобализма је да подрже пасивну групу људи са једног станишта, људе који су престали да буду заједница и функционишу без узајамних психолошких додира, по систему елементарних задовољстава и тако што је новац универзално важећи покретач. Они се труде да уклоне све „шумове“ који могу бити ометајући фактор у томе: осећања блискости и припадања, традиција, легенде, историја, религија, значајна родитељска фигура, дедина слика изнад камина, па чак и најранија нежна породична сећања… Породице кроз које су они прошли у великој већини никада не подигну урну својих родитеља након кремације, да не помињемо колико им је сопствено порекло магловито и непотребно. Дека и бака  постоје само ради узимања  кредита (10% камате!) да би подстакли конзумеризам својих потомака. Мама и тата који раде по читав дан и буквално гину за своју децу, махом имају редовну прилику да добију лекцију о равноправном положају детета и о његовим правима. Можемо ли стварно очекивати од младих људи да се, у условима небројених васпитно настројених невладиних организација, упусте у изазов родитељства? Или ће ипак радије одлучити да оду на лепо путовање и да по повратку узму себи кућног љубимца?

Будући да су обесмислили родитељску фигуру, ови експерти ће, према глобалистичким мерилима, васпитавати (и образовати, што оскудније) сву децу. У већини случајева их неће узимати од родитеља, то напросто не би било практично. Али ће настојати да деци усаде своје вредности и да их учине лојалнима само себи. Саму децу ће креирати сходно најприхватљивијем, а то значи анационалном, асексуалном, високо конформистичком моделу. Женственост и мужевност су јаке идентитетске карактеристике и то, будући да је идентитет генерално непожељно својство, треба избегавати. Девојчице ће бити подстицане да буду мало мужевније, дечаци ће добити право да „се опробају“ и кроз женски идентитет.

Али, хоће ли то родитељи дозволити? И шта ће бити са девојчицама и дечацима који напросто не желе да живе као глобалистички роботи? Увек имате оне које не можете покренути новчаним токовима, увек имате и оне који неће бити одушевљени могућностима неограниченог укрштеног парења. Поред тога, мора се рачунати и на жилаве способности негујуће и брижне породице која се, свему упркос, у запањујућем проценту у ери глобализма ипак одржала. Имате људе који су и даље родитељи, преносиоци знања и вредности, не само утренирани чувари деце у ери глобализма. Напокон, неки људи и даље одлазе на литургије, нека деца и даље верују својим бабама и дедама. Шта са њима?

Потписани закључци будимпештанског демографског форума њима би се свакако допали. Али, они то нису могли чути од свог председника, по повратку.

Или напросто председник Вучић сматра да обећања дата Меркеловој морају бити одржана  – док оно што је договорено са Виктором Орбаном једноставно може проћи неиспуњено?

5. октобар 2021

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                  

 

 

Lascia un commento

Il tuo indirizzo email non sarà pubblicato. I campi obbligatori sono contrassegnati *