Пише: Спомена Милачић
Политички говори остављају место за тумачење стварности, па и чињеница, на начин на који их говорник види. Носиоцима јавних функција у извесној мери је дозвољено да улепшавају чињенице те да шаљу поруке које, на индиректан начин, таргетирају управо одређену скупину људи којима се обраћају. Сврха овога је повећање сопственог рејтинга као и, у јавном политичком животу Србије све чешће, умањивање политичке штете која произилази из предузетих политичких корака. „Контрола штете“ коју то може нанети рејтингу једне политике на управо поменути начин се умањује.
Политички говори су лакши од одговарања на новинарска питања јер могу бити уопштени, добити форму „стручњачких“ предавања и, напокон, могу бити припремљени како у форми тако и у облику (реченичном склопу, невербалној комуникацији, „изненадном“ приспећу важног телеграма и сл) унапред и уз помоћ политичаревог тима.
Много тога је на располагању носиоцима високих јавних функција, од имунитета па до посебне заштите како за њих тако и за чланове њихове породице. Та средства су из буџета, свој допринос председниковој заштити дају и „равноземљаши“ и противници Рио Тинта и сви остали укључујући и грађане који сматрају да је Бриселски споразум био издаја. Допринос свих њих председниковој безбедности и радним условима је разумљив и неопходан. Ово међутим не значи да било која, па тако ни председничка функција, нема ограничења у пољу јавног говора. Међународни стандарди као и наши закони упућују нас да „креативност“ и толеранција спрам свим могућих начина председничких обраћања – ипак нису бесконачни.
Начин обраћања председника Вучића веома је важан јер је он модел понашања наше државе како пред домаћом тако и пред светском јавношћу. Вучић је веома утицајан, стога његове поруке и његова спремност на одређене кораке имају посебну тежину. Поред тога, говори преседника држава генерално имају функцију учвршћивања јединства државе на начин који поштује сва Уставом и међународним актима предвиђена ограничења , норме и добре обичаје. Пажљивијим слушањем говора ми чујемо колико све то он суштински (а не само декларативно) поштује.
Наратив председника Вучића увек је, од његових првих политичких дана, био прилично особен и често не нарочито толерантан а неретко ван традиционалног „европског пута“ јавног говора председника државе. Управо његова искључивост залагања за „европске вредности“ у колизији је са толерантним начином обраћања. Током година, ствари у том погледу нису значајно кретале на боље. Што даље на „европском путу“, председник је бивао све мање спреман да чује другачија виђења док нисмо стигли до сасвим тврдог и неевропског „нема алтернативу“које би сасвим добро пристајало Џугашвилију.
Током последњих месеци међутим наратив преседника Вучића постао је упадљивије одбојан према делу грађана, веома нетолерантан и неопозиво искључив. Парадоксално, председник једне државе све чешће се јавно супротставља (на недопуштене начине) политичкој вољи све већег (свакако растућег) броја грађана.
Ово је нарочито постало упадљиво од када је група посланика у Скупштини реаговала оштрим неслагањем на његову политику везано за Косово и Метохију а погоршало се након одржавања скупа чији мото је био „Не издаји Косова и Метохије“ . Исте вечери је путем медија од стране председника Вучића упућен низ дискфалификација личне и политичке природе везано за учеснике као и за све симпатизере скупа, за све људе другачијег политичког мишљења. Том приликом је такође, не први пут, упућена ничим поткрепљена оптужба учесницима као пропагаторима страних сила а потом је, свакако инспирисано управо наративом нетолеранције, на истом скупу, ухапшен новинар, иначе инвалид, у тренутку док је обављао свој новинарски задатак тј извештавао са скупа.
ОДАКЛЕ ИДЕ ТО БАВЉЕЊЕ ШТА ЛИ ЈЕ ПОТПИСАНО?
Након недавног боравка у Бриселу те обраћања нацији путем РТСа а везано за појашњавање теме о којој је са представником такозване државе Косово и европским лидерима разговарао, председник Вучић је поновио овакав начин обраћања те је јасно и отворено вређао и ниподаштавао грађане другачијег политичког мишљења.
У том говору може се уочити низ омаловажавајућих квалификација (вербалних као и невербалних) упућених јасно и недвосмислено грађанима државе Србије који политички мисле другачије од председника Србије или чак напросто само траже да им се каже о чему је он тачно преговарао. Уз упућивање захвалности грађанима који верују државном руководств уједно се таргетира друга политичка скупина као „равноземљаши“, „лажне патриоте“ те интелектуално инфериорни будући да се „не разумеју у државну политику“.
Обраћања председника државе и иначе се одвијају све учесталије по сценарију дијалога са имагинарним саговорником који износи наводне опозиционе ставове (председниковим гласом) – што је већ само по себи ругалачки и потцењивачки приступ. Потом следе председникови „коментари“ на оно што је замишљени председников саговорник тврдио а коментари су неретко изненађујуће драстични: „боље да градимо луднице!“ (из последњег интервјуа новинару РТСа).
Критички коментари он лине такође нису добродошли а уједно се процењује физичка спремност коментатора:“Тастатура ратници који мисле да су много јаки а неко шамар да им удари три дана не би устали“.(Како он то може да зна?)
Председник се не бави темом преговора колико темом жеље јавности да буде упућена у преговоре. „Одакле иде то бављење шта ли је то потписано“ а потом нам нуди објашњења која, колико знам, још ниједан политичар није (бар не јавно) износио. По њему, узрок политичких ставова супротних његовом јавља се јер „када људи живе много боље (у Србији, током његове власти – прим С.М.) онда и имају простора да се баве свим бесмислицама и завереничким теоријама“. Речју, грађани нам се најели па побеснели.
Заиста необично да се грађани интересују за то шта им се дешава са државом.
Овакав начин јавног говора не само да није примерен председнику државе него уопште није дозвољен у јавној или службеној комуникацији.
Устав Србије јамчи сваком човеку право на његово достојанство па и на уважавање достојанства човековог става о било ком предмету. Различита политичка као и сва друга уверења су Уставом гарантована. Једнако тако Устав гарантује право човеку да при свом уверењу, каквогод да је оно, остане, сасвим слободно и неометано јавним ниподаштавањем ни од кога па ни од самог председника државе.
Свака дискриминација, посредна или непосредна, забрањена је.
Све регистроване политичке партије имају право на деловање и ширење својих политичких ставова исто као што и сви грађани имају право на уважавање сопственог мишљења, тицало се оно облика Земље, разлога довођења Рио Тинта у Србију или поузданости Александра Вучића као преговарача испред државе Србије.
Имам искуства у раду на одбрани људских права али не и правно образовање које би ми омогућило да проценим да ли је председник Вучић прекршио у својим јавним иступима одређене одредбе Устава или Закона о забрани дискриминације или његови говори напросто, из неког разлога, постају све нетолерантнији спрам сопствених грађана.
У оба случаја верујем да би обавеза Повереника за заштиту грађана од дискриминације неизоставно била да веома пажљиво прати изјаве председника Републике.
Оно што свакако знам јесте да је било који облик ниподаштавања и вређања туђег политичког става увек опасан јер разара национално и социјално ткиво и неретко јесте увод у тоталитаризам и/или насиље.
Овако нешто могли смо у драстичном облику да видимо у тзв cancel culturi где су људи различитог политичког опредељења вербално као и на друге начине шиканирани. Америчка држава данас је све даља од наратива Теодоре Рузвелт а све ближа ратоборној Хилари Клинтон. Наратив дискриминације једног дела нације резултовао је општим порастом агресије, уличним немирима, порастом криминала и инцидентног понашања.
У Србији је ситуација ипак прилично другачија. Велика већина грађана врло је јасно опредељена. Србија је веома хомогено политички опредељена и по питању Рио Тинта и по питању Косова и Метохије и по неким другим питањима. Верујем да је то сасвим јасно видљиво и у фокус групама које помно прати председник.
Наратив дискриминације никада нема ефекат стварног учвршћивања државе. Он настаје из слабости коју треба да „закрпи“ затварањем дијалога и беспоговорном дисквалификацијом. Након јавног вређања и потцењивања другачијег политичког мишљења обично следи низ даљих пратећих претећих потеза.
Дискриминација политичке различитости логично резултира агресивном пропагандом а ова опет агресијом као таквом.
Дубоко верујем да је управо дијалог а не наратив дискриминације оно што треба неговати у опасним временима. Пример управо тога мора и треба да се нађе у обраћању нашег председника.
Тим више што ни другачији приступ, са више „притискања“, суштински не даје ни мало бољи резултат ни у „фокус групама“ које председник консултује уочи сваког свог значајнијег јавног наступа.
7. март 2023.