Интервју Драгане Трифковић за Евроазија.експерт
Европска унија позвала је Србију да одустане од потписивања споразума о слободној трговини са ЕАЕУ-ом, изјављујући да је у супротности са њеним плановима за приступање ЕУ. Како коментаришете ово? У ствари, да ли је то у супротности са плановима Србије да се придружи ЕУ?
Српско руководство званично истиче да је улазак наше државе у ЕУ стратешки циљ. Морам да напоменем да о овој одлуци никада није постигнут консензус у друштву. Наиме, грађани Србије никада нису имали могућност да се одлуче да ли су за улазак Србије у ЕУ или против, што би демократским путем требало да се постави као референдумско питање. Дакле, улазак Србије у ЕУ је политичка одлука владајућих структура. Ако узмемо у обзир чињеницу да ЕУ има правила по којима функционише и да Србија, која има статус кандидата за ЕУ спроводи процес евроинтеграција, дужна је да у том процесу усклади своју политику са правилима ЕУ.
Ова правила се односе и на спољну и на безбедносну политику, а такође и на трговинску политику. Заједничка трговинска политика је једна од најважнијих заједничких политика ЕУ. Спољна трговина ЕУ је чврсто повезана са спољном политиком ЕУ. У том смислу ЕУ очекује од Србије не само да раскине Договор о слободној трговини са Русијом, већ да јој уведе и санкције. Ако у том контексту говоримо о игнорисању потребе усклађивања политике са ЕУ и још додатног проширивања сарадње са ЕАЕУ, онда ЕУ има право због тога што опомиње Србију. Ако ствари посматрамо из друге перспективе, поставља се питање: шта је интерес Србије? Закључила бих да Србија мора демократски да одлучи, у складу са вољом већине грађана, која је њена спољна политика. Мислим да оваквим контрадикторним поступцима Србија доводи себе у конфликтну ситуацију и да може да изгуби поверење спољнополитичких партнера, како на Западу, тако и на Истоку.
У ком облику се врши притисак од стране Европске уније на Србију?
Европска унија условљава Србију по многим питањима, и то је однос који траје већ годинама. Оно што је индикативно то је да када Србија испуни једне услове, увек јој се намећу нови. Један од услова ЕУ је и то да Србија треба да се одрекне 15% своје територије, уколико жели да постане чланица, односно да призна Косово као независну државу. У свему томе се намеће суштинско питање, а то је зашто српске власти пристају на уцене? Сматрам да Србија пре свега мора да се води својим државним и националним интересима и да према томе формулише спољну политику. Нажалост, то сада није случај.
Какво је заправо мишљење по питању споразума о слободној трговини са ЕАЕУ у политичкој елити Србије? Да ли има много присталица сарадње са ЕАЕУ-ом у политичкој елити Србије?
Морам да напоменем да то свакако није главно питање за Србију сада, јер Србија је суочена са много озбиљнијим проблемима. Државни систем је поприлично урушен, што се одражава и на унутрашњу и на спољну политику. Због тога је пре свега сада главна тема унутрашња политика, јер док се систем не постави на чвршће основе, Србија неће моћи да напредује ни по ком основу. Долази до раслојавања у друштву, али пре свега по унутрашњим питањима. У таквој ситуацији наметање тема као што је договор са ЕАЕУ је контрапродуктивно. Економија Србије је на слабим ногама и формулисана тако да не подржава развој домаће привреде, већ даје предност страним инвестицијама. Ове инвестиције Србија финансира из буџета грађана Србије, чиме помаже страним фирмама да дођу на српско тржиште. У највећем броју случајева ради се о фирмама из западних и арапских земаља, као и из Турске. Рецимо фирме из Русије често нису у ситуацији да буду прихваћене као потенцијални инвеститори, јер то не дозвољава ЕУ. Највећу штету трпе домаће фирме које нису у могућности да буду конкурентне страним инвеститорима, јер немају државну подршку. Из тог разлога оне нису конкурентне ни на страним тржиштима. ЕУ је стратешки спољнотрговински партнер Србије, јер је то политичка одлука нашег руководства. Ако говоримо о Споразуму о слободној трговини са РФ, српске фирме од њега немају велике користи, пре свега због тога што држава не води економску политику која је усмерена ка развоју домаће привреде. То даје простора страним фирмама да користе руско-српски трговински споразум тако што купују или инвестирају у српске фирме, а затим извозе на руско тржиште. Такав је случај рецимо са фабриком Пирот коју је купила француска компанија и сада она извози гуме на руско тржиште, користећи погодности Споразума о слободној трговини између Србије и РФ. То није једини пример, има доста хрватских компанија које користе исте погодности. Ако узмемо у обзир и то да Србија поред Русије има Договоре о слободној трговини са Белорусијом и Казахстаном, потписивање договора са ЕАЕУ значило би проширивање сарадње на Киргизију и Јерменију са којима Србија има 0,3% трговинске размене. Из наведених примера се види да Србија не користи ни могућности већ потписаних трговинских споразума, због тога споразум Србије и ЕАЕУ има више маркетиншки карактер него што нуди нове перспективе. Тржиште ЕАЕУ свакако нуди перспективе, али ограничавајући фактор је српска економска политика.
Споразум о слободној трговини са ЕАЕУ-ом треба да буде потписан крајем овог месеца – октобра. Да ли мислите да ће Србија потписати овај споразум, упркос притиску Европске уније?
Из досадашње праксе је познато да је Србија одустала од многих договора због притиска ЕУ. Рецимо Србија није одобрила дипломатски статус Руско-српском хуманитарном центру у Нишу, иако је то већ било договорено са РФ. Други пример је некоришћење слободног простора на тржишту Русије, који је настао међусобним увођењем санкција Русије и ЕУ. Србија је могла да искористи ту шансу уз редефинисање економске политике, али је ЕУ инсистирала да Србија нема право да заузима простор који су раније имали производи ЕУ на руском тржишту. Да ли ће у овом случају Србија поново подлећи притисцима, или ће упркос њима да потпише споразум са ЕАЕУ, не могу да прецизирам. Мислим да је већи проблем што тај споразум, и ако буде потписан, неће имати великог домета. Могао би да има уколико би Србија имала такву економску стратегију, али то није случај. Имамо случај да неке чланице ЕУ боље сарађују економски са Русијом као што је Хрватска, него што то ради Србија.
Са друге стране, јавност у Србији је критична према ЕУ због тога што осуђује потписивање договора са ЕАЕУ а не реагује на много озбиљније ствари као што су кршење Устава, цензура медија, недостатак демократије у Србији. На томе се јасно виде двоструки стандарди.
Шта мислите, које мере може предузети Европска унија ако Србија потпише овај споразум? Да ли ће се односи између ЕУ и Србије погоршати?
ЕУ може да успори преговарачки процес са Србијом, али не мислим да би то било лоше по Србију, због тога што су моји погледи евроскептични. Верујем да би ЕУ покренула медијску кампању против такве одлуке Србије, али делимично би у томе била у праву. Можда је то пут којим српска спољна политика треба да дефинише шта заиста жели. Јасно је да ЕУ има захтеве које државе кандидати за чланство морају да испуне. Поштеније би било да Србија суспендује процес евроинтеграција, док се и сама ЕУ не изјасни о даљем проширењу. Мислим да би то било најбоље решење, али нисам уверена да би српско руководство могло да донесе такву одлуку због обавеза које је преузело. За Србију би у овом тренутку најбоље било да не иде у процес интеграција у било какве организације, већ да пре свега реши унутрашње проблеме и дефинише спољну политику у складу са вољом већине њених грађана. Моје мишљење је да већина грађана Србије не подржава европске интеграције.
Након што би Србија потписала споразум о слободној трговини са ЕАЕУ-ом, да ли мислите да би ЕУ одустала од намера да привуче Србију у ЕУ?
Процес проширења ЕУ је заустављен и ту не постоје никакве дилеме. Србија игнорише ту чињеницу и наставља да испуњава захтеве ЕУ иако нема никаквих гаранција да ће икада постати чланица ЕУ. Мислим да је то лоше поступање. Оног момента када је ЕУ зауставила процес проширења, Србија је била дужна да реципрочно заустави процес евроинтеграција.
Неизвесност о чланству Србије у ЕУ је сада још повећана након Брегзита и наставка кризе у ЕУ. Мислим да је идеја Запада да Србију даље држи у својој зони утицаја кроз процес евроинтеграција, али да нема озбиљну намеру да је у ту организацију прими. Са друге стране појачане су активности НАТО у правцу интеграције читавог Балкана у ту организацију.
Разговор водио: Сејмур Мaмедов
8. Октобар 2019.