Да бисмо на прави начин схватили где се ми то као народ и земља тренутно налазимо и шта нам се ово заправо догађа, неопходно је да се само мало потрудимо да тренутним догађајима, чињеницама и стварима у свету и код нас дамо праву реалну оцену, односно да их назовемо правим именом. Док год то не урадимо као народ, озбиљно и коректно, питање из наслова ће се вечито постављати и држати нас у незнању. Овај текст ће, надам се, покушати да неке ствари у свету и код нас назове правим именима и наговестити њихове могуће последице на даљу будућност нашег народа.
- Почећемо од стања светске економије и какве то последице носи по нас. Евидентна је криза светске економије колосалних размера, вероватно најјаче и најразорније до сада, која је почела доста пре текуће пандемије, само што је она доста убрзала, а чијем се врхунцу неминовно приближавамо. Сигурно је да ће ова криза бити дужничка криза, што се најбоље види у најразвијенијим западним земљама, где спољни дуг већ увелико прелази износ њиховог друштвеног бруто производа (БДП), уз губитке привреде који су се још почетком лета ове године мерили хиљадама милијарди долара, уз стотине милиона изгубљених радних места, те још већим бројем људи погођеним екстремним сиромаштвом. Саме процене пада глобалне економије за ову годину од стране водећих светских монетарних институција крећу се углавном у размери од 5 до 6%, са сасвим нејасним и крајње непредвидивим прогнозама њеног опоравка већ у следећој години у распону од 3 до 5%, зависно од исхода борбе са пандемијом. Много је међутим вероватније да ће опоравак бити много спорији, па се може протегнути до читавих пет година, након чега ће бити драстично промењена постојећа структура светске економије, као и основни принципи на којима она почива. Нема никакве дилеме да ће ова најновија економска криза само убрзати процес мултиполаризације светског поретка, који је већ увелико у току, те даљу одрживост неолибералног концепта учини дефинитивно зависном од „стероида“, са бесомучним штампањем долара и евра без покрића као највидљивијим, па и коначно до инаугурације национализма као најозбиљније и најмоћније политичке идеологије на свету. Као директан продукт овога је даље напумпавање финансијских манипулативних балона, односно деривата, чија застрашујућа цифра је одавно прешла хиљаду хиљада милијарди долара, у односу на глобални БДП од око 100 хиљада милијарди. Да ли је текућа пандемија вештачки изазвана у циљу очувања интереса глобалне корпоративне елите у целом свету, као нова манифестација њене ауторитарне моћи – кроз страх и хистерију у друштву, не би ли се становништво држало под контролом; да ли сама пандемија већ сада почиње да делује управо супротно од овога свега; да ли на овој пандемији кључни светски играчи губе контролу, те заиста немају још увек одговор на њу и не могу да је исконтролишу; да ли је сама појава и ескалација пандемије на неки начин почетак трећег светског рата, све су то питања на која ћемо релативно брзо имати одговоре. Оно што је за сада евидентно је чињеница да је сама пандемија донела за собом неслућене размере прерасподеле светског богатства, наравно у корист најбогатијих за преко десетина хиљада милијарди долара, односно за око 30% њиховог богатства, на уштрб стотина милиона који су остали без посла, и то само до лета ове године. Такође остаје и евидентна чињеница да се бар за сада, ни изблиза не може сагледати наговештај хитног оживљавања неког од раније устројених међународних контролних механизама за борбу против текуће пандемије и свих пратећих проблема и појава које она носи са собом. Неолиберална западна елита, којој је главна водећа економска идеја сада да даљи економски развој уопште није потребан, већ како зауставити развој других конкурентских економија, да истовремено у својој лажној надмоћности и изузетности остаје глува на повремене вапаје са Истока за хитним дијалогом и сарадњом по овим најургентнијим питањима , гурајући тако цео свет у све већу опасност.
Шта је поука за нас? У овој светској дужничкој кризи претерано доливање воде у вино, како сликовито називају угледни економисти популарно назване квантитативне олакшице или народски, штампање пара без покрића, реално неће моћи у недоглед да се одвија. Како ће светска економија, у не тако далекој будућности, вероватно ићи према моделу тржишног решавања државних дугова, велика је вероватноћа да ће мање развијене земље, а које су већ дуго у кризи, као што је Србија, доспети у ситуацију да делом, најчешће најбољим, своје имовине намирују доспеле дугове. Како би избегли овај, не тако давни „Грчки сценарио“, владајућа елита мора строго водити рачуна о стању спољног дуга, чије сервисирање не би смело да поремети нормално функционисање привредног система, што на жалост код нас није случај. Што бржи заокрет ка самодовољној националној привреди, тешка је, али једна од најпоузданијих варијанти одбране, како од текуће пандемије, тако и од застрашујуће нове светске економске кризе.
- У самом средишту ове кризе су САД, као некада најсјајнија економија света, а сада енормно задужена, која је у ову кризу ушла после педесетогодишње стагнације, након које је наступила структурална криза у правом смислу и коначно са текућом пандемијом и депресија, за чије последице ће бити потребан вишегодишњи опоравак. Пад привреде за задњих годину дана закључно са септембром ове године од око 9% (други квартал ове године чак око 30%), огроман губитак радних места (по разним проценама од 40 до 60 милиона), који се јако тешко обнавља, око 25% угашених малих предузећа, буџетски дефицит дупло већи од оног из рекордне 2009 год., спољни дуг који је одавно превазишао висину БДП-а, при чему се удео америчког БДП у светском БДП-у континуирано смањује (сада око 25% номинално, док свега 15% на основу паритета куповне моћи), а уз све то и суноврат америчког долара као њиховог „врховног божанства“ које их је уједињавало, само су неки од показатеља све разорности економске кризе са којом се САД суочавају. Недавна председничка „изборна сага“, као и њене последице, само ће све ово наведено још више оголити и подстаћи, а што неминовно води путем њихове вероватно најтеже друштвене дезинтеграције у историји. Уз све ово, тотални сумрак демократије око и за време ових избора, јасно је показао да је бивши „светски светионик демократије“ дубоко метастазирао, те да он не може више бити пример и углед било којој земљи у свету. САД су данас само сенка самих себе, како оцењују наши аутори.
Ми смо нажалост један од народа који је у својој недавној историји застрашујуће преживео батину те глобалне и до перфекције организоване машинерије „вашингтонске мочваре“, самоовлашћене за доношење „једине и неоспорне истине“. Поучени тиме, морамо се убудуће држати што даље од ње, а не да срљамо у национално неодговорне „дилове“ са њом, без обзира која ће страна однети победу у садашњој суровој борби која прети да разруши саме темеље америчког друштва. Не радујући се туђој несрећи, ми једноставно морамо максимално паметно и разумно да искористимо ово међу време, окрећући се свеукупној сарадњи са правим и провереним пријатељским земљама, клонећи се англо-америчких глобалистичких структура, бар до следећег неког великог глобалног ресетовања.
- У општем метежу ове економске кризе, комбиноване са дугорочном мигрантском и кризом око Брегзит револуције, како је у истоименој својој књизи назива Синиша Љепојевић, а која се приближава свом коначном разрешењу, ЕУ је дубоко вишеструко подељена, где само наизглед доминира увек тињајући сукоб Немачке и Француске, са својим различитим интересима. Презадужене, са просечних већ око 100% спољног дуга у односу на БДП, земље ЕУ бележе велики пад привредних активности од почетка пандемије (Немачка 12, Француска 18, Велика Британија чак 22%, у прошлих годину дана закључно са септембром ове године). Велика „спасоносна акција“ штампања врућих евра без покрића у износу од чак 1.350 милијарди до јуна следеће године, као и лансирање дигиталног евра од стране Европске централне банке (ЕЦБ), као изнуђених палијативних решења, тешко да ће ишта помоћи економском опоравку, већ ће само на извесно време одложити неопходне структуралне промене саме ЕУ. Она ће неминовно поћи путем неке врсте трансформације у Сједињене Европске Државе, пошто саме њене чланице никада неће потчинити своје виталне националне интересе већини, како то лепо оцењују западни аутори.
И шта онда да ради Србија са својим „безалтернативним путем“ у ту и такву ЕУ? Па све нам је јасно, када само бацимо поглед у комшијско двориште Бугарске, убедљиво најсиромашније земље ЕУ, дубоко утонуле у системску кризу, која се управо ових дана ближи свом врхунцу. Са деценијским привредним искуством у сарадњи са овом земљом, имао сам прилику да директно пратим све фазе до њиховог приступања ЕУ пре 13 година, а и каснији период самог чланства, а које су ишле од одушевљења, преко постепеног хлађења, па до тоталне резигнације, схватајући да су се они придружили ЕУ, али да ЕУ заправо никада није дошла код њих. Ово постаје све очигледније у њиховим све већим трзавицама на линији са ЕУ, где се већ наслућује почетак „преформатирања“ њихове политичке сцене, уз лагани процес реинкарнације изгубљене словенске душе (преко 70% Бугара се пријатељски односи према Русији). Упоређујући вишегодишње базне економске и демографске параметре Србије и Бугарске, скоро редовно сам долазио до врло сличних, поражавајућих цифара за обе земље, а који су говорили о системски уништаваној индустрији и девастираној пољопривреди са обе стране, те језивим демографским цифрама изгубљене популације. На нашој линији са ЕУ је такође неки чудан, непријатан мук, отварање нових поглавља се више и не помињу, а ЕУ је ту да би нам перманентно саопштавала како треба да уложимо и даље значајне напоре и допринесемо постизању свеобухватног правно обавезујућег споразума са Косовом, јер је он хитан и пресудан на путу ка „светлој будућности“ ЕУ, а наравно и да нас похвали за активно, конструктивно и ефикасно управљање миграционим токовима, јер полако, али сигурно постајемо санитарни коридор ЕУ, као сигурна кућа за мигранте. А зар ико озбиљан може поверовати да ће оваква ЕУ, која се бори за свој опстанак, имати више жеље и воље да се иоле озбиљније бави приступањем високо корумпиране, привредно уништене и сиромашне балканске периферије. То нам наравно ЕУ никада неће директно саопштити, већ ће нас све заједно држати у својој чекаоници на неодређено време, замајавајући нас имагинаријумом неких нових балканских интеграција, али строго у складу својих интереса.
- Главни носиоци деглобализације и мултиполарности са Истока, Кина и Русија, доста успешније се боре са текућом светском економском кризом, па и текућом пандемијом, при чему Кина, након пада БДП у јеку пандемије од око пар процената, већ бележи исто толики раст, односно раст БДП око 5, а извоза од скоро 10% у задњих годину дана, закључно са септембром ове године. Пад БДП-а у Русији је у овој години дупло мањи од западних земаља, без обзира што поред пандемије трпе огромне губитке од перманентних западних санкција, те велике притиске ратне НАТО хоботнице на свим њеним неуралгичним тачкама, посебно у енергетици. Све ово у циљу развлачења и пренапрезања Русије, а по строгим и прецизним упутствима НАТО-вске РАНД корпорације. Отуда је сасвим разумљиво што је сама Русија, управо уз помоћ деглобализације, као и свих наведених ових фактора, кренула путем изградње унутрашње самодовољне економије, у чему је изгледа у потпуности успела. Као један од показатеља је свакако и податак да је још прошле године по величини економије стигла Немачку, наравно по паритету куповне моћи (ППП), перманентно напредујући на тој скали у односу на развијене западне економије. Област у којој је и фактички успела да у кључним сегментима већ превазиђе САД и цео Запад, је свакако војна индустрија, а што за њих представља ноћну мору. Привредни раст Кине је тек импозантан, па тренутно по паритету ППП, њен удео чини чак 20% глобалног БДП-а, а са успешном реализацијом мега пројекта Појас и пут, који укључује и земље Евроазијском економског савеза (ЕАЕС), као и многих других већ постојећих, а и планираних интегративних процеса и партнерстава, тај проценат ће све више расти. У технолошком „рату“, САД већ губе примат у корист Кине (вишеструко више пријављених патената), која се већ дуго стратешки позиционира у „рату“ техничких стандарда, са великим шансама да постане водећа сила у већини кључних области најнапреднијих технологија. Тиме се припрема и терен за озбиљно угрожавање „његовог височанства“- америчког долара, а за шта се бира осетљиви моменат његове слабости, што би довело до додатне дестабилизације САД, са којом би се оне тешко избориле. У својим предвиђањима западни стручњаци оцењују Кину као економски најмоћнију земљу већ средином 2020 –тих, уз пад и слабљење западних економија, чиме ће кинеска влада и њене велике компаније бити у могућности да преобликују међународне институције и успоставе стандарде према својим интересима. Очигледно је да се, не само евроазијске, него и уопште азијске привредне интеграције, за разлику последњих година код ЕУ, одвијају доста убрзано, што је посебно видно кроз прожимање и интеграцију кинеског Једног пута и појаса са ЕАЕС са Русијом као „првом виолином“, те Казахстаном као главним чвориштем. Свакако да неупоредиво већа територија, као и привредна богатства, овим новим интеграцијама пружају велике компаративне предности у односу на ЕУ и Запад, а посебно њихове интегративне и руководне основне идеје, које се огледају у економском прагматизму, добровољности, принципу равноправности и уважавању суверенитета.
Снажна повезаност наше готово уништене привреде са тржиштем ЕУ постаје само мантра, ако се узме у обзир далеко већа флексибилност, већа окренутост узајамној помоћи, те потпуно одсуство спољног наметања унутрашњих економских и политичких решења у оквиру ЕАЕС и других већ постојећих, а и нових интегративних модела са азијских простора. Као дубоко колонијална и опустошена, под западним патронатом који строго дозира њен развој, нашој привреди ће стварно убрзање темпа економског развоја бити готово немогуће без значајнијег заокрета и много снажнијег изласка на ова колосална тржишта, не помињући уопште нашу огромну енергетску зависност управо од ових тржишта, као једне од кључева развоја. Без обзира на одређене позитивне кораке које је ова наша владајућа елита остварила у овом правцу на почетку своје власти, како је време одмицало, тако је ово све више слабило, уз потпуни недостатак државних институција које би се овим послом бавиле. Ово се посебно односи на Русију, где је у задњих неколико година учињено управо све супротно, уз истовремено ширење илузије о никад бољој економској и политичкој сарадњи. Неминовно ћемо морати према наступајућим азијским привредним дивовима и њиховим интегративним процесима који се убрзано шире, захватајући још одавно Балкан и саму ЕУ, да мењамо стратегију и наступ, те да им прилазимо што искреније и зрелије, студиозније и плански. Тим више што је још увек недовољно изражен и нејасан правац раста, као и сама динамика даљег продубљивања и ширења свих видова повезивања на евроазијском и азијским просторима, у чијем контексту су и актуелни геополитички проблеми.
- Шта се упоредо са овим глобалним турбуленцијама догађа код нас ? Да ли се ми благовремено припремамо да сачекамо све ово на ногама и да преживимо све ове нове изазове? У односу на износе наведених глобалних цифара, наш реални БДП од око 40 милијарди евра, укупна имовина од нешто преко 100 милијарди евра, делују сићушно и више упоредно са имовином и годишњим прометом неке осредње светске мултинационалне корпорације. Типичан смо пример мале неолибералне, заробљене и опустошене економије са великим спољним дугом реално континуирано изнад 70%, који иде и до 80% вредности БДП-а; контролисано ниским привредним растом, тек нешто око 2,5% годишње у задњих 7 година, скоро најнижим на Балкану; перманентним годишњим спољно-трговинским дефицитом од око 6 милијарди евра, углавном као продуктом прецењеног курса динара, по неким проценама и за читавих 50%, што даје привид релативно стабилног монетарног система. Светску економску кризу и текућа пандемију дочекали смо неспремно, те отуда и реални пад БДП-а у првом полугођу ове године од око 10% БДП-а, који са додатим падом од око пар процената у трећем кварталу (индустрија на 0%, извоз и увоз -2%, туризам -40% и др.), чини готово неозбиљним прогнозе наше владајуће елите о најмањем привредном паду у Европи за ову годину од око 1 до 1,5% (реално се очекује привредни пад од око 5 до 7% БДП-а, док се пројекције Светске банке и ММФ-а крећу око 3% у минусу), а поготову њихове прогнозе у чувеној стратегији „Србија 2025“ о енормном расту просечних плата и пензија. Уз ово иде и реално очекивани дефицит буџета за ову годину од скоро 9% БДП-а, убедљиво највећи до сада, као и у односу на земље у окружењу. Никаква пропаганда владајуће елите не може да сакрије чињенице да је скоро две трећине нашег народа сиромашно, трећина живи са просечним приходом од око 250 евра месечно, те да је четвртина директно у зони сиромаштва, а да је најчешћа, односно медијална зарада мања од 400 евра. За социјално најугроженије у овој пандемијској кризи једноставно ништа није урађено, па су они, без и једне мере, поднели највећи терет досадашње кризе. Још је тужнија чињеница да су чак и значајно смањена издвајања за одређене категорије корисника социјалне заштите. С друге стране, владајућа елита упорно пропагира и подстиче директне стране инвестиције, запостављајући и гушећи развој домаћег предузетништва, као и скоро потпуно препуштајући банкарски сектор страним банкама. Све ово уз аминовање Народне банке Србије (НБС-а), која је пак сада принуђена, управо због овога, да на волшебан начин и углавном у тајности, спашава кључна државна предузећа, као и приватне компаније миљенике владајуће елите, откупом њихових корпоративних обвезница, за које уопште не постоји одговарајуће регулаторно тржиште. И док наша владајућа елита упорно истрајава у сарадњи са кључним западним међународним финансијским институцијама (ММФ-ом, Светском банком, ЕБРД-ом и др.), показујући недостатак сопственог капацитета за даље економске реформе, прште перманентне похвале са њихове стране о добрим економским мерама наше владе и одличним изгледима привредног раста, а што ће потрајати све док уредно сервисирамо обавезе према њима, као и док не приватизујемо и задње крупно државно предузеће.
Шта да се ради и као даље? Очигледно да наша привреда дугорочно неће преживети овакав наметнут неолиберални модел и вестернизацију, као уосталом ни остале расцепкане мале балканске деспотије у нашем непосредном окружењу. У овом својеврсном интррегнуму глобалних гибања, Балкан може преживети само на прави начин привредно интегрисан и оснажен, који ће као тржиште од око 20-так милиона становника тек представљати одређену реалну снагу. Тим правим интеграцијама Вашингтон и Брисел, као и раније кроз историју Беч, ће се оштро противити, те увек наметати неке своје интегративне имагинарне шеме, попут „Мини Шенгена“, а саобразне сопственим политичким и економским интересима на Балкану, зачињене са готово мизерним износима обећаних инвестиција, које не бисмо смели да прихватамо озбиљно. Након ЦЕФТЕ, која је практично нестала са Косовским санкцијама Србији и Републици Српској, очигледно је неопходан неки сасвим нови облик организације и сарадње, којима ће се превазићи сви стари проблеми и слабости. Пошто је очигледно ЕУ прокоцкала своје поверење на Балкану, а тешко да ће убудуће имати снаге и воље да се њиме озбиљније бави, као вероватно ни Вашингтон, ствари бар треба покушати узети у своје руке, без обзира колико се то сада чини далеким и тешко изводљивим. За православни део Балкана ова перспектива је сасвим видљива и јасна и то би можда био први корак ових нових интеграција, са Србијом као стожером. Перспектива за остале балканске земље се отвара у неком другом кораку, тек када збаце своје колонизаторе, који их деценијама гурају у септичку јаму, плашећи их бауком „српског агресора“, како то лепо примећују наши аутори. Само тако интегрисани балкански народи могу и политички и економски одговорити овим новим светским изазовима, те на правим и реалним основама свестрано сарађивати, како са новим, тако и са старим империјама, градећи својеврсну стратегију моста сарадње између њих самих.
Тај процес подразумева и комплетно промењен политички и економски систем у свим балканским компрадорским деспотијама, а што је процес који је већ кренуо путем појединачних бљескова националног ентузијазма, којима што пре треба дати заједничко усмерење. Заокрет од западног неолибералног модела, са његовом заменом национално одговорним економским концептом, уз јаку улогу државе, као централног регулатора привредних токова, базираном на убрзаном развоју приватног предузетништва, биће насушна потреба. Нови наступајући интегративни процеси са Истока, са својим инвестиционим потенцијалима, су вероватно далеко реалнији да већ у средњорочном периоду значајније промене економски пејзаж Балкана. Њих међутим морамо сачекати спремни и интегрисани на реалним основама, са сасвим новим економским концептом развоја. Како је будућност човечанства поново на тренутак слободна, па се створио простор за машту, стварање и борбу, како те лепо запажа А. Дугин, што пре своју пажњу, уместо неолибералном западном концепту, који је успео да уништи своју традицију и религију, као и саме принципе западне цивилизације, треба да посветимо моделу „цивилизаторске државе“, са својим специфичним државним капитализмом, вери и култури дубоко укорењенима у традицији, које се практикују у свакодневном животу. Овај модел све више јача, показујући не само конкурентност, већ и супериорност у односу на владајући западни концепт.
Д.В.
19. Новембар 2020.