Dragana Trifkovic

Dragana Trifkovic, Direttore Generale del Centro per studi strategici

Пре неколико дана турски министар спољних послова Хакан Фидан изјавио је да се Турска залаже за тражење дипломатских начина за решавање сукоба у Украјини. Подсетићемо се да су у Турској пролећа 2022. године били организовани преговори између Москве и Кијева, који су се завршили неуспехом захваљујући Лондону, пошто је тадашњи британски премијер Борис Џонсон позвао Кијев да ништа не потписује са Руском Федерацијом и да настави да ратује. Иако се државе Запада, као и Турска, на речима залажу за постизање мира у Украјини, јасно је да се њихово деловање суштински разликује од реторике. Постизање Минских договора о престанку непријатељстава у Украјини (2014-2015. год.), Западу је служило само за куповину времена како би се додатно ојачале оружане снаге Украјине. То је потврдила и бивша канцеларка Немачке Ангела Меркел, што јасно говори о томе да Запад када „орвелијански“ говори о миру, заправо води рат („рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“ Џорџ Орвел „1984“). У вези са тим колективни Запад је изгубио било какав кредибилитет да говори и преговара о миру као страна која подстиче сукобе и не уважава међународно право. Али да ли се Турска по том питању разликује од Запада и да ли се Турској може веровати?

Усвајања резолуције о „геноциду“ у Сребреници пре свега говори о злоупотреби међународних институција од стране западних центара моћи који на овај начин намећу своје политичке агенде.

Резолуција која је предложена од стране Немачке, је пристрасна необјективна и исполитизована. Као и у време нацистичке Немачке, ова држава подлеже и погодује англо-америчким стратешким агендама креирања сукоба. Усвојена резолуција је претња за мир и безбедност и она је отворила пандорину кутију, с обзиром на то да бројни геноциди почињени од стране западних земаља као што су Велика Британија, САД, Француска, Немачка, Белгија и др. никада нису окарактерисани званично као такви. Ради се о милионима жртава широм света на афричком, америчком, евро-азијском, аустралијском континенту.

У понедељак 27. новембра, у Риму је одржан округли сто у организацији Eurasia Mediterranean Study Center у сарадњи са Polis Etica, под називом:

„ЕВРОПСКА СИГУРНОСТ ИЛИ НЕСИГУРНОСТ? У потрази за изгубљеном стабилношћу”

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије, говорила је о нападу на православље и религију у целини:

У октобру месецу, провела сам неколико недеља обилазећи западне пограничне области Русије, уз саму линију раздвајања са Украјином. Оно што је очигледно, географски гледано, ту граница и не постоји. Непрегледно пространство богато шумом и веома квалитетним земљиштем, простире се и са једне и са друге стране. Територија данашње Украјине је претежно била део Руског царства, а након слома ове империје после Октобарске револуције, Лењин и бољшевици су нацртали републичке границе. Идеја је, чини се, настала раније. Почетком 1917. године, социјалистичка револуционарна новина „Дело народа“, позвала је на трансформацију Русије у федералну државу по узору на Сједињене Државе.

Il problema con il Kosovo e Metohija è un problema di stato maggiore e di interesse nazionale per la Serbia. Egli è direttamente collegata alla violazione del diritto internazionale e le azioni della NATO coalizione di stati, in un momento in cui erano all'apice della loro potenza. Da allora, internazionale la situazione è cambiata drasticamente. Nelle condizioni attuali, il progetto Americano per l'indipendenza del Kosovo è insostenibile. È per questo motivo che CI sta facendo sforzi estremi per porre fine a questo problema e la forza del serbo leadership attraverso la "Bruxelles piattaforma" per dare il suo territorio.

Међународни округли сто на тему угрожавања слободе говора у Европи и генерално на Западу, одржан је у он-лајн формату. Овај догађај је организован уз подршку Департамента за мултилатералну сарадњу сталне делегације Руске Федерације при канцеларији УН у Женеви. На округлом столу се говорило о прогону независних новинара и активиста.

Dragana Trifkovic, direttore del Centro di studi strategici

У петак увече када сам слетела из Грозног у Москву након посете Чеченији и упалила мобилни телефон, стигле су ми вести о томе да је у току државни удар. Док смо чекали на искрцавање људи су са неверицом почели да се питају о чему се ради. Руси, иначе увек суздржани у коментарима, почели су да причају о томе како очигледно ствари не функционишу како треба. Мишљења су била подељена. Неки су оптуживали Министарство одбране, а други Јевгенија Пригожина власника приватне војне компаније Вагнер. Када сам са аеродрома Домодедово стигла до центра Москве, већ је била поноћ. Ретки пролазници су коментарисали догађаје са чуђењем, а улицама је патролирала полиција. Мере безбедности су очигледно биле појачане.