Интервју Драгане Трифковић са Махером Мерхејом
Наш регион садржи нафтна, гасна и енергетска богатства. Због тога смо у претходним годинама били сведоци рушења многих арапских режима и покушаја свргавања председника Асада и његове власти, каже председник и генерални секретар Сиријске националне омладинске партије Махер Аднан Мерхеј у разговору са нашом Драганом Трифковић
Пише: Драгана Трифковић
Рат у Сирији и даље траје, али од доласка Руске армије у Сирију ствари су кренуле у позитивном правцу, а сада су се већ значајно промениле. Русија је покренула непосредну борбу против тероризма, и политички процес решавања сиријског конфликта у сарадњи са Ираном и Турском. Мировни преговори о Сирији под окриљем УН су започели 2016. године, међутим они нису остварили никакав позитиван напредак у односима зараћених страна
Пише: Драгана Трифковић
У српским медијима се последњих дана могло прочитати доста тога о донаторској конференцији за Сирију одржаној у Лондону, али су неке врло важне информације у вези са тим догађајем случајно или намерно изостављене. Организатори конференције били су Велика Британија, Немачка, Норвешка и Кувајт, у сарадњи са Уједињеним нацијама. То је четврта по реду конференција, док су претходне три биле организоване у Кувајту. Медији у Србији су објавили да су се у Лондону састали светски лидери, како би прикупили помоћ за Сирију.
Важно је истаћи да званичници државе Сирије нису били позвани на конференцију у Лондону, нити су организатори конференције показали интересовање да укажу помоћ овој држави у сарадњи са званичним властима. То је наставак политике мешања у унутрашње послове једне суверене државе кроз наводно хуманитарне идеје. Апсурдно је да организатори конференције назову манифестацију „помоћ Сирији“, а да притом уопште не намеравају да координишу са државним институцијама око прерасподеле помоћи. Заправо прикупљена средства ће бити уложена у програме који су сами организатори смислили, а тичу се остваривања следећих циљева: стварања могућности запослења избеглица из ратног подручја у суседним државама, обезбеђивања приступа образовању за избеглице из Сирије, указивање здравствене помоћи људима у Сирији и почетак изградње Сирије када се конфликт заврши.
Пише: Драгана Трифковић
Узрок сиријског сукоба
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
