Преносимо са Стања Ствари
(Руска народна линија, 5. 9. 2019)
Прослава осамдесетогодишњице почетка Другог светског рата у Пољској била је, поред осталог, још једна манифестација не само русофобије, већ и србофобије.
Тако су у српским патриотским круговима доживели чињеницу да је на прослави у Варшави као представник оних који су у бившој Југославији ратовали против нацизма наступила Хрватска, а не Србија.
Прес-служба хрватског председника цитира речи госпође Колинде Грабар Китаровић: „Ми смо овде да би одали почаст свим жртвама рата. Како оним у Пољској, која је прва ступила у борбу против нацизма, тако и у свим другим земљама које су устале у одбрану слободе и мира у Европи и у целом свету. Хрватски народ је сразмерно броју становника дао највећи допринос антифашистичкој борби у Европи: у њој је узело учешће више од пола милиона хрватских грађана.“
Изгледа да је госпођа председник Републике Хрватске под „хрватским народом“ убројала и Србе који су после распарчавања Југославије 1941. године постали становници „Независне Државе Хрватске“?
На речи госпође Грабар-Китаровић реаговали су у српској Скупштини. Тако је прес-служба српске странке „Двери“објавила саопштење у коме се указује да је игнорантски однос светске јавности према доприносу који је српски народ дао у заједничкој борби против нацизма делом последица нашег „немара“ (Србија никада није пописала све своје жртве у ратовима ХХ века, нити је саградила меморијални центар за све своје жртве. Последица овог немара је непоштовање међународних фактора према нашој држави).
Ипак, бићу слободан да се не сложим са аутором коментара.
Као прво, небрига према сећању на српске жртве у Другом светском рату само је један од многи остатака титоизма, у коме су уместо стварних оцена у друштвену свест убачени политички коректни митови у служби „братства и јединства“. Уместо да се Хрватска обележи као искрени савезник Рајха, а Србије као део Краљевине Југославије који је преузео на себе најтежи терет окупације, југословенски комунисти су изградили идеологију тзв. „партизанске матрице југословенске комунистичке културе“. Суштина ове матрице се сводила на то да су тобоже сви народи Краљевине Југославије подједнако страдали како од нациста, тако и од домаћих колаборациониста. При том, у југословенској кинематографији као главни непријатељи комунистичких партизана нипошто нису приказиване хрватске усташе, већ српски четници.
Павел Вјачеславович Тихомиров
После слома титоистичке Југославије, у „малој Југославији“ (која је представљала федерацију некадашњих федералних република Србије и Црне Горе) идеологија је претрпела неке суштинске измене, па су чињени покушаји да се расветле узроци због којих су баш Срби највише страдали од свих народа бивше Југославије.
(На територији Југославије се током 1941. до 1945. године истовремено водио рат за независност против нацистичких освајача, међунационални српско-хрватски рат и грађански рат између комуниста, национал-демократа и пронемачких десних конзервативаца.)
И поред тога, нови политички кадрови који су одбацили комунизам нису могли себе да позиционирају ни као наследнике четника, а тим више ни као наследнике љотићеваца.
У вези с тим дао бих савет који може бити од интереса оним руским чиновницима који се баве питањима „руско-српског пријатељства“. У Србији не постоји култ Другог светског рата. Организовати код њих „Бесмртне пукове“ је не само јалов, већ и небезбедан посао. Зато што су једном Србину деде или прадеде ратовале за Дражу, а другог за Тита, а трећи су до данас испуњени осећањем захвалности према оклеветаном ђенералу Недићу. Управо зато и не постоји култ Другог светског рата, али зато постоји култ Првог светског рата.
Једна од последица таквог стања је и то што у Србији ни данас не постоји меморијални центар који би био посвећен сећању на жртве из рата 1941-45. године.
Следствено, за разлику од других народа планете, Срби нису умели јасно да представе своју улогу у антихитлеровској борби. Услед тога, заставу антифашистичке борбе народа Југославије покушавају да преузму Хрвати.
И ту прелазимо на главну ствар.
Створена је потпуно апсурдна ситуација: на прославу осамдесетогодишњице од почетка Другог светског рата позивају се Украјинци и Хрвати, а Руси и Срби се не позивају.
При том, ни за кога није тајна да се савремена политичка свест Хрвата умногоме заснива на усташкој идеологији, као што се и савремена политичка нација Украјинаца ствара на основи традиција Степана Бандере.
Коментаришући ове процесе, амбасадор Русије у Србији, Александар Боцан-Харченко, приметио је да је ревизија историје не само увредљива, већ и опасна: „Већ сада се у низу држава отворено и без устезања спроводи пропаганда нацистичких вредности, чине се покушаји да се оправдају нацистички злочинци и њихови помоћници.“
Извор: Jutarnji.hr
Посланик српског парламента из странке „Двери“ Марија Јањушевић, члан скупштинског Одбора за људска и мањинска права и члан Савета за спољне послове странке „Двери“, благовремено се обратила комесару Савета Европе за људска права, госпођи Дуњи Мијатовић, и информисала је о могућим пропустима на самом обележавању осамдесетогодишњице Другог светског рата. Међутим, комесар није нашла за сходно да одговори.
И тако, ми видимо, да је непостојање у српском друштву консензуса око тумачења трагедије Грађанског рата од 1941. до 1945. године, догађаја који је неодвојив од народно-ослободилачког рата против хитлеровских завојевача и хрватских клеро-нациста, довело до тога да је крв српских бораца против фашизма предата забораву.
У име народа Југославије на церемонијама учествују сународници оних који се могу убројати у најоданије савезнике Трећег рајха.
Следствено, ревизија историја добија потпуно бестидне форме.
П. С. Посланичка обраћања упућена опуномоћенику Савета Европе претварају се у нешто што је налик анегдотским „писмима очаковском рабину“ (бескористан посао).
Павел Тихомиров, помоћник главног уредника Руске народне линије
Са руског посрбио: Зоран Чворовић
14. Септембар 2019.
