Dragana Trifkovic, direttore del Centro di studi strategici
Управо завршени избори за нови састав Европског Парламента одлучили су ко ће у наредних пет година, имати прилике да заступа своје ставове у овој институцији. Интересовање гласача у земљама ЕУ, овога пута је било веће него на претходним изборима 2014. године. За време последњег изборног дана у Бриселу су одржани протести „жутих прслука“ против бриселске администрације на којима је полиција против демонстраната употребила силу. Слични протести већ месецима трају у Француској и стварају велике проблеме актуелном председнику Макрону, чија популарност константно опада. Предизборна кампања у ЕУ се одвијала у тензичној атмосфери, а системске странке су користиле сва могућа средства против својих политичких противника. Тако је неколико дана пред изборе испливала афера „Ибица“ која је резултирала оставком председника Слободарске партије Аустрије, Штрахеа.
Свакако у овом случају треба узети у обзир и слабост лидера Слободарске партије Аустрије, који у датим околностима није одреаговао како би требало. Овај случај осликава намере владајућих структура ЕУ да дисквалификују своје политичке противнике. Можда је то још уочљивије у суседној Немачкој где су владајуће структуре месецима водиле кампању против Алтернативе за Немачку покушавајући да конструишу везе посланика ове партије са Русијом. У водећим западним медијима вођена је пропагандна кампања против Алтернативе за Немачку, где су чланови и функционери ове партије квалификовани као екстремисти, страни шпијуни и сл.
То свакако није пресудно утицало на резултате избора у Немачкој за Европски Парламент, јер се промене у Немачкој споро одвијају због стабилне економске ситуације. У земљама ЕУ које су погођене финансијском кризом, промене су много израженије. То је узроковало да се незадовољни гласачи у Немачкој определе за Зелену партију која је освојила мандате Демохришћана и Социјалдемократа. Алтернатива за Немачку је освојила више гласова него на претходним изборима за Европски Парламент али без значајног напредовања.
С друге стране у Француској, Италији и Великој Британији су вансистемске странке освојиле већину гласова. Национално окупљање које предводи Марин Ле Пен је победник на изборима за ЕП у Француској, што ће још више довести до изражаја на Макронову непопуларност. Могуће је да ће победа Ле Пенове довести и до ванредних избора у Француској.
Салвинијева Лига је остварила очекивани резултат и потврдила своју лидерску позицију.
Велико освежење у Европском Парламенту биће посланици Брегзит партије Најџела Фаража, који су освојили 28 посланичких места. Најџел Фараж је својевремено био звезда Европског Парламента чији бритки говори су доводили до очајања бриселску администрацију.
Још једна промена односа снага десила се у Грчкој где су гласачи казнили непринципијелну политику Сиризе а Ципрас је због резултата најавио ванредне изборе у Грчкој.
Оно што је уочљиво, то је да постоји потреба бирача за променама у ЕУ и за променама у самим земљама чланицама, али да избор између понуђених опција, не задовољава њихове потребе у потпуности. Суштински протекли избори у ЕУ не могу ништа да реше, већ ће се и даље наставити агонија у којој се Унија налази. У променама које се одвијају на светском нивоу, ЕУ није пронашла модел за позитивне правце, и она у новом односу снага, где доминирају велике силе, губи свој значај.
Јединство у ЕУ неће моћи да буде постигнуто, а досадашње владајуће структуре немају баш пуно разлога за оптимизам, иако нису драстично поражене. Таква ситуација ће додатно отежавати проналажење консензуса у ЕУ и то у фази када треба да буде спремна на решавање многобројних проблема. Тешко је предвидети на који начин таква ситуација може да се превазиђе, пре свега због тога што ЕУ не води суверену политику.
Што се тиче Србије она ће и даље бити у незавидном положају, где ће се владајући режим трудити да испуни унапред преузете обавезе од Брисела, Берлина и Вашингтона, посебно по питању Косова и Метохије. Међутим тренутна политичка ситуација у Србији, протести опозиције, чврсти став СПЦ и Руске Федерације која подржава решавање питања КиМ у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Републике Србије, практично паралишу носиоца власти да такве кораке предузме. С друге стране однос ЕУ ка проширењу и приступању нових чланица, вероватно неће моћи да буде јасно дефинисан, што је за Србију позитивна ствар. Уколико би постојала чврста воља ЕУ за проширењем, то би далеко олакшало позиције владајућег режима у Србији.
Овако ће се Србија и даље налазити између чекића и наковња, где јој се са једне страни тражити да призна такозвано независно Косово, а са друге стране јој се неће нудити никаква перспектива. Иако је у сваком случају перспектива саме ЕУ, под великим знаком питања. Таква позиција ће додатно отежати примену оних решења по питању Косова, која нису у складу са Уставом Републике Србије, међунарoдним правом, и што је најважније, са већинском вољом грађана Србије.
28. Maj 2019.
