Пише: Александар Милутиновић
Шта је Wikipedia просечном човеку данас? То је место где се тражи потврда за незнање из било које теме. Кажу, ено пише на Wikipedia-и, кад желиш да ставиш тачку на неку полемику и будеш онај чија је задња.
Како функционише тај „камен мудрости” у оквиру паметних телефона и рачунара? Тако што свако може да је допише. Може то да уради према свести и савести. Може да упише све како је, професионално и по науци, а може и аљкаво, учитавајући своје жеље и (не)знање. Може и са (зло)намером. Могу појединци, могу службе. Могу стране, могу домаће, ако постоје као такве. Wikipedia је један од полигона где се обавља инфо рат. Посебно њену (не)поузданост можете да видите у историјским темама и дилема на тему Срба и ентитета временом отпалих од истих.
Показаћу Вам на примеру једне цркве у Нишу колико се разликује оно што се упрошћено даје тамо у односу на како је то стварно било, како пишу људи који су живот посветили свом народу и истинској науци и колико је опасно да се учи из Wikipedia-e. Зато боље не читајте исту и останите „глупи крај очију (телефона)”, ако већ немате кад или не желите књиге за учитеље.
Зашто се у последњих тридесетак година интензивно чују у јавној сфери фразе које кажу да је време да се „гледа у будућност” и да се „не живи у прошлости”? Често нам прете „враћањем у деведесете” иако смо тада били духовно бољи у много чему (https://rt.rs/opinion/marko-tanaskovic/45185-marko-tanaskovic-devedesete-herojske/?fbclid=IwAR2sP-K-ZFmXQbyauLkEnQyCovBnMP4bMt-2iFfZtw3wruH4109zkhLON2U). То је често део приче аутошовиниста, амбасадора западних земаља и разних мегафона данашњих власти. Шта то има у тој прошлости да Срби никако не смеју да гледају у исту и може ли се веровати овим, горе описаним категоријама у смислу њихових добрих жеља за данашњу и сваку другу Србију? Ја им не верујем, а показаћу на неким примерима и зашто. Надам се да ће и Вама бити занимљиво и можда неког од Вас упути на књигу коју ћу користити као извор за делове овог текста, а то је „Србија и Ватикан од 1804. до 1914.” Љубомира Дурковића Јакшића у издању Catena Mundi. Ићи ћемо кроз примере јер тако је најједноставније разумети. Ако се још повеже са актуелним тренутком, слика је још бистрија, једнако јасна као и жеља наших западних „партнера” да у своју прошлост не привиримо, а камо ли да је анализирамо и извучемо поуке. Зато кренимо!
Пре него што кренете даље кроз текст, прочитајте шта Wikipedia пише о католичкој цркви Пресветог срца Исусовог у Нишу ( https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D1%81%D1%80%D1%86%D0%B0_%D0%98%D1%81%D1%83%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3_%D1%83_%D0%9D%D0%B8%D1%88%D1%83) уз посебну молбу да запамтите име два човека, свећеника католичке цркве важне за разумевање контекста и оног шта жели да прикаже, а шта да сакрије неко из мрака Wikipedia-e. То су Ћесаре Тондини и Вилибалд Чок.
Један мој колега воли да каже – топла људска прича. Ово то није, али вреди читања како ми се чини. Кроз следеће речи, замислимо како је то било:
„По одласку Тондинија, Чок је тражио да му се дозволи служити у Нишу, „али и у свим местима округа где ће бити његова потреба. Он је 12. септембра 1887. затражио дозволу да може подићи цркву и школу, и већ 20. и.м. Начелство округа нишког издаје тражену дозволу да подигне капелу, „која ће служити као богомоља католика”. Дозвољено му је 13. октобра и.г. да може на торњу ставити мало звоно.
О незаконитим радњама римокатоличког свештеника има више примера. Међутим, најбоље се о томе сазнаје из извештаја епископа нишког Димитрија који је тврдио да је овај Чок злоупотребио све оно што му је учињено од српских власти, па је и он наставио са радом на унији (превођење православних под власт Папе уз прихватање догме да Свети дух не исходи само од оца, већ и од Сина, тзв. FILIOQUE, а уз задржавање обичаја из Православља, прим.аут.) као што је то радио и његов претходник Тондини. О томе је епископ нишки Димитрије 24.децембра 1885. писао у извештају Светом архијерејском сабору…”.
Бранећи свој народ и интересе од намера овог двојца један део приче се завршио протеривањем Тондинија и суђењем па протеривањем Чока из Србије. Замислимо данас нашу световну или духовну власт да било шта томе слично ураде. Да тако активно и одлучно раде на заштити права и перспектива свога народа и да тако конкретно и оштро делују. Наша власт данас пузећи и под јуначким тв паролама предаје Космет, даје кошаркашима по 25 хиљада евра за медаљу Светског првенства а не да такав новац бројним Србима утамниченим на правди Бога на тзв. Косову или данашњој Хрватској да се избаве из незавидног положаја у коме су се нашли. Маже очи масама и инструментализује и ријатлитизује напоре тих момака који свесно или не пристају да буду део представе, постајући оно што је Мартин Лутер Кинг говорио за црне спортисте свога доба, да су највећа срамота црне расе јер дају привид нормалности и тако маскирају стварне и дубинске проблеме.
Духовни стожер и најважнија институција у Срба, ничим изазвана и једногласно ко у доба Тита, предала је суверенитет тзв. македонској православној цркви што је било незамисливо за СПЦ ни у време комунистичке диктатуре. На све то висока јерархја или ћути или даје несувисла објашњења. Говори се да је то одличан потез, мада нико не разуме како и зашто, а и свемогући и свезнајући председник на девет екрана каже да је то велика ствар, а можда и победа, ко зна. Можда и јесте нечија, Срба сигурно није. Опозиција, она исто мисли само би све то радила брже и драстичније јер треба се доказати стварној власти у Србији, амбасадору Хилу, а доказивати се не можеш ако би предавао и издавао једнако као тренутна власт. Мора Хил да зна да би они и брже и боље и више слушали. Патријарх говоори, нешто слично ко председник и његова објашњења исто тако нисмо разумели. Сада натраг у 19. век…
Да градња католичке цркве у Нишу није тако један обичан подухват из оног времена, а да наратив који данас жели да се остави у подсвести читаоца није неважан, види се из детаља. Покушава се да се постигне умишљај о древности можда и одувек присутне великобројности католика у Нишу, помиње се обавезно средњи век, што је све нетачно. Занимњиво је да се текст из Wikipedia-e и текст Београдске надбискупије (https://kc.org.rs/uzvisenje-svetoga-kriza-nis/) о истој цркви прилично и до у реч поклапају у 80% писања. Или Wikipedia инструише Католичку цркву у Срба или Римокатоличка црква уређује Wikipedia-y или преписују са исте адресе. Питања је много. Хоће ли неуролингвистичким програмирањем да се утисне то да је присуство те цркве и то баш у Нишу нешто природно и нормално, а не нешто настало разним облицима притиска и нечасних радњи појединих људи онога времена? Чак се позива по истом науму на рођење цара Константина Великог у Нишу, иако он са данашњим нити било којим католичанством није имао везе јер је рођен и живео скоро седам векова пре раскола у до тада јединственој цркви.
За разумевање ових догађаја, као и за тачно изабран моменат ваља знати да је дотадашњи поглавар Српске православне цркве, митрополит Михајло Јовановић, био смењен и протеран од стране световне власти, краља Милана и министра Стојана Новаковића (који је лажни историчар, економиста по струци, велики прогонитељ формалног историчара Милоша Милојевића, и данас јако цењен и поштован у САНУ, прим.аут.) са комплетном нижом јерархијом. Исти је враћен на трон по абдикацији краља Милана, а тих осам година прогонства морао је да проведе махом ван Србије.
Шта каже о тајмингу Љубомир Дурковић Јакшић:„ Самом бискупу Штросмајеру било је стало да искористи ослабљене позиције Српске православне цркве у Србији, баш зато што је ова Црква била обезглављена прогоном митрополита Михаила и осталих законитих јереја, и да би обезбедио што боље услове клици римокатоличкој у Нишу да се развије, и изврши њено калемљење са пелцером уније, што му је био главни циљ у овој игри.”.
Занимљиво је, а надам се да ћу један текст посветити и томе, да бискуп Штросмајер има улицу у центру данашњег Земуна иако је његова улога наспрам Србије била изразито негативна. И то, или из незнања или подле намере, не изазива никакву реакцију људи од интегритета и знања док би свако именовање неког члана Југословенске војске, познатије као Равногорски покрет, изазвало хистерију медија и многих агената од утицаја у јавном простору. То су знаци забрињавајућег типа. Вратимо се теми…
Аустријски амбасадор Кевенхилер о Тондинију говорио је следеће, а у његовом тврђењу видеће се и одлучност световне власти онога времена (сетимо се данас како наше власти ухапсе наоружане шиптаре који пређу границу и пусте их после пар дана без последица, а шиканирани Срби на Космету због мајице остају месецима у притвору, док смо ми мудри, јаки и побеђујемо, прим.аут.): „ Кевенхилер је овог пута тврдио, да је „лукави барнабита” Тондини овим дао крунски доказ да је његов боравак у Србији штетан и за Аустроугарску. Тондини уз помоћ маште навео је у промеморији многе нетачне податке, којим оптужује све од реда што не одговара његовим циљевима. Он је желео да путем „свршеног чина” принуди Св. Синод и Српску владу на закључење конвенције, а затим да буде изабран за наследника бискупа Штросмајера. То је била његова мајсторија. Према Кевенхилеровом тврђењу, краљ Милан му је рекао да је импресиониран „језуитском тенденцијом коју је Тондини показао”, и да му неће одговарати. Осим тога, краљ му је изјавио да он не би оклевао са протеривањем Тондинија само ако би знао да се са тим сложила и Аустријска влада.”.
Који је дугорочни план био и зашто је тако важна била капела у Нишу као прва ћелија види се из следећег:„ Тондини је себе истицао као независног свештеника, и Италијана, од Аустроугарске, а истицањем српске независности желео је да придобије краља Милана, како би прихватио његов план, „одобрен од Штросмајера” и који је он извршавао. Према томе Тондинијевом плану требало је основати три сталне мисије у Србији: у Нишу, Крагујевцу и северној Србији(у Шапцу или Смедереву илу у оба ова града), а затим радити на добијању бољег и одговарајућег простора за мисију у Београду”.
Дакле, циљеви су били и остали дугорочни, прозелитски (прозелитизам се дефинише као манија или помама обраћања у неку веру присталица друге вере, тежња оних који гледају да, нарочито нечастним и ружним средстава присталице друге верске странке придобију за своју странку., прим.аут.) и по интересе Србије непријатељски. То никако не значи да су данашњи или ондашњи католици неки мрачњаци и мрзитељи Срба ексклузивно, или да желим да позивам на било какву агресију према предметима и лицима, али идеја Ватикана и папе о првенству власти никад није усахла и то је добро знати.
Како се у то уклапа двојац из овог текста чујмо из уста министра Гарашанина, пошто смо чули шта је имао да каже аустријски амбасадор у Београду:„ Али, у последње време наименован је за нишку капелу један католички поп, именом Чок, а г-н Тондини продужује своје путовање по земљи, истражујући да и по другим местима, као Крагујевцу, Шапцу, итд…оснује католичке капеле.
И ако би овом раду Влада краљева била противна из својих унутрашњих политичких разлога, опет зато желећи да буде коректна и у сагласности са својим обавезама, није му никакве сметње полагала, и задовољила се само тиме да властима препоручи да му само у онолико на руку иду колико апсолутно морају.
Међутим, наређено је, да се на радњу овога свештеника најозбиљније пази и то из овога разлога:
Већ поодавно начуо сам, да се осим своје мисије чисто службено г. Тондини бави пропагандом у циљу уједињења обе цркве (да ли данашњи Тондини имају ликове неких српских епископа који нескривено учествују у екуменским обредима и одавно нису православни духом, прим.аут.). Ово што сам био начуо, потврдило ми се у једном писму које је г-н Тондини на мене управио. Кад, дакле, г-н Тондиније има у свом задатку да и у овом правцу у Србији ради, онда му се то неће дозволити, јер би такав рад био од несрећног значаја по Србију, а осим тога је и самим уставним забранама сваки прозелитизам забрањен. Осим овога разлога, и којим ја у својим рукама својеручни доказ, од г-н Тондинија, имам, ја мислим да он није чист ни од политичке мисије у правцу великославенских идеја Штросмајера.”
Крај цитата.
Да закључимо, када прочитате чланак у Wikipedia-и, о горе поменутој цркви, о овој двојцу можете имати мишљење као о двојици заслужних људи који су својим ликом и делом, ето на месту рођења цара Константина, учинили једно добро дело градњом цркве. На први поглед и из угла Ватикана и његових интереса то можда и јесте тако. Ипак, њихово деловање, моменат јављања и непоштовање Срба и Србије, стална жеља за прозелитизмом и мисионарењем су дела дубоко нечасна и непријатељска. Дела која су оног времена заслужила казну и где је држава показала на делу свој став. И колико год можда пријала неком католику данас, ради обавезе према истини и да би се и данас бранили од истих тенденција католицизма данас преобученог у екуменизам, добро је да знамо све ово и да Wikipedia-y не узимамо за било какав извор, у било којој теми, сем извора забуне, злонамере и ђавола који чучи у детаљима.
Зато књиге у шаке. За крај, цитираћу неколико пасуса о општој клими тада као и о наследнику Тондинија, Вилибалду Чоку….Видећете колико је ту муке било. Колико је градња те цркве тада била резултат малтретмана Србије од стране запада а не стварне потребе. Број католика онда у Србији био је на нивоу статистичке грешке. Није било ни законских ни верских услова за формирање жупе али без обзира на то притисци и медијска кампања тога доба били су интензивни.. Тај однос је нешто као притисци Нато држава данас, које се користе ЛГБТ особама које ни по чему нису угрожене у нас већ су (пре)заштићене у мери да тероришу огромну већину грађана и вређају верска и свака друга осећања па своју родносензитивну „идеологију” гурају у школе и друге установе трудећи се да тај „проблем” представе као тему свих тема у Срба. Као и данас, то је био један добар начин да се тада дестабилише Србија кад год се пожели. Пре свега преко бискупа Штросмајера и његових и ватиканских продужених руку. Данас су то усклађивање са ЕУ политиком, притисци да се призна Косово као независно и да се уведу санкције Русији, а браћа преко Дрине да се опет пусте низ воду. Генерале смо све предали, а тад су нас убеђивали, „само Караџић и Младић” и крећу мед и млеко. Можда и јесу, али оној категорији која је за џабе пазарила „пашњаке на Врачару” а за узврат била непријатељима кооперативна.
Ево како то наликује: „Епископ нишки Димитрије је и 20. септембра 1887, у свом извештају Св.архијерејском сабору о стању у Епархији, још јасније демантовао писање на страни, које су римокатолички свештеници из Ниша, којим је навођено да су нашли одобравање за потребу уније, а нарочито је овај архијереј изнеo начине којима су се ти свештеници служили на увођењу уније, и то у време када су се жалили својим вишим властима, наводно како у Србији нема слободе вероисповедања и како су они ометани у својој мисији”.
Ево још мало примера за које Вам неће требати много да помислите да се све ово можда дешава данас а ово је и даље извештај епископа нишког Димитрија из 1887. О стању у Епархији:„Претпрошле године ми смо у своме извештају напоменули, како се Римска црква усиљава, да помоћу својих мисионара уплете у своје замке све православне народе на Балканском полуострву и да их поступно потчини својој власти. Као што је у поменутом извештају наведено, њени су мисионари узели железничке раднике, за повод, да се у нашој земљи утврде. Да, бајаги, ови радници, који су већином били римокатолици не би остали без религиозних услуга од стране своје цркве изаслати су мисионари, свештеници да их прате, и да им такве услуге чине. Међутим, намера њихова одмах је обелодањена, чим су ушли дубље у нашу земљу и дошли у додир с нашим народом. На сву прилику према утврђеном плану. Ниш као место у коме се укрштају обе главне пруге, био је главни предмет њихове жудње, те је први и добио уверење о њивовој намери и њиховој безобзирности”.
Ево још једног примера коме не треба коментар: „Зато на тражење бискупа Штросмајера, Чок 4/16 и.м. извештава да је дао једно опроштење „од запреке мјешовите вјере”, да је „16 некатолика примио у католичку вјеру”; и да је 20 крштења завео у матичну књигу „која су обавили православни свећеници”. За ово уписивање у римокатоличке књиге, Чока је оптужио нишки епископ, зато што је овај прекрштавао децу која су ваљано била крштена у Православној цркви”.
И за крај почујте и писмо епископа нишког Инокентија из априла 1897. упућеног митрополиту Михаилу:„ Поново молим вас, да нејенергичније настанете где треба, да се Чок, овај дивљи фанатик, што пре одавде уклони. Жалосно је то да Православна црква прати оваквог дивљег непријатеља, а да му суда нема. Он неће да мирује никако. Јавио сам Вам, да је он изјавио да ће по Васкрсу венчати неке православне из Алексинца, којима не дадох благослов за брак, јер им се не може дати.
Ових дана добих од једног пароха из Алексинца тражење да му дозволим други брак, а није судски разведен, и прети ако му не дозволим, да ће прећи у католике и у њиховој цркви венчати се. Ово је, изван сваке сумње, Чоково масло, јер је оваки претњи већ неколико било. Непојмљиво је да у Православној краљевини нема власти, која би Чоку сабила рогове”.
Не веруј Wikipedia-и ни кад дарове носи.
Многаја љета, догодине у Призрену!
16. септембар 2023.